Balkanski špijun za susednim stolom

Opozicioni političar, novinar i istoričar Vladimir Kara-Murza osuđen je pred sudom u Moskvi nakon što je, osnovano se sumnja, tamošnji ne naročito samostalni pravosudni sistem procenio da je izvršio krivično delo izdaje i širenja lažnih informacija o toku rata u Ukrajini. Nakon procesa koji se odvijao iza zatvorenih vrata, ceri mu se maksimalnih dvadeset pet godina zatvora, što je ujedno jedna od najvećih kazni izrečenih još od perioda Hladnog rata. Cinik bi rekao – bolje je prošao od mnogih drugih protivnika Putinovog režima, koji su se pod sumnjivim okolnostima razbolevali, ispadali kroz prozore, koračali u prazno nad stepenicama, ili, na kraju krajeva, umirali od prostrelnih rana, što se 2015. godine desilo i Borisu NJemcovu, nekadašnjem saradniku Borisa Jeljcina i svojevrsnom zaštitniku tada mladog Kara-Murze. Prilikom izricanja presude prošlog ponedeljka, sada četrdesetjednogodišnji zatvorenik izgledao je prilično loše – povijeno, blago otvorenih usta i spuštenog pogleda, što ne treba da čudi, budući da je 2015. i 2017. godine bio žrtva trovanja. Ili bubrežne insuficijencije, ako je verovati državnim bolnicama u Rusiji. Posle drugog kolapsa je morao i u indukovanu komu, što bi trebalo da je dovoljno za pravu dijagnozu; uz to, u februaru 2021. godine je ustanovljeno da ga je po svoj prilici pratila ista jedinica FSB-a koja je učestvovala u trovanju drugog ruskog opozicionog lidera, Alekseja Navaljnog. Kara-Murza je u međuvremenu, kažu, razvio polineuropatiju, progresivno gubi osećaj u delovima tela i čak bi i svaki pošteni cinik morao da zaključi: u njegovom slučaju, nažalost, četvrt veka u zatvoru praktično je jednako smrtnoj kazni; pitanje je samo šta bi o tome rekao Aleksandar Vulin, koji je u sudbini Kara-Murze imao određenu ulogu. Naime, Kara-Murzin dugi, pogibeljni marš kroz institucije savremene Rusije počeo je u aprilu prošle godine, skoro dva meseca od početka invazije na Ukrajinu, kada su ga policajci zaustavili zbog navodnog oglušavanja o njihove naredbe. Sumnjivo je bilo, govorilo se, i to što je uz ruski posedovao i britanski pasoš – neko bi rekao, kao i brojni drugi njegovi sunarodnici. Nedugo potom, a otprilike u vreme kada je u Rusiji usvojen zakon koji kriminalizuje „namerno širenje lažnih informacija“ o „specijalnoj vojnoj operaciji“ na tlu Ukrajine, protiv Kara-Murze podignuta je optužnica zbog diskreditacije ruske vojske (maksimalne kazne od petnaest, odnosno od pet godina zatvora). Tužilaštvo je kao dokaz priložilo njegovo obraćanje kongresmenima u Arizoni, ali i učešće na javnim događajima u Lisabonu, Helsinkiju i Vašingtonu. Do oktobra 2022. godine, na teret mu je stavljena i izdaja i učešće u radu zabranjenih grupa – verovatno se mislilo na Otvorenu Rusiju, nevladinu organizaciju čiji je potpredsednik, a koja se bavi promocijom civilnog društva. No, jasno je svima da je u najboljem slučaju reč o povodima u osetljivom istorijskom trenutku, a da su pravi uzroci dugogodišnje lobiranje u zapadnim zemljama da se zvaničnoj Moskvi uvedu sankcije zbog urušavanja inače krhke demokratije, kao i, oksimoronski rečeno, militantno protivratni stav kojeg u javnoj sferi Rusije od februara definitivno manjka. I, dok su iste te zemlje Zapada donedavno kupovale energente od Rusije, Kara-Murza je širio saradničku mrežu po otadžbini i inostranstvu. Nakon što su ruski „drugovi u plavom“ u martu pretprošle godine razbili jedan skup opozicionara u Moskvi, potom ih razvevši po policijskim stanicama širom ogromne ruske prestonice, Kara-Murza je s kolegom Andrejem Pivovarovom (koji je takođe osuđen u ponedeljak, ali na četiri godine kazamata) odlučio da sličan skup organizuje u maju u Beogradu. Tu u priču na mala vrata na prvi pogled neočekivano ulazi Vulin, šef BIA koji je tada bio ministar policije. U intervjuu za portal Nova iz januara prošle godine, oko mesec dana pred invaziju na Ukrajinu, Kara-Murza je Vulina nazvao „kućnim ljubimcem Kremlja i ruskog sekretara za nacionalnu bezbednost Nikolaja Patruševa“ koji je, tvrdio je, naložio praćenje ruskih opozicionara da bi naposletku u Moskvu odneo snimke i transkripte njihovih razgovora. Situaciju u glavnom gradu Srbije je ocenio kao apsurdnu, čak i smešnu – kada bi se učesnici sastanka našli na ulici, neko bi ih očigledno pratio, kazao je; čim bi ušli u restoran, za astalom pored bi se odmah našao neki žbir; neželjenu pratnju imali su čak i dok su krstarili Dunavom. Nedelju dana kasnije, Vulin je otputovao u Moskvu, a s Patruševom je tada osnovao danas pomalo zaboravljenu Radnu grupu za borbu protiv obojenih revolucija, koja bi trebalo da radi na praćenju i targetiranju onih nevladinih organizacija i opozicionih pojedinaca koji nastoje da ugroze režime u dve države. Niko se u Rusiji nije preterano iznenadio razvojem situacije, primetio je Kara-Murza. „Upoznati smo s prirodom režima u Srbiji, koji, doduše, nije još uvek na nivou ovog u Rusiji. Jedino što nas je donekle iznenadilo je ta spremnost srpskih vlasti da se ponize, da stanu na zadnje noge i da na taj način služe Vladimiru Putinu“, rekao je tada. Vulin mu je odgovorio u svom, bogom danom maniru, saopštenjem na sajtu MUP-a. Navode o dostavi transkripta ocenio je kao laž, kao „opasnu i sračunatu podlost kako bi se Srbija prikazala kao nesuverena zemlja kojom drugi upravljaju“. Posredno optuživši Kara-Murzu za špijunažu, a ujedno potkačivši i „tajkunske medije“ u Srbiji koji su o aferi izveštavali, bivši ministar policije zaključio je tvrdnjom da će se braniti istinom i zakonom, a da će Kara-Murzu naterati da „svoje laži pravda pred srpskim i ruskim sudovima“. Otuda i ranije postavljeno pitanje: šta bi sada rekao, i prosto da čoveku bude žao što kao šef BIA mora da maksimalno ograniči javno prisustvo, a samim tim i da se ustručava od saopštenja sličnih ovom. A možda je i dobro što će presuda proći bez njegovog komentara. Jer, evo šta je o beogradskoj epizodi imao da kaže Kara-Murzin prijatelj Dmitrij Zahvatov: „Po mom mišljenju, ona nije bila okidač (hapšenju i presudi, prim. aut.), ali je ipak uticala na opštu atmosferu netrpeljivosti prema njegovim postupcima od strane Vladimira Putina. Od skandala s Vulinom, priča o nelegalnom prisluškivanju ruske opozicije postala je nadaleko poznata.“ U međuvremenu se obznanilo i da se sudija koji je osudio Kara-Murzu, Sergej Podoprigov, nalazi na listi sankcija SAD zbog moguće umešanosti u smrt advokata Ermitaž kapital menadžmenta Sergeja Magnitskog, koji je 2009. godine preminuo nakon 11 meseci provedenih u pritvoru. Na fonu njegove smrti je 2012. nastalo tzv. Magnitski zakonodavstvo, koje se fokusira na izricanje ciljanih ličnih i imovinskih sankcija tačno određenim fizičkim i pravnim licima koja su odgovorna za korupciju i teške povrede ljudskih prava. A ko je najviše radio na tome da se „Magnicki“ usvoji u SAD? Upravo – Kara-Murza. I, dok su motivi sudije Podoprigova jasni, u Vulinovom slučaju situacija je manje očita; čini se da je skup ruskih opozicionara u Srbiji iskoristio za dokazivanje u bezbednosnim i obaveštajnim aspektima karijere, ali i za lični, proruski, odnosno antizapadni gušt (uprkos tetki koja mu pare za stan nije slala iz Rusije, već iz Kanade). Uz protivljenje uvođenju sankcija Rusiji, Vulin je bio i prvi zvaničnik Srbije koji je posetio Moskvu za vreme rata u Ukrajini, a njegovo postavljenje na mesto direktora BIA je, prema saznanjima N1, tokom sastanka sa srpskim šefom diplomatije Ivicom Dačićem prokomentarisao i ambasador SAD u Srbiji Kristofer Hil, rekavši da će saradnja BIA i SAD zbog problematičnih rešenja do daljeg biti stavljena pod led. Koliko će tačno biti u zamrzivaču mnogo manje zavisi od Vulina nego od pravog šefa BIA, pa i drugih institucija – predsednika Srbije i SNS Aleksandra Vučića. Izvesno je samo da će eventualno otopljavanje Kara-Murza pratiti iz zatvora, i to ako ga narušeno zdravlje posluži. Stefan Slavković