Umetnik koga nismo prepoznali

Nedavno je novosadska izdavačka kuća „Prometej“ objavila neuobičajenu, prvorazrednu stvaralačku biografiju Snimljeni i nesnimljeni filmovi Vlatka Gilića. Možda ove uzbudljive i višestruko korisne knjige ne bi ni bilo da se jedan student master studija beogradskog Fakulteta dramskih umetnosti nije zadesio u znamenitom njujorškom Muzeju modernih umetnosti na dan kada je počela retrospektiva filmova njemu potpuno nepoznatog reditelja – Vlatka Gilića. Opčinjen viđenim filmovima svog „anonimnog“ sugrađanina, znatiželjno se obratio profesoru Popoviću, ne bi li nešto podrobnije saznao o reditelju Giliću. Ova nesvakidašnja priča bila je impuls profesoru Živku Popoviću, nekadašnjem studentu, dugogodišnjem asistentu i višedecenijskom prijatelju filmskog reditelja Vlatka Gilića da osmisli i napiše ovu antologijsku biografiju. Ko je Vlatko Gilić? Filmski reditelj, profesor emeritus i odnedavno inostrani član Crnogorske akademije nauka i umetnosti Vlatko Gilić – protiv svoje volje – četrdeset i dve godine nije snimio film! U svetu poznat i slavljen, a kod nas zaboravljen i osim vremešnijoj filmskoj i kulturnoj javnosti, gotovo je nepoznat. Kratkometražni dokumentarni i igrani filmovi Mala svetlost, Povratak na rodno drvo, Homo sapijens, Homo homini, Zategni dele, In continuo, Tok, Juda, Dan više, Moć i LJubav snimljeni su u periodu od 1966. do 1973, i ovenčani su mnogobrojnim nagradama na najprestižnijim svetskim filmskim festivalima: Srebrni medved na festivalu u Zapadnom Berlinu, dva puta Gran pri na festivalu u Oberhauzenu, istoimena nagrada na festivalima u Lajpcigu, Belviju i Melburnu, nagrade na festivalima u Sidneju, Trentu, Nionu i Šri Lanki, kao i nominacija za nagradu Zlatni globus Udruženja inostranih filmskih kritičara u SAD. Nisu ga mimoišle nagrade na jugoslovenskim festivalima: dva puta je dobio Gran pri, dva puta Veliku zlatnu medalju Beograda, a film LJubav je u anketi beogradskog Instituta za film proglašen za najbolje filmsko ostvarenje jugoslovenske kinematografije u domenu kratkometražne produkcije. Sudbina celovečernjih igranih filmova reditelja Gilića je prosto neverovatna. Film Kičma (1975) je na zahtev selekcione komisije uvršten u zvaničnu selekciju festivala u Kanu da posle decenijske apstinencije predstavlja jugoslovensku kinematografiju. Ali, tadašnjim političkim moćnicima i njihovim kinematografskim vazalima nije odgovaralo da Jugoslaviju predstavlja taj film, nego su predložili drugi i svim diplomatsko-političkim i medijskim sredstvima pokušali da onemoguće prikazivanje Kičme. Čak ni telefonski poziv i molba ministra kulture Francuske, zabrinutog za međudržavne odnose, jednom od rukovodilaca festivala Morisu Besiju, nije mogao razuveriti ni njega ni selekcionu komisiju i prvi dugometražni igrani film Vlatka Gilića Kičma je prikazan u zvaničnoj konkurenciji. Na projekciji nije prisustvovao nijedan od nemalo akreditovanih naših novinara, koji su čak minimalizovali neuobičajeni događaj: konferenciji za štampu nakon projekcije je, s nekoliko članova žirija, prisustvovao i aplaudirao predsednik žirija, znameniti reditelj Roberto Roselini... Poslednji film Dani od snova (1980) je na konkursu dobio sredstva ali neposredno uoči snimanja filma dobronamerni direktor Centar filma je pozvao reditelja Gilića na sastanak ali ne u kancelariji nego u tašmajdanskom parku i rekao mu: „Zabranili su ti početak snimanja“. Vlatko Gilić je odgovorio: „Ja ću film raditi, makar ga radio sam.“ I snimio ga je uz pomoć svojih prijatelja, čak i majke „koja je isplela prostirku na kojoj protagonistkinja sedi u polju“. Tako je zabranjeni film Dani od snova u zvaničnoj konkurenciji predstavljao Jugoslaviju u Kanu, na najznačajnijem svetskom filmskom festivalu. Uprkos ponovnom ignorisanju akreditovanih novinara i države, osujećeni Vlatko Gilić, gospodski, njemu svojstveno, javno nije rekao ni jednu jedinu reč protiv svoje države iako bi njemu i njegovoj karijeri u ovoj bizarnoj situaciji to zasigurno veoma značilo. Vanvremenski filmovi Vlatka Gilića iako su snimani pre pola veka i danas „žive“, zaokupljujući neverovatnu znatiželju publike i stručne kritike, posebno u inostranstvu. Medijski gigant NBC je uvrstio Vlatka Gilića u pedeset najznačajnijih reditelja u istoriji filma, a Muzej moderne umetnosti u NJujorku pohranio je nekoliko njegovih filmova u neuništivoj specijalnoj kapsuli, na koju ne može da utiče ni atomsko razaranje. A osporavani i prećutani proročki film Kičma je svoju umetničku rehabilitaciju doživeo 2020. godine u jeku zloglasne i planetarno tragične pandemije kovid-19, kada je počasnom i svečanom projekcijom Kičme otvoren Festival autorskog filma u Beogradu. Filmsko stvaralaštvo filmskog scenografa, scenariste i reditelja Vlatka Gilića, koje je pomerilo granice filmske umetnosti – stvarano nepunih dvadeset godina a okončano pre skoro pola veka – izdržalo je sud vremena i zauzelo nezaobilazno mesto u istoriji filmske umetnosti. A koliko je perfidnom i sramnom zabranom rada oštećena, naročito, srpska kinematografija, a i svetska, ostaće večna nepoznanica i tajna. Ali,sa sigurnošću možemo tvrditi da je Vlatko Gilić, umetnik koga nismo prepoznali. Posebni kuriozitet ove fantastične umetničke i nezavidne životne biografije Vlatka Gilića čine sinopsisi desetak nesnimljenih filmova i razmišljanja profesora Gilića o filmskoj umetnosti i životu u periodu kada se svojevoljno izopštio iz filmske i kulturne javnosti. Posvetio se svojim studentima, svojim probranim i malobrojnim prijateljima, i naročito filmskim scenarijima (Jasenovac, NJegoš, Deset božjih zapovesti...) koje nikada neće realizovati. U jednoj od skoro četrdeset beležnica, koje će neke buduće generacije znatiželjno čitati kao što sada gledaju njegove filmove, Vlatko Gilić je zapisao: „Bez filma, moj život je bio kao da prolazim kroz neku vrstu lečenja, jer saznanje da više neću raditi to što mi se iznutra diktira, a na šta ne mogu da utičem, bez obzira na moju svesnu odluku, dovodilo me je u pravo očajanje. Ako je neko zaista umetnik, onda se bol izazvan zaustavljanjem stvaralaštva ne može olakšati.“ O nastanku svakog filma jedinstvenog i znamenitog reditelja Vlatka Gilića, a posebno o njegovom mukotrpnom i beznadnom detinjstvu i nemiloj profesionalnoj sudbini, mogao bi se snimiti film. A po rečima scenariste filma Povratak na rodno drvo, pesnika i akademika Matije Bećkovića: „Sve što je snimio ili nameravao da snimi, doživeo u snu i javi ili zapisao u svoju beležnicu postao je scenario za film snimljen u jednom kadru, kako bi Gilić najviše voleo. Taj film po ovom scenariju snimiće kad-tad onaj Vlatko Gilić, koji se ponovo rodi.“ Božidar Đurović