Jedna korpa za osam zemalja

Prošla godina je pokazala da je EU otvorena za prihvatanje novih zemalja. Prvo su, u junu, Ukrajina i Moldavija dobile status kandidata, u julu su počeli pristupni pregovori sa Albanijom i Severnom Makedonijom, a u decembru je i BiH dobila status kandidata za članstvo u EU. Istovremeno, Crna Gora i Srbija, koje imaju sličan status od 2010, odnosno 2012, uopšte nisu napredovale na putu evropskih integracija. Svaka od navedenih zemalja ima niz unutrašnjih problema koji stalno stoje na putu da se u potpunosti ispune uslovi za konačno sticanje članstva u EU. Dugi proces evropskih integracija doprinosi razvoju evroskeptičnih stavova u srpskom i crnogorskom društvu. Donekle slični procesi se primećuju u Albaniji i Severnoj Makedoniji. Stoga ne treba očekivati brzo širenje EU na zemlje Zapadnog Balkana. Brzi prijem u EU Ukrajine, gde se nastavlja rat koji je izazvala Rusija, takođe se čini malo verovatnim. Pristupanje Moldavije je komplikovano zbog unutrašnjih teškoća, među kojima centralno mesto zauzima samoproglašeno Pridnjestrovlje. Srbija i Ukrajina na različite načine idu ka članstvu u EU, mada bi bilo logičnije da Zapadni Balkan i Pridruženi trio (tripartitni oblik saradnje EU sa Ukrajinom, Moldavijom i Gruzijom) Brisel „smesti“ u jednu evrointegracijsku korpu i razvije zajedničke kriterijume za pristupanje ovih država EU. Time bi se ojačala regionalna saradnja i bilateralne veze između ovih zemalja. To se posebno odnosi na Srbiju i Ukrajinu, koje nisu razvile intenzivniju bilateralnu saradnju od kada su uspostavljeni diplomatski odnosi početkom 1990-ih. Na putu ka EU sve je važnije intenzivirati saradnju između dve zemlje. Greške Srbije u evrointegracijama: Srbija je podnela zahtev za članstvo u EU 2009, a status kandidata dobila je tri godine kasnije. U Briselu je bilo planirano da se zemlja od 2012. do 2015. pripremi da postane nova članica EU. Već 2014. počeli su zvanični pregovori o pristupanju Srbije EU. Beograd je početkom 2023. otvorio 22 poglavlja od 35 budućeg sporazuma o pridruživanju EU. Zatvorena su samo dva poglavlja - 25. i 26. Svake godine otvaraju se nova poglavlja, osim 2020, kada je Evropska komisija u svom izveštaju o stanju u Poglavlju 23 (Pravosuđe i osnovna prava) i Poglavlju 24 (Pravda, sloboda i bezbednost) zaključila da Srbija nije ostvarila značajan napredak u oblasti tranzicione pravde. Beograd je pojačao napore da procesuira one koji su umešani u ratne zločine, ali nije obezbedio odgovarajuću implementaciju preporuka o povećanju efikasnosti domaćih suđenja za ratne zločine. Ovaj primer dokazuje da srpske vlasti ne uče na sopstvenim greškama. EU je 2006. prekinula pregovore sa Beogradom o potpisivanju Sporazuma o pridruživanju i stabilizaciji, jer rukovodstvo države nije pokazalo spremnost da sarađuje sa Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju. Pregovori su nastavljeni tek godinu dana kasnije, kada se Srbija jasno obavezala da će sarađivati sa tužilaštvom MKSJ. Brisel trenutno ne obraća posebnu pažnju na neispunjavanje obaveza Beograda, jer je važnije postizanje sporazuma o normalizaciji između Srbije i Kosova. Činjenica da se Srbija nije pridružila sankcijama EU protiv Ruske Federacije dovela je do toga da su u parlamentu krajem 2022. pojedini poslanici pokrenuli pitanje obustavljanja evropskih integracija Srbije. Glavni argument je bila i ostala činjenica da zemlja ne pokazuje spremnost da se kao zemlja kandidat uskladi sa zajedničkom spoljnom politikom EU. Brisel se još nije usudio na takav korak, da Srbija ne bi trajno otišla u orbitu ruskog uticaja. U stvari, to je malo verovatno, jer zemlja ima daleko bliže ekonomske odnose sa EU nego sa Moskvom. Rusiju i Srbiju delimično povezuje vojna i tehnička saradnja, ali ekonomski faktor ima manji uticaj nego što govore proruski mediji u Srbiji. Kako je opisano u studiji Sputnik, RT i ostalo: kako u Srbiji stvarno funkcioniše ruska meka moć? koju je u decembru 2022. objavio Beogradski centar za bezbednosnu politiku, Kremlj ima veliku popularnost u srpskom društvu, pa će mu biti prilično lako da uzdrma zemlju i pretvori je u još jedno žarište nestabilnosti na Balkanu. Uz pomoć masovnih medija, društvenih mreža i proruskih političara, kojih u Srbiji ima dosta, Moskva je u stanju da mobiliše njoj lojalne Srbe. To treba da brine EU, a ne to da će Beograd svoju spoljnu politiku okrenuti prema Rusiji. Pouke srpskog iskustva za Ukrajinu: Ukrajina tek počinje da ispunjava zahteve EU, koja obećava da će krajem ove godine početi zvanične pregovore sa Kijevom o pristupanju. Državni vrh veruje da će Ukrajina za nekoliko godina moći da ispuni sve zahteve i postane nova članica EU. U stvari, situacija ne izgleda tako ružičasto kako zamišljaju vlasti. U tim nadanjima, Ukrajina treba da proučava srpsko iskustvo. Političari u Beogradu se nadaju brzom ulasku u EU, u Briselu su godinama zaredom tvrdili da bi Srbija, zajedno sa Crnom Gorom, mogla da dobije punopravno članstvo do 2025-2030. Međutim, umesto da unapređuje politički sistem, popravlja situaciju sa medijima i slobodom govora, Beograd je zapravo učinio suprotno. U Srbiji je uspostavljen monopol jedne stranke, formiran je autoritarni režim koji kontroliše većinu masovnih medija u zemlji i uništio je opoziciju. Pored unutrašnjih reformi, Beograd je morao da uloži napore da svoju spoljnu politiku uskladi sa spoljnom politikom EU. Konkretno, Srbija je trebalo da doprinese formiranju regionalnog sistema bezbednosti. U tom pravcu, Beograd je trebalo da preduzme korake za normalizaciju odnosa sa Prištinom. Pregovori uz posredovanje EU aktivno su vođeni u poslednje dve godine, ali još uvek nisu dali pozitivan rezultat. Uprkos rezervama Evropske unije, Srbija je potpisala sporazum o slobodnoj trgovini sa Evroazijskom ekonomskom unijom, koji je stupio na snagu u julu 2021. Beograd je obećao predstavnicima EU da će se povući iz sporazuma čim Srbija postane nova članica EU. To nalažu odredbe ugovora o pristupanju organizaciji. Ipak, malo je verovatno da će lideri balkanske zemlje uspeti da ispune svoja obećanja. Dobar primer je to što Srbija odbija da uvede sankcije Ruskoj Federaciji, ne zabranjuje rad ruskih medija i nastavlja da razvija bliske veze sa Moskvom. Predsednik Aleksandar Vučić to objašnjava potrebom da se zaštite interesi Srba i Srbije. Sve ovo ne samo da komplikuje proces evropskih integracija, već odlaže pitanje članstva na neodređeno vreme. Uprkos tome, Brisel nije spreman da prekine saradnju sa Srbijom, usled straha da bi to prekinulo i dijalog Beograda i Prištine, dovelo do destabilizacije Zapadnog Balkana i jačeg uticaja Rusije. Ukrajina, koja se sprema za brzo otvaranje pristupnih pregovora, trebalo bi da uzme u obzir greške Beograda. Pre svega, Kijev mora jasno da ispuni zahteve EU u vezi sa sveobuhvatnim reformama u unutrašnjem i spoljašnjem životu zemlje i društva. Druga tačka su odnosi sa susedima. Ukrajina vodi uravnoteženu politiku prema nacionalnim manjinama, iako Mađarska stalno optužuje vlasti u Kijevu za kršenje prava ukrajinskih Mađara. Za Ukrajinu su evroatlantske integracije prioritetni pravac spoljne politike, ali ne i za Srbiju. Beograd pokušava da razvije multivektorsku politiku koja je bila karakteristična za Kijev do 2013. Konačni raskid sa sovjetskom prošlošću i odvajanje od Rusije doprineli su jasnom formulisanju novih spoljnopolitičkih prioriteta Ukrajine. Multivektorsku politiku prethodnih godina snažno je podržavalo političko rukovodstvo Kremlja koje nije htelo i ne želi da Ukrajina živi odvojeno od Rusije. Putin je svoje nezadovoljstvo pokazao sasvim konkretno - dao je naređenje da se 2014. započne rat protiv Ukrajine, pripoji poluostrvo Krim, okupira deo ukrajinskih teritorija i izvrši genocid u Ukrajini. Ovo strašno iskustvo Ukrajine trebalo bi da demonstrira srpskim vlastima da razvoj bilateralnih odnosa sa Ruskom Federacijom u okviru multivektorske politike i „vojne neutralnosti“ neće dobro završiti. Moskva ne zabranjuje otvoreno evropske integracije Beograda, ali propagandom, medijima, dezinformacijama i svojom špijunskom mrežom formira „ispravno“ građansko mišljenje Srba o ulasku u EU. Sve dok Srbija balansira na granici između EU i Ruske Federacije, Putin neće jačati hibridne uticaje u zemlji i regionu. Čim se Srbija opredeli za samostalnu spoljnu politiku koja će biti u skladu s politikom EU u sferi bezbednosti, spoljnih poslova i regionalne stabilnosti, zemlja će osetiti bes i nezadovoljstvo Moskve. To je posebnost evropskih integracija Srbije, koja je imala dobre početne mogućnosti za brzo pristupanje EU, ali ih je upropastila politikom igranja na dve strane. Ukrajina je namerno odbila takvo balansiranje, birajući evropske integracije kao jedinu budućnost zemlje i naroda. Zbog rata i procesa obnove nakon rata, Ukrajini će biti teško postati članica EU u kratkom roku. Katerina Šimkevič gostujući istraživač Beogradskog centra za bezbednosnu politiku i predavač na Zaporoškom institutu za ekonomiju i informacione tehnologije, Ukrajina