Globalne posledice lokalnih izbora

Godinama od svih zaboravljane porodice Keljmendi i Peci, žitelji sela Lipe i Žaž nadomak Zvečana, igrom slučaja i nadasve neobičnih političkih okolnosti, našle su se u centru pažnje sveta. Priča ove dve familije, smeštene u pedesetak kuća, o čijim su teškim životnim uslovima izveštavali mediji, dobila je preokret kada su dve najveće partije na Kosovu odlučile da će lokalni izbori raspisani za 23. april u četiri opštine sa srpskom većinom, uspeti pošto-poto. U sredinama u kojima Samoopredeljenje i Demokratska partija Kosova nikada nisu imale nikakvu političku aktivnost, tražio se ma koji Albanac da prihvati učešće na izbornoj listi koja će, kako u Zvečanu, tako i u Leposaviću, Zubinom Potoku i Kosovskoj Mitrovici formirati vlast. Tako su se i za dvanaest Keljmendija sa liste DPK (na kojoj su još četiri Pecija) i deset Pecija sa liste Samoopredeljenja (na kojoj nema drugog prezimena) otvorila vrata politike. Kako su im raspoređeni glasovi, nije baš tako lako nagađati kako bi se dalo pomisliti, jer je u trci za predsednika opštine Zvečan Peci pobedio Pecija - Iljir iz DPK pobedio je Fetaha iz Samoopredeljenja - sa 114, odnosno 60 odsto glasova. To je ujedno bila i jedina opština u kojoj se na listiću našlo ime nekog srpskog kandidata, ali je nezavisna kandidatkinja Slađana Pantović osvojila svega pet glasova ili 2,6 odsto. U Leposaviću je, doduše, na glasačkom listiću ostalo ime Aleksandra Jablanovića, iako se on povukao iz izbornog procesa u finišu kampanje. U Kosovskoj Mitrovici i Leposaviću pobedili su kandidati Samoopredeljenja Erden Atić sa 519 i LJuljzim Hetemi sa 100 glasova, dok je Izmir Zećiri iz DPK pobedio u Zubinom Potoku sa 196 glasova. Polet koji je predsedniku Aleksandru Vučiću obezbedio plebiscitarni bojkot Srba na Kosovu i Metohiji, da u novoj rundi pregovora za evropskim stolom, 2. maja - na čijoj agendi su zasad Zajednica srpskih opština i određene kategorije nestalih lica - poentira propašću ideje da izbori mogu biti legitimni bez učešća Srba, dobio je novi ritam u ponedeljak po podne, kada je Komitet ministara (zapravo telo koje čine ambasadori) Saveta Evrope doneo odluku da zahtev Prištine za članstvo u toj organizaciji prosledi Parlamentarnoj skupštini, pre Samita SE koji će se održati 16. i 17. maja u Rejkjaviku i otpočne proceduru za razmatranje i glasanje o članstvu Kosova u SE. Lokalni izbori na KiM, čije rezultate prema prvim izjavama Aljbin Kurti planira da otelotvori u organima lokalnih vlasti, nedavni pucnji kosovskih specijalaca na Milana Jovanovića, kao i imenovanje neizabranih lica, Nenada Rašića za ministra, a Rade Trajković za njegovog zamenika, zarad popunjavanja obavezne kvote Srba u kosovskoj vladi - sve su to konkretni razlozi koji bi, u normalnim okolnostima, čak i da je reč o međunarodno priznatoj državi, smanjili šanse za članstvo Kosova u ovoj organizaciji, koja se često definiše kao najveća međunarodna organizacija za zaštitu demokratije i ljudskih prava. Baš to su argumenti kojim bi Srbija mogla da osporava evidentnu nakanu, još od maja prošle godine, kada je Priština podnela zahtev, uz aplauz Nemačke i ostatka Kvinte. No Srbija je, to ne tvrde samo delovi opozicije, nego i dokument koji je u SE usvojen, upravo omogućila ovaj tok ne odbivši francusko-nemački plan u Ohridu. U dokumentu (nacrtu odluke) koji Parlamentarnoj skupštini prosleđuje zahtev Kosova, Komitet se poziva između ostalog i na dogovor između Beograda i Prištine od 27. februara, kao i na dogovor iz Ohrida i važnost njegovog sprovođenja za obe strane brzo i u dobroj veri. Hitrost viđena u presedanu da se preglasavanjem, a ne konsenzusom, ovakva odluka donosi, kao i vanredno stavljanje na red kosovskog zahteva, navodno su iznenadili srpske zvaničnike, koji su, koliko pre mesec dana, braneći se od napada da je sadržina pregovora u Ohridu kapitulacija i zbog zahteva da se Kosovu omogući članstvo u međunarodnim organizacijama, u odbrani svoje pozicije koristili „činjenicu“ da Srbija ionako ne može da utiče na taj proces, jer „oni svakako tamo imaju dve trećine glasova“. Protiv prihvatanja kandidature bile su Rumunija, Kipar, Španija, Gruzija, Azerbejdžan, Srbija i članica EU Mađarska koja je priznala nezavisnost Kosova. Uzdržana je uz Grčku, Slovačku, Moldaviju i Ukrajinu bila i Bosna i Hercegovina, što je predsednik Republike Srpske Milorad Dodik kasnije proglasio samovoljom ambasadora koji je glasao mimo procedura. „Nova politička realnost“ i „mirni ustanak Srba na Kosovu i Metohiji“, koji se činio pobedom i blagom prednošću u argumentaciji, dobio je novi obrt u „sumraku demokratije“ i „trenutku koga će se Savet Evrope stideti“. Borba za poziciju za pregovaračkim stolom osim što je očigledno ubrzana sada postaje i globalna i intenzivna. „Svakoj okupaciji dođe kraj, a naša prednost sada je u tome što ćemo sami da biramo kad će biti kraj te okupacije“, ostao je pri svom predsednik Srbije i nakon odluke u SE, ali nije definisao nikakav mogući odgovor ili akciju sprečavanja prijema Kosova u tu organizaciju. Štaviše, Vučić nije potvrdio ni ono što je ministar spoljnih poslova Ivica Dačić najavio malo pre održavanja sednice Vlade o situaciji na KiM - da će Srbija na jednom od najvažnijih događaja u istoriji SE, na kome se jednoglasno planira usvajanje deklaracije o teritorijalnom integritetu Ukrajine i Moldavije, podneti amandman koji će zaustaviti usvajanje dokumenta, ako o njemu ne bude konsenzusa. Naprotiv, Vučić je kazao da neće biti lako Srbiji da bude jedina protiv, ali ostavio je mogućnost da se o strategiji još razgovara. Kazao je da Srbija nema koherentnu spoljnu politiku i da će se to promeniti u cilju baziranja odnosa na reciprocitetu, tako da se ne daje za pravo onima koji ne poštuju teritorijalni integritet Srbije, ali nagoveštaj većeg potresa nije stigao iz Nemanjine 1, nego iz NJujorka. U sedištu Ujedinjenih nacija svoje predsedavanje sednici Saveta bezbednosti ruski šef diplomatije Sergej Lavrov započeo je primerom Kosova. „Kao što Priština ne može da tvrdi da predstavlja interese kosovskih Srba, kojima je EU obećala autonomiju, tako su Berlin i Pariz obećali poseban status Donbasu. Svakom nepristrasnom posmatraču očigledno je da se režim u Kijevu ni na koji način ne može smatrati predstavnikom stanovnika teritorija koje su odbile da prihvate situaciju koja je u Ukrajini nastala nakon državnog udara u februaru 2014“, poentirao je Lavrov na rezultatima lokalnih izbora na KiM. Stavivši ova dva u isti geopolitički kontekst, koji je „promenjen“, Lavrov možda nagoveštava potres i veći od očekivanog poništavanja izbora u lokalnim sredinama i dogovora o njihovom ponavljanju, uz ispunjavanje uslova Srba. Kurtiju, koga opozicija nakon izbora kritikuje što je njima demonstrirao nemoć na severu, rejting nastavlja da pada, pa odluku SE, kao i viznu liberalizaciju odobrenu pre desetak dana (s tim što će stupiti na snagu 1. januara naredne godine) dobija kao poklon nezamisliv pre ohridskog sastanka, koji je odnos „nepriznavača“ u EU učinio fleksibilnijim ako se žele pozvati na dobrovoljnost Srbije. Trenutno, od pet zemalja koje nisu priznale Kosovo, samo je Španija odlučila da za nju ta vizna liberalizacija ne važi, kao ni kosovski pasoši. Ukupno, na vanrednim izborima koje je iz drugog pokušaja Priština organizovala ne bi li konstituisala organe vlasti koje su predstavnici Srba napustili novembra prošle godine sa prvobitnim zahtevima da se formira Zajednica srpskih opština i da se kosovske specijalne snage povuku sa severa, glasalo je 13 Srba i 1.554 Albanca od oko 45.000 upisanih birača, što iznosi 3,47 procenata. Legitimitet ni nakon toga nije bio upitan za Kurtija i Vjosu Osmani, druge predstavnike vlasti u Prištini, za Kfor i policiju koji su u posebnoj akciji obezbeđivali improvizovane kontejnere za glasanje, ni za nove predsednike opština izabrane glasovima birača koliko broji jedna osrednja zgrada u Zemunu. Izbori su, između ostalog, organizovani u kontejnerima, jer škole i druge ustanove nisu dozvolile formiranje biračkih mesta u njihovim prostorijama, pa se među krucijalnim nametnulo pitanje gde će novo rukovodstvo da se smesti. Važnija pitanja - kako će Albanci u srpskim sredinama upravljati budžetom, kakve će odluke sa svakodnevnim posledicama po život građana donositi, da li će i u praksi diskriminisati većinu i konačno direktno i indirektno podsticati nova iseljavanja Srba - moguće je da i neće doći na red. U prvom saopštenju EU nakon izbora - za koje su zapadni ambasadori tvrdili da su demokratski bez obzira na odsustvo srpskih kandidata i glasova, a specijalni američki izaslanik za Zapadni Balkan Gabrijel Eskobar, po kome bojkot nekih stranaka ne znači da izbori nisu legitimni čak i ako je reč o izborima u srpskim sredinama na Kosovu, obećao da će SAD priznati rezultate bez obzira na ishod - odnos prema rezultatima bio je znatno drugačiji. Sad se tvrdi da se izbori ne mogu smatrati uobičajenim i imperativ ostaje povratak Srba u institucije i da oni, iako Brisel priznaje da je glasanje održano u skladu sa pravnim okvirom Kosova, ne nude dugoročno rešenje. „To se može postići samo kroz trajni povratak kosovskih Srba u institucije, što Kosovo treba da omogući. Rad na uspostavljanju Zajednice opština sa srpskom većinom trebalo bi da se završi što je pre moguće“, poručio je u ponedeljak portparol EU Peter Stano. Ali nije nezamislivo ni da na duži rok, makar formalno prihvatljivi međunarodnoj zajednici kao predstavnici Srba na severu ostanu Albanci, onako kako im je i Željko Komšić prihvatljiv, iako je na mesto predstavnika Hrvata u Predsedništvu Bosne i Hercegovine biran glasovima Bošnjaka, što je, između ostalih okolnosti, učinilo institucije centralne vlasti u Sarajevu nikad labavijim, a odnose te zemlje s Hrvatskom nikad gorim. Bojkot institucija i sistema u koji su Srbi integrisani nakon prvog Briselskog sporazuma, može biti istorijski poduhvat ako ostvari ciljeve - povlačenje kosovskih specijalaca sa severa (i posledično se uspostavi bezbednosni sistem u kome učestvuju Srbi) i formiranje institucija sa autonomijom u donošenju i sprovođenju najvažnijih odluka. Ideje da Skupština Srbije raspiše izbore u tim lokalnim sredinama, jer se stanje vratilo na pre potpisivanja Prvog sporazuma, predsednik je sasekao u korenu pozvavši se na „ništa manje“ od ispunjavanja 21 principa iz sporazuma o ZSO koji je on potpisao 2015. Na vreme pre nego što je došao na vlast, čijim promašajima godinama pripisuje odgovornost za situaciju u kojoj su Srbi na KiM danas, Vučić se ne poziva, niti je na to mislio kad je govorio o „novoj političkoj realnosti“. On na to vreme ne računa. Trenutno najviše računa na izdržljivost građana severa KiM koji od nevoljnog povlačenja s barikada, decembra prošle godine, do ovog momenta imaju sve manje bezbednosti i mogućnosti da utiču na donošenje odluka o svojim životima. Dragana Pejović