Čudan slučaj smrti liberalne individue

Moj otac bio je oličenje liberalne individue, što je divna ironija za nekog ko je celog života bio marksista. Da bi zarađivao za život, morao je da iznajmljuje svoj rad gazdi čeličane u Elefsini. Ali tokom svake pauze za ručak zaneseno je lutao zadnjim dvorištem tamošnjeg Arheološkog muzeja, uživajući u otkrivanju drevnih stela, punih nagoveštaja da su antički tehnolozi bili napredniji nego što se prethodno mislilo. Posle povratka kući, svakog dana netom posle pet popodne, i kratkotrajne sijeste, pojavio bi se spreman za učešće u porodičnom životu, te hvatanje beležaka o akademskim člancima i knjigama koje je čitao. NJegov život u fabrici je, ukratko, bio jasno odvojen od njegovog ličnog života. Ovo je reflektovalo vreme kada su čak i levičari poput nas mislili da nam je, ako ništa drugo, kapitalizam omogućio suverenitet nad sopstvenim životom, makar i unutar izvesnih granica. Koliko god naporno neko radio za gazdu, mogao je makar da izdvoji deo svog života i, u okviru te ograde, ostane autonoman, vlasnik svoje volje, slobodan. Znali smo da su samo bogati istinski slobodni da biraju, da su siromašni najvećim delom slobodni da budu na gubitku, i da je najgore ropstvo bilo onih koji su naučili da vole svoje lance. Svejedno, cenili smo ograničeni suverenitet koji smo nad sobom imali. Mladim ljudima je danas uskraćeno čak i to malo milosrđe. Od trenutka kad načine prve korake, implicitno ih uče tome da sebe posmatraju kao brend, ali takav o kome će se suditi na osnovu njegove percipirane autentičnosti. (A to uključuje i potencijalne poslodavce: „Niko mi neće ponuditi posao“, rekao mi je jedan diplomac, „dok ne otkrijem ko sam zapravo“.) Marketinško promovisanje identiteta u današnjem onlajn društvu nije opcionalno. Kuratorsko staranje o vlastitom privatnom životu postalo je najvažnija stvar kojom se mladi ljudi bave. Pre nego što postuju svaku sliku, aplouduju svaki video, prokomentarišu svaki film, šeruju svaku fotografiju ili tvit, oni moraju da vode računa o tome koga bi njihov izbor mogao da se dopadne ili ga naljuti. Nekako moraju da prokljuve koja će od njihovih potencijalnih „autentičnosti“ biti atraktivnija, kontinuirano testirajući vlastita mišljenja naspram onoga što bi moglo da bude presek stavova onlajn kreatora mišljenja. Pošto svako iskustvo može da bude zabeleženo i podeljeno, kontinuirano su obuzeti pitanjem da li i oni tako treba da postupe. A čak i ako prilika da se to iskustvo podeli istinski i ne postoji, nju je lako izmaštati, i izmaštana će i biti. Svaki izbor, u prisustvu svedoka ili ne, postaje čin u procesu pažljive izgradnje identiteta. Nije potrebno biti levičar da bi se videlo kako je pravo da se svakog dana ima neki trenutak vremena kad nismo na prodaju praktično prestalo da postoji. Ironija je da liberalnu individuu nisu iskorenili ni fašistički smeđokošuljaši ni staljinistički komesari. Ona je ubijena kada je nova forma kapitalizma mlade počela da instruira da rade najliberalniju od svih stvari: da budu svoji. Od svih promena u ponašanju koje je ono što nazivam klaud kapitalom konstruisao i monetizovao, ovo je svakako njegovo najveće, krunsko dostignuće. Posesivni individualizam oduvek je bio poguban po mentalno zdravlje. Tehno-feudalno društvo koje klaud kapital uobličava stvari je učinio još neuporedivo gorim kada je srušio ogradu koja je liberalnoj individui obezbeđivala sklonište od tržišta rada. Klaud kapital je individuu razbio na fragmente digitalnih podataka, na identitet sastavljen od izbora izraženih „klikovima“ kojima su njegovi algoritmi u stanju da manipulišu na načine nepojmljive ljudskom umu. Proizveo je pojedince koji nisu toliko posesivni koliko su zaposednuti, ili pre ličnosti koje nisu u stanju da imaju vlast nad sobom. Umanjio je našu sposobnost da se usredsredimo time što je kooptirao našu pažnju. Nije nam volja postala slaba. Ne: našu fokusiranost je kidnapovala nova vladajuća klasa. A s obzirom na to da algoritmi ugrađeni u klaud kapital jačaju patrijarhat, negativne stereotipe i odranije postojeću opresiju, oni najranjiviji - mlade žene, mentalno bolesni, marginalizovani i siromašni - najviše i pate. Ako nas je fašizam ičemu naučio, to je da smo skloni da podlegnemo demonizirajućim stereotipima i gadnoj privlačnosti (i potentnosti) emocija - poput samoljubive pravičnosti, straha, zavisti i prezira - koje su ti stereotipi u stanju da podstaknu u nama. U našem savremenom društvenom okruženju, klaud nas dovodi lice u lice s onim „drugim“ koga se bojimo ili ga preziremo. A pošto se onlajn nasilje čini beskrvnim i bezbolnim, spremniji smo da tom „drugom“ odgovorimo služeći se provokacijama, uvredljivim jezikom i izlivanjem žuči. Netolerantnost je emocionalna kompenzacija koju tehno-feudalizam nudi za frustracije i anksioznosti koje proživljavamo u vezi s identitetom i fokusiranošću. Moderatori sadržaja i propisi kojima se sprečava korišćenje govora mržnje ne mogu da zaustave ovaj proces brutalizacije jer je on imanentan klaud kapitalu, čiji algoritmi optimizuju klaud rentu, koja vlasnicima Big Tech kompanija donosi veće prihode ako je komunikacija inspirisana mržnjom i nezadovoljstvom. Regulatori ne mogu da regulišu veštačkom inteligencijom kontrolisane algoritme koje čak ni oni koji su ih napravili ne mogu da razumeju. Da bi sloboda imala ikakvu šansu, klaud kapital bi morao da bude socijalizovan. Moj otac verovao je da je pronalaženje nečeg bezvremenski prelepog na šta bismo se fokusirali, kao što je to on činio lutajući po ostacima grčke antike, naša jedina odbrana od demona koji nam spopadaju dušu. Tokom godina sam i ja pokušavao da, na svoj način, to činim. Ali sad kad smo suočeni s tehno-feudalizmom i delujemo sami, izolovani, kao liberalne individue nećemo daleko stići. Skidanje s interneta, isključivanje telefona i korišćenje gotovine umesto platnih kartica nije rešenje. Ukoliko se ne udružimo, nikada nećemo civilizovati ili socijalizovati klaud kapital - niti ćemo ikada više biti u stanju da svoje umove izbavimo iz njegovog stiska. I tu leži najveća kontradikcija od svih. Samo sveobuhvatna rekonfiguracija imovinskih prava nad (u sve većoj meri na klaudu utemeljenim) instrumentima proizvodnje, distribucije, kooperacije i komunikacije može da spasi fundamentalnu liberalnu ideju slobode kao vlasništva nad samim sobom. Oživljavanje liberalne individue stoga zahteva upravo ono što liberali preziru: novu revoluciju. Autor je bivši grčki ministar finansija i profesor ekonomije na Atinskom univerzitetu ©Copyright: Project Syndicate, 2023.