Zlatno doba na kineskoj tabli

Glavno je ne lažite sebe samog. Onaj ko laže samog sebe, i svoju laž sluša, dolazi dotle da već nikakvu istinu ni u sebi ni oko sebe ne primećuje, i prema tome, ne poštuje ni sebe ni druge. A ne poštujući nikoga prestaje da voli… Fjodor Dostojevski, Braća Karamazovi Godinama slušamo priče o zlatnom dobu srpske privrede. Najnoviji ekonomski indikatori koje je početkom aprila ove godine objavio Međunarodni monetarni fond omogućavaju nam da pouzdano suočimo činjenice sa opsenama kineske table. Brojne su izjave u kojima predsednik, premijerka i ministar finansija tvrde da je Srbija najbrže rastuća privreda u regionu i Evropi i da nam dramatično skaču penzije i plate. Aleksandar Vučić je 7. novembra 2022. na svom Instagram nalogu napisao da „deset godina imamo najbrži rast ekonomije u regionu, poslednje dve godine najbrži rast u celoj Evropi“, a 3. aprila ove godine izjavio da je „Srbija danas najjača ekonomija u regionu“ (Politika). Ana Brnabić je 7. februara 2022. na RTS-u izjavila da je „Srbija prepoznata kao lider u ekonomiji i IT industriji“, a Siniša Mali je u martu ove godine na Instagramu napisao: „Uprkos svim izazovima, nastavljamo da postižemo ekonomske uspehe, svidelo se to nekome ili ne. I da, jesmo lideri u regionu“. Nedavno se, 12. aprila na TV Hepi pohvalio da smo „prvi put u istoriji prešli BDP od 60 milijardi evra“ i da smo ga „u poslednjih deset godina povećali duplo, uprkos svim problemima, ekonomskoj krizi, kovidu, povećanju cene energenata“. Da bismo precizno analizirali srpski privredni rast u proteklih 11 godina, jer je SNS osvojio vlast nakon izbora održanih u maju 2012, na prvom mestu ga je neophodno uporediti sa rastom u uporedivim zemljama centralne i istočne Evrope (CIE), bivšim tranzicionim privredama, danas članicama EU, a onda i sa rastom u zemljama Zapadnog Balkana. Uz to, neophodno je uzeti u obzir i tzv. efekat sustizanja, prema kojem se očekuje da će u narednom periodu brže rasti ekonomije na nižem nivou razvoja, jer će one imati značajniji rast produktivnosti i proizvodnje za svaku dodatu jedinicu investicija. Rečju, investicije će imati značajniji efekat u ekonomijama čija je radna snaga slabije opremljena kapitalom, nego u državama u kojima su zaposleni opremljeni bolje. Da bismo uporedili stvarni tempo rasta Srbije u odnosu na zemlje CIE krenućemo od nivoa BDP-a po stanovniku iz 2012. Imajući u vidu „efekat sustizanja“, moglo se očekivati da će prethodnih 11 godina Srbija imati brži rast od svih tih zemalja, članica EU, jer je u startu naš BDP po stanovniku bio znatno manji nego u svim tim zemljama. Najviše smo, za 56 odsto, zaostajali za Češkom, a najmanje, 21,7 odsto, za Bugarskom. S druge strane, bilo je očekivano da će sve zemlje Zapadnog Balkana, osim Crne Gore, rasti brže od Srbije, jer je naš BDP po stanovniku bio 88,6 odsto crnogorskog, što se može videti na grafikonu broj 1. Ipak, nasuprot tome, Srbija je od 2012. zaključno sa 2022. sporije rasla od čak sedam od ukupno 11 zemalja CIE iz EU (grafikon broj 2). U tom periodu srpski BDP je kumulativno porastao za 28,3 odsto, dok je u Poljskoj povećan 46 odsto, Rumuniji 43,7, Litvaniji 42,6, Mađarskoj 37,2, Estoniji 36,9, Letoniji 35,3 i Sloveniji 29,1 odsto. Manji ukupan rast od Srbije u tom periodu imale su samo Bugarska (26,5), Slovačka (24,7), Hrvatska (24,3) i Češka, čiji je BDP za prethodnih 11 godina povećan za samo 22,9 odsto. Od zemalja Zapadnog Balkana, u skladu sa „efektom sustizanja“, veći rast u proteklih 11 godina imale su BiH (32) i Albanija (31,9), dok je Severna Makedonija, suprotno očekivanjima, ipak, imala niži rast, od 24,1 odsto (grafikon broj 3). U tom periodu teoretski je Srbija trebalo da raste brže samo od Crne Gore, čiji je BDP povećan za 27,3 odsto, tako da su obe imale vrlo sličan tempo rasta - Srbija 2,3 a Crna Gora 2,2 odsto godišnje u proseku. Jasno je da se srpski BDP u tom periodu nije udvostručio, kako to tvrdi ministar finansija, jer je realno porastao za 28,3, a ne 100 odsto. Nasuprot tvrdnjama ovdašnjih zvaničnika, Srbija, dakle, nije lider u regionu. Niti može ikako biti ako se ima u vidu da su od sedam zemalja regiona (Mađarska, Rumunija, Hrvatska, Bugarska, BiH, Crna Gora i Albanija), čak četiri - Mađarska, Rumunija, BiH i Albanija – rasle brže, dok je Crna Gora rasla približno istim tempom. Slika postaje kompletnija, naravno i sumornija, kada se stopa rasta Srbije od 28,3 odsto uporedi sa svetom (31,8 odsto) i uporedivim brzorastućim tržištima i zemljama u razvoju, koje su, najviše zahvaljujući Kini i Indiji, u tom periodu ostvarile duplo veću stopu rasta, od 56,6 odsto (grafikon broj 4). Ekonomski napredak može se analizirati i iz perspektive rasta BDP-a po stanovniku jer se u tom slučaju, osim privrednog rasta, u obzir uzima i rast ili pad broja stanovnika. Ni iz ove perspektive, međutim, situacija se u odnosu na CIE bitnije ne menja, jer je šest od ukupno 11 zemalja brže raslo od Srbije, što se lako može videti na grafikonu broj 5. U posmatranom periodu BDP po stanovniku Srbije kumulativno je porastao za 35,9 odsto (prosečno 2,8 odsto godišnje). Ispred Srbije su Rumunija (48,8), Poljska (45,3), Litvanija (45,7), Mađarska (41,9), Hrvatska (40,9) i Letonija sa 36,8 odsto. Na Zapadnom Balkanu, brže je rastao BDP po stanovniku BiH, a sporije u Crnoj Gori, Albaniji i Severnoj Makedoniji. Ipak, ni po ovom pokazatelju Srbija nije lider u regionu, jer su od nje brže rasle četiri ekonomije: Hrvatska, Mađarska, Rumunija i BiH, a približno istim tempom rasla je i Bugarska. Vratimo se sada objavi predsednika na Instagramu iz novembra 2022. da Srbija u poslednje dve godine ima „najbrži rast ekonomije u celoj Evropi“ i osvrnimo se na njegovu izjavu Pinku od 21. februara ove godine da će Evropa „imati do jedan odsto (privrednog) rasta godišnje, a ako mi budemo držali više od 2,5 odsto, kumulativno ćemo da imamo za šest godina 23 do 25 odsto, a u Evropi će biti oko deset odsto“, čime „Srbija dramatično smanjuje razliku sa razvijenim državama EU“. A i ministar finansija je 12. aprila ove godine na Hepiju izjavio da „kada su naša ekonomija i privreda u pitanju, stojimo mnogo bolje nego i mnogo razvijenije zemlje od nas, stabilniji smo nego mnogo razvijenije zemlje“. Prema zvaničnim podacima, 2022. je Srbija imala realni privredni rast od 2,3, a EU i evrozona 3,5 odsto. Prognoza MMF je da će Srbija u 2023. realno porasti za dva, ali uzmimo da je tačno predviđanje predsednika da će EU u narednih šest godina rasti za jedan, a Srbija za više od 2,5 odsto prosečno godišnje - neka bude 2,8 odsto, koliko nam je rastao BDP po stanovniku u poslednjih 11 godina. U tom slučaju, za šest godina BDP Srbije će kumulativno porasti za 18, a ne za 23-25 i u Evropi za 6,2 a ne za 10 odsto, kao što je rekao predsednik. Nadalje, agregatno posmatrano, 2022. udeo BDP-a po stanovniku Srbije u BDP-u po stanovniku CIE iz EU bio je za 0,3 odsto manji nego 2012, što se vidi na grafikonu broj 6. Pojedinačno gledano, udeo srpskog BDP-a po stanovniku je značajnije porastao u odnosu na Slovačku (šest odsto) i Češku (4,4), ali je značajnije pao u odnosu na Rumuniju (5,9), Poljsku (3,8) i Litvaniju, za 3,6 odsto. Isto tako, 2022. BDP po stanovniku Srbije na osnovu pariteta kupovne moći bio je 20.300 dolara, približno upola niži nego u Sloveniji (42.400), Češkoj (41.900) i Litvaniji (39.900 dolara). Pod pretpostavkom da na dugi rok nastavi da raste po dosadašnjoj stopi od 2,8 odsto u proseku godišnje, Srbija će tek za 25 godina da dostigne prošlogodišnji BDP po stanovniku Slovenije, Češke i Litvanije. Slika je još nepovoljnija u poređenju sa EU i evrozonom. Prema poslednje dostupnim podacima za 2021, BDP po stanovniku EU na osnovu pariteta kupovne moći u proseku je iznosio 44.100, u evrozoni 46.300, a u Srbiji 19.900 dolara. Dosadašnjim tempom rasta, Srbija će prosek EU iz 2021. dostići tek 2050, a proseku evrozone od pre dve godine možemo se nadati tek 2052. A uz naš rast od 2,8 i evropski od jedan odsto, počev od 2021, trebalo bi nam 45, odnosno 47 godina da stignemo EU i evrozonu. Fokusirajmo se sada na kretanje kupovne moći stanovništva. Vučić je 7. novembra 2022. na Instagramu napisao da će penzije u decembru porasti za devet, u februaru 2023. za 11,8 odsto, što je zbirni porast od 20,8 odsto, na RTS-u je 28. februara 2023. izjavio da je „u odnosu na 2012, Srbija ove godine imala najveći rast plata u regionu, u odnosu na BiH, Severnu Makedoniju, Crnu Goru i Hrvatsku“, a Politika je 3. aprila prenela njegove reči da je prosečna plata „uvećana 100 ili 130 odsto u odnosu na period od pre devet godina“. Premijerka Brnabić tvrdi da je „rast plata i penzija veći od inflacije, tako da i u teškim vremenima uspevamo da održimo standard građana“ (Blic, 15. aprila), da se prosečna plata „u bukvalnom smislu duplirala u prethodnih nekoliko godina“ (konferenciji Blumberga u Dablinu, 20. aprila) i da „građani, uključujući i radnike, svakoga dana žive bolje“ (obeležavanje 120 godina rada SSSS, 26. aprila). Ministar finansija je 1. marta na Instagramu objavio da su „u poslednjih deset godina, otkad je Aleksandar Vučić na vlasti, plate u Srbiji rasle mnogo brže od plata zemalja u regionu“ i da su „nama plate porasle 96, a njima mnogo manje, nekih 44 odsto“. Kako to obično biva, rast nominalnih plata i penzija ne govori mnogo, zapravo ne govori ništa. Prava slika dobija se ako se analizira promena realne kupovne moći i ona uporedi sa privrednim rastom. Između novembra 2012. i istog meseca 2022. udeo prosečne neto zarade u prosečnoj potrošačkoj korpi je povećan sa 66,3 na 84,7 odsto. Za deset godina, dakle, realna kupovna moć prosečne neto zarade kumulativno je povećana za 27,7 odsto (grafikon broj 7), što je daleko ispod nominalnog rasta od 96 odsto, koji pominje Mali, ili onog od 100 ili 130 odsto, kako tvrdi Vučić. Uz to je kupovna moć realno rasla sporije i od BDP-a, koji je u istom periodu povećan 28,3 odsto. Takođe, nasuprot tvrdnjama o dinamičnom rastu penzija i održavanju njihove kupovne moći u skladu sa rastom u inflaciji, u istom periodu je udeo prosečne penzije u prosečnoj potrošačkoj korpi pao sa 39,1 na 36,5 odsto, odnosno u posmatranom periodu je realna kupovna moć prosečne penzije pala za 6,7 odsto. Važan pokazatelj realne kupovne moći je i medijalna neto zarada, koju prima polovina zaposlenih, s tim što se taj podatak zvanično prati tek od 2018. Za četiri godine, od novembra 2018. do istog meseca 2022, učešće medijalne zarade u prosečnoj potrošačkoj korpi poraslo je sa 56,3 na 64,4 odsto, tako da je u tom periodu realna kupovna moć medijalne zarade porasla kumulativno za 14,4 odsto, što je primetno manje od stope realnog rasta BDP-a, koji je u istom periodu povećan za 18,8 odsto, što se vidi i na grafikonu broj 8. Trend zaostajanja rasta realne kupovne moći, prosečne i medijalne neto zarade za stopom realnog rasta BDP-a i pad kupovne moći prosečnih penzija ukazuju na rastuće raslojavanje, suprotno tvrdnjama predsednika da je „broj siromašnih građana sve manji“ (Politika, 3. aprila). Prema poslednjim dostupnim podacima Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva iz 2020, sa prihodima ispod praga rizika od siromaštva u Srbiji je te godine živeo svaki peti građanin - stopa rizika od siromaštva iznosila je 21,7 odsto. Istovremeno, stopa rizika od siromaštva ili socijalne isključenosti, koja pokazuje procenat lica koja su u riziku od siromaštva, ili su izrazito materijalno uskraćena, ili žive u domaćinstvima veoma niskog intenziteta rada, iznosila je 29,8 odsto. Riziku od siromaštva te godine bilo je izloženo skoro svako četvrto lice ((24,2 odsto) mlađe od 18 godina i 23,6 odsto lica starosti od 18 do 24 godina, dok su najnižu stopu (19,6 odsto) imala lica starosti od 25 do 54 godine. Pri tome materijalnu uskraćenost čine: nemogućnost domaćinstva da sebi priušti mašinu za pranje veša, adekvatno zagrevanje stana, automobil, odmor, neočekivani trošak od 16.600 dinara, nemogućnost da sebi priušti televizor u boji, telefon, nemogućnost da priušti meso ili ribu u obroku (ili njihovu vegetarijansku zamenu) svakog drugog dana, kao i kašnjenje sa plaćanjem kirije, rate za stambeni ili potrošački kredit, računa za komunalije. U 2020, čak svaki četvrti građanin (25,6 odsto) ispunjavao je tri i više stavki po osnovu materijalne uskraćenosti, skoro polovina (48,5 odsto) nije sebi mogla da priušti nedelju dana odmora van kuće, 14,9 odsto meso, ribu ili vegetarijansku zamenu svakog drugog dana, dok neočekivan trošak od 16.600 dinara iz kućnog budžeta nije moglo da plati više od trećina (35,1 odsto) građana, a gotovo svaki deseti (9,5 odsto) se smrzavao, jer nije mogao adekvatno da zagreje stan. I šta reći za kraj, osim citirati nedavne predsednikove reči. „Sram ih bilo sve zajedno, kompletnu Kvintu, sve te lažove.“ Autor je profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu