Represija ne rešava probleme

Pozivi na smrtne kazne bez milosti, doživotne robije bez pomilovanja, represiju bez zakona, prirodna su reakcija gnevnog čoveka, prestravljenog zločinima kakvi su se u dva dana dogodili na Vračaru i u Mladenovcu. Normalno je, dakle, ako se tako oseća građanin. Loše je ako se tako „oseća“ država. Kada je Anders Brejvik 2011. godine ubio 77 ljudi u Norveškoj, tamošnji premijer Jens Stoltenberg rekao je da će „norveški odgovor na nasilje biti više demokratije, više otvorenosti i više građanskog učešća u politici“. Istina je da slučajevi nisu za poređenje, jer je Brejvik, za razliku od srpskih zločinaca, bio terorista, to jest imao je političke motive. I nezavisno od toga je moguće da taj norveški put nije pametan, jer trenutno ne znamo šta je pametno. Ali dobro je nakon ovakvih tragedija imati na umu da represija nikako nije jedini način da se društvo popravi, a svakako jeste najopasniji. O merama koje predlaže država i o sigurnosti unutar te države NIN je razgovarao sa Ivanom Petrovićem. Profesor Petrović je doktorirao bezbednost i predavao o njoj na nekoliko visokih škola, poput Kriminalističko-policijske akademije i Univerziteta Crne Gore u Podgorici. U službi zaštitnika građana nadzirao je rad zatvora i službi bezbednosti. Objavio je devet stručnih knjiga, od kojih se jedna bavi kriminalističkim i psihološkim profilisanjem, veoma aktuelnim ovih dana. Pre deset godina je opominjao da bi mesta na kojima se deca okupljaju morala da budu sigurnija. Godine 2013. smislili ste projekt bezbednih zona, to jest zona bez droge i oružja. Šta se u tom predlogu nalazilo i koliko su nadležni bili zainteresovani? Reč je o zonama u kojima bi posedovanje bilo kakvog oružja i psihoaktivnih supstanci bilo najstrože kažnjivo. One bi prvenstveno obuhvatale vrtiće i njihova dvorišta, škole i školska dvorišta, dečja igrališta i parkove, univerzitete i studentske domove, sportske hale. Ako je neophodno, zone bismo proširili i na bližu okolinu, na okolne zgrade, kao što je urađeno sa kladionicama. Te bi zone bile stalne, a privremene bismo definisali po potrebi, tamo gde se masovno okuplja, kao na velikim koncertima na otvorenom. Svaka osoba kod koje bi u takvoj zoni bili nađeni oružja ili droga - ili bi oružje upotrebila - bila bi kažnjena maksimalnom kaznom propisanom za to delo, bez mogućnosti uslovne osude.  Taj projekt sam zamislio 2013. godine, kada su moja deca pošla u osnovnu školu, jer je u to vreme bilo mnogo vesti o upotrebi hladnog oružja u školskim dvorištima. Godine 2015. uspeo sam da plasiram ideju u nekim štampanim medijima, kolege sa fakulteta i ja gostovali smo na televiziji, ali nije bilo odjeka. Pošto sam video da nema interesovanja, nezvaničnim kanalima sam uspeo da dostavim projekt na nekoliko adresa, i stigao je na stolove ljudi iz vrha vlasti. Ni tada nije bilo odgovora. Ne znam zašto. Možda je bilo prečeg posla, možda je problem bio to što bi bilo potrebno organizovati radne grupe iz više ministarstava - pravde, zdravlja, unutrašnjih poslova - kako bi se izmenio set zakona. Od nekih zvaničnika sam čuo i da taj predlog krši ustavna prava građana o slobodi kretanja. To nisam razumeo, jer se ne krši ničije pravo, budući da govorimo o ponašanjima koja su i inače kažnjiva.  Odluka o novih 1.200 policajaca u školama imaće malo efekta ako ne budemo definisali zone bezbednosti. Takve oblasti će i školskom policajcu dati više mogućnosti da deluje. U suprotnom, ostaje da podižemo kontradiverziona vrata, da od škola pravimo tvrđave, a ni to ne mora da bude delotvorno. Šta mislite o merama kontrole naoružanja koje je država predložila? Prvo - može li se uopšte kontrolisati kako 400.000 navodnih vlasnika čuva oružje? Po novom zakonu, kada ste dobili dozvolu za držanje oružja, vi ste već potpisali da policiji odobravate da vam bilo kada uđe u kuću i proveri kako to oružje čuvate. Ako će se samo to raditi, možda je izvodljivo, ali pritisak na Ministarstvo unutrašnjih poslova i njegove ljude biće ogroman, a i ovako ih ima malo. Ako je istina da imamo 400.000 vlasnika legalnog oružja, jasno je zašto već dobijam informacije da se policajci „hvataju za glavu“ i pitaju se kako će to da izvedu u naznačenom periodu od tri meseca. Verujem da će prvi na udaru biti oni koji nisu poštovali odluku države o preregistraciji oružja i nisu obavili propisane procedure za izdavanje nove dozvole. To je sasvim u redu, jer u neku ruku pokazuje primarnu odgovornost te osobe prema zakonima, propisima, državi i društvu. Da li je moguće ozbiljno obavljati šestomesečne psihijatrijske procene svih tih ljudi, što je mera koju je Vlada već usvojila?  Naš zdravstveni sistem teško može to da podnese. Već imamo drastičan manjak lekara i drugog zdravstvenog osoblja. Ovim odlukama će, dakle, na udaru biti i Ministarstvo zdravlja i Ministarstvo unutrašnjih poslova. Zato ne vidim smisao šestomesečnih pregleda, ali mogle bi se po potrebi tražiti vanredne psihološke procene vlasnika legalnog oružja.  Kako ocenjujete ideju „razoružavanja“, to jest zamisao da se broj vlasnika legalnog oružja „smanji za 90 odsto“? Ako sada odlučimo da revidiramo sve dozvole za posedovanje oružja, šta ćemo uraditi ako neko vozilom uleti u masu kako bi počinio masovno ubistvo? Bilo je takvih terorističkih napada po Evropi. Hoćemo li uvesti moratorijum na izdavanje vozačkih dozvola? Hoćemo li revidirati sve vozače? Svestan sam, naravno, razlika između pištolja i automobila, ali moj instruktor vožnje je govorio: „Kada voziš auto, jednom nogom si u zatvoru, drugom u grobu.“ I automobil je zaista opasan, i može biti korišćen kao oružje. Često menjamo Zakon o saobraćaju, pravimo ga sve rigoroznijim kada je reč o zloupotrebi alkohola i psihoaktivnih supstanci, o nasilničkoj vožnji, i to je u redu. Ali ljudi svejedno voze bez vozačkih dozvola, voze ukradena vozila. Isto tako hoćemo da pooštrimo već dobar Zakon o oružju i municiji, koji je već rigorozniji od mnogih evropskih zakona - u Švajcarskoj svako ko je služio vojsku ima automatsko oružje kod kuće - ali je problem u tome što se kod nas preko 95 odsto krivičnih dela učini nelegalnim oružjem. Kriminalci koriste takvo oružje i kakve god propise donesemo o „razoružavanju”, oni će ga i dalje nositi sa sobom, a običnim građanima ćemo uskratiti osećaj lične bezbednosti. Nelegalnog oružja ima i biće ga, a kriminalci ga neće predavati.  Šta bi trebalo popraviti u radu i u propisima o radu strelišta? Kontrola streljana bi trebalo da bude pooštrena. Sva strelišta bi trebalo da budu pokrivena kamerama i da policija tim kamerama uvek ima pristup. Doduše, kada neko dođe u streljanu, ne možemo da znamo kakve namere ima. Imali smo i slučaj samoubistva u streljani. Sa druge strane, sportsko streljaštvo mladih, to jest maloletnih, podrazumeva vazdušno oružje, a tek kada njega savladate i dokažete se na takmičenjima, prelazite na malokalibarsku pušku ili pištolj. Neko je objavio da je za zločin u školi „Vladislav Ribnikar“ kriv „ersoft“ (airsoft), odnosno da je to dete vežbalo replikama oružja. Te replike jesu realne težine i izgleda, ali ko god je koristio jedno i drugo, zna da je razlika drastična. To što ste dobri u „ersoftu“, ne znači da umete da pucate vatrenim oružjem.  Nakon ovakvih zločina represija je prvo na šta građanin pomisli, i prvo što vlast najavljuje, pa i čini. Vi, međutim, u njoj ne vidite rešenje.  Kaznenu politiku stalno pooštravamo, od saobraćaja do težih krivičnih dela, ali vidimo da efekta nema. Bezbednost se ne svodi na represiju. Represija je krajnja instanca, kada sve drugo propadne. Treba raditi na obrazovanju ljudi, jer se bezbednost generalno sastoji iz edukacije i prevencije, a ne iz brzog pooštravanja kaznene politike. Uzgred moram da pomenem da traženje ministarskih ostavki takođe nema smisla, jer su ti ljudi nasledili narušen sistem. Ove tragedije bi trebalo da budu signal da se to promeni, ali nikako represijom prema narodu. Represija može da izazove mnogo gore probleme, u mnogo većim razmerama. Nikada nije bilo dobro ni vladati uredbama. Vlada se zakonima, koje sprovode institucije, po procedurama.  Opet smo, naravno, čuli i da je smrtna kazna dobra ideja. Nemamo mesta da kažemo šta sve u toj ideji ne valja, ali treba makar ponoviti kako nema dokaza da pretnja smrću sprečava ovakve zločine. Smrtna kazna neće sprečiti onoga ko naumi da učini ovako teško krivično delo. Vinovnik može da je posmatra i kao olakšanje. Mnogi od njih zapravo nameravaju takozvano samoubistvo policijom - nakon što izvrši delo, kada policija pokuša da ga uhapsi, čovek podiže oružje ka policajcima, makar i prazno, i čeka da ga ubiju.  Na stranu i to što smo potpisnici evropskih i svetskih konvencija protiv smrtne kazne, ona ništa ne popravlja. Delo je učinjeno. Kazna doživotnog zatvora, sa druge strane, znači da zločince možemo društveno da iskoristimo. Možemo da saznamo zašto su i kako počinili zločin, možemo da proučimo njihov psihički sklop, i na osnovu toga da donesemo preventivne mere. Možemo da naučimo kako da prepoznamo znake upozorenja pre nego što čovek učini zlo. Tu treba dodati i da imamo veoma malo dečjih psihijatara. Dečja psihijatrija i psihijatrija odraslih nebo su i zemlja. Dečakom iz škole „Vladislav Ribnikar“ baviće se centri za socijalni rad, a mnogo puta smo svedočili tome da su ti centri zakazali. Trebalo bi skupiti stručnjake iz čitave zemlje, naći najkompetentnije ljude koji bi mogli da odluče nešto smisleno. Kakva god odluka da se donese, imaćemo veliki broj nezadovoljnih, ali zakon je takav kakav je. I da se sada izmeni, ne može se primeniti retroaktivno.  Šta mislite o spuštanju starosne granice za krivičnu odgovornost, pored toga da je izvesno kako se o tako komplikovanom pitanju ne sme odlučivati preko noći? Mislim da bi spuštanje granice krivične odgovornosti sa 14 na 12 godina moglo čak i da bude korisno. Ako smatramo da je dete sa 12 godina dovoljno razborito da tokom razvoda braka može da odluči sa kime će da živi ostatak života, zašto ne bi bilo i krivično odgovorno? Naročito ako u školi ima obrazovanje koje će mu tu odgovornost objasniti. Čemu u školama, recimo, služi građansko vaspitanje? Sada je to fakultativni predmet koji ni ne ocenjujemo. Ali takve promene sigurno se ne uvode „prelamanjem preko kolena“. Možda bi još bolja bila blaža izmena zakona - takva po kojoj bi se svaki slučaj procenjivao zasebno. Znamo da u nekim državama postoji mogućnost da se maloletniku sudi kao punoletnom. Tim eksperata bi mogao da analizira vinovnika krivičnog dela, pa ako se ispostavi da je počinilac dovoljno zreo, da je imao umišljaj, da se za zločin pripremao, i ako je povrh toga delo naročito teško, moglo bi da mu se sudi kao punoletnom. Ne mora se granica spuštati za sve maloletnike. Među merama koje je država predložila u prvi mah, našla se i „zabrana pristupa veb-sajtu darknet“. Postoji li dobra granica između bezbednosti i prava pristupa internetu?  Pre svega, to nije veb-sajt, već mreža veb-sajtova. Na „darkvebu“, tamnoj mreži, za plaćanja nelegalnih predmeta i aktivnosti koriste se kriptovalute, pa ne treba očekivati da dete tamo može da naruči nešto nelegalno. Sa druge strane, i tamo i drugde mogu da nauče štošta što ne bi trebalo da znaju, kao i da gledaju necenzurisane grozote. Deca su danas veoma kompjuterski obrazovana, i nisu ih obrazovale škole, već društvene mreže. U Italiji su određene društvene mreže zabranjene za decu ispod 14 godina, što je, mislim, u redu. E sad, ne znam kako bi roditelji to uspeli da sprovedu u delo. Problem je, međutim, to što agresivan sadržaj postoji i u drugim medijima, i nalazi se čak i u terminima u kojima je lako dostupan i deci. Imali smo situaciju u kojoj su na televiziji, na nacionalnoj frekvenciji, usred bela dana, prikazivane slike koje su više nego gnusne, da ne ponavljamo o čemu se radilo. Ako je neko dete uspelo da vidi tu emisiju, to je bilo izuzetno opasno, jer je možda taj užas shvatilo kao normalan. Ne smemo da normalizujemo ono što je društveno neprihvatljivo. Da li vam se srpsko društvo čini bezbednim? Ovom prilikom ne govorimo o „spoljnim pretnjama“, već o svakodnevnoj sigurnosti stanovnika. Državu ne čine bezbednom samo vojska i policija. Bezbednost države je zadatak i ministarstava ekonomije i finansija, Narodne banke, Ministarstva zdravlja... Da bi država bila bezbedna, sistem morate da prilagodite čoveku. Nije dovoljno da se društvo oseća bezbednim od kriminala - ono mora da se oseća sigurnim u sopstvenoj bazičnoj egzistenciji. Ako čovek brine za sopstvenu egzistenciju i egzistenciju svoje porodice, to će sigurno izazvati problem. Životni standard je veliki problem. Psihološki, kada je čovek depresivan, sitnica može da izazove burnu reakciju. Depresija nije samo kada je neko pokunjen. To možemo nazvati problemom opšteg stanja u društvu. Devedesetih godina smo imali težu situaciju, sa ratišta je u Srbiju stigla neverovatna količina oružja, pa nismo imali ovakve zločine. Neko je primetio da su se problemi akumulirali trideset godina. Meni se čini da su u poslednje vreme eksponencijalno porasli, i da ljudi više ne mogu da izdrže pritisak. Vidimo da se ljudi brinu za egzistenciju, i da zato vrlo lako „pucaju“ na sitnicama. Kada čovek vidi da ne može da ostvari ljudska prava, kako se oseća? Kada čovek koji ima ozbiljne probleme vidi da se drugi izvlače i sa teškim krivičnim delima, šta će se zapitati?  Sve mere o kojima govorimo ograničavajuće su. One, valja podsetiti, mogu i da budu zloupotrebljene u političke svrhe. To je uvek moguće. I u svetu su vlasti koristile ovakve slučajeve da u delo sprovedu nešto što su ranije htele. Ovakva tragedija može da bude opravdanje da se donesu zakoni koji krše ljudska prava. Bojim se da su zloupotrebe moguće, da će zbog mera koje su donete ad hok morati da se menja i Ustav, i zato treba da budemo izuzetno oprezni.  Nadam se da će školska pucnjava ostati izolovani incident, jer nismo bili društvo u kome se to redovno zbiva. Ne treba da povlačimo paralele između pucnjava na Vračaru i u Mladenovcu. Delo u Mladenovcu počinjeno je u afektu i nikako ne može da se nazove „terorističkim činom“. Za taj ozbiljan termin mora da postoji specifičan motiv - teroristi čine to što čine da bi zastrašili javnost, čime obično žele da ostvare nekakav politički cilj. Toga nije bilo u Mladenovcu. Kada imamo dokazan teroristički akt, to daje mogućnost da se zakoni donose po hitnom postupku, da se ograniči deo prava i sloboda građana. Razmislite o tome. Da li bi u Mladenovcu bilo manje žrtava da je nesrećni policajac imao oružje ili da je neki građanin koji legalno poseduje oružje i dozvolu za nošenje bio prisutan? Neophodno je napraviti pravilan odnos između bezbednosti i ljudskih prava. To je izuzetno teško i treba biti vrlo oprezan u ovakvim situacijama. Marko Lovrić