Odgovornost je najveći neprijatelj svake vlasti

Serije Pad i Državni službenik, predstave Bilo jednom na Brijunima, Smrt i devojka, Edip. Film Toma... Ali umesto da govorimo o nekoj u nizu od navedenih i besprekornih uloga koje je odigrao, s glumcem Milanom Marićem razgovor vodimo povodom suludih napada koji neprestano obasipaju ovu struku sa samog državnog vrha, što putem parlamenta što, naravno, putem tabloidnih medija. Objavljivanje honorara, nazivanje pojedinih glumaca pogrdnim rečima, dramatični video-spotovi, samo su neki od načina s kojima se vlast obračunava sa ljudima koji slobodno misle i čija je jedina krivica što su podržali proteste protiv nasilja. To ujedno dokazuje u kojoj meri upravo ovaj esnaf i njegova podrška pobuni, predstavlja istinsku pretnju. No nisu to prvi napadi koje je i dalje mladi glumac Milan Marić dosad doživeo. Ipak, o jednom krajnje čudnom i ničim izazvanom tvitu koji je upravo došao iz samog vrha parlamenta, i dalje se priča. Na protestu „Srbija protiv nasilja“ govorili ste o zemlji tolerancije, empatije, ljubavi, pravde, radosti a ne nasilja, mržnje, straha... Šta je u tome bilo toliko sporno da vas Sandra Božić napadne onako žestoko na Tviteru? Nisam siguran da razumem zbog čega je gospođa Sandra Božić na taj način reagovala, odnosno šta ju je toliko isprovociralo da tako primitivno reaguje. Iako je, nažalost, činjenica da je takav način komunikacije već godinama standardni vokabular političkog života u Srbiji, to ipak nije opravdanje. Moguće da je to bio poziv njenim simpatizerima da me sličnim argumentima „napadnu“, svrstavajući me tako među državne neprijatelje, ili šta god da je zapravo značenje te infantilne, ali veoma opasne sintagme – „antisrpsko đubre“. Čudi me da gospođa Sandra Božić nije svesna niti svoje funkcije koju obavlja i predstavlja kao potpredsednica parlamenta, niti činjenice da njena reč nije tek opaska političke aktivistkinje s društvenih mreža, već osobe na ozbiljnoj političkoj poziciji i da ima težinu, ali i odgovornost. Ona je te pozicije ili nesvesna ili je ne poštuje, ili je zloupotrebljava. Da objasnimo to što vas vlast, putem svojih megafona – što SNS članova, što tabloida – deklariše kao nešto „antisrpsko“? Šta ste vi to zapravo uradili da zaslužite taj status? Kakvi su to propagandni spotovi o kojima govore? Onog trenutka kada smo dopustili da prevlada višedecenijska desničarska mantra da je u Srbiji najteže reći da si Srbin, a teško je taman i koliko kada na Marakani kažeš da si zvezdaš, e tog trenutka je krenula jedna opasna praksa dokazivanja ko je veći Srbin. A u toj „igri“ zapravo nema pobednika. Kroz godine, ta praksa je otišla toliko daleko da je promenila nekoliko žanrova: iz apsurda je prešla u indijsku sapunicu, a sada lagano prelazi u horor film. Naravno, to je urađeno s umišljajem kako bi se izbegla i prikrila sva odgovornost za nesreće devedesetih, jer sakrivši se iza reči Srbija svaki poziv na ličnu odgovornost biva zapravo napad na Srbiju i na srpstvo. Da ne zaboravimo, u pravljenju te i takve atmosfere mnogo su im pomogle i sumanute odluke međunarodne zajednice prema Srbiji, ali i koketiranje demokratskih partija s desnicom i tom opasnom idejom. Takođe, početkom dvehiljaditih, posle pada Miloševića, neodgovorne i kukavičke odluke u odnosu na devedesete i postepeno aboliranje većine nedela prethodne vlasti zarad mira u Skupštini, a suštinski zarad zadržavanja funkcija, samo su produbile takvu atmosferu. Sada nam se sve to lepo obija o glavu, jer dok se svi trude da dokažu koliki su Srbi, niko se Srbijom zapravo ne bavi. Ne bavi se niko time da se saniraju posledice decenija ratovanja i haosa, i tu ne mislim samo na ekonomske posledice, već na pojedinačne sudbine. Na traume. Na to da bi ljude u ovoj zemlji trebalo umiriti, spustiti im tenziju, pokazati im da možemo funkcionisati i na jedan nežniji način u relaciji građani-država. Međutim, to je posao kojim niko ne želi da se bavi jer on zahteva vreme, strpljenje i zahteva da neko preuzme odgovornost za te grozne godine, a odgovornost je arhineprijatelj svakoj vlasti u Srbiji poslednjih decenija. Istog dana kad i vi, napadnuta je vaša koleginica Tamara Dragičević... U kojoj meri ova vlast ne razume koncept „zemlje bez nasilja“, već tako brutalno targetira ljude koji slobodno misle? Nije jednostavno objasniti porast nasilja u našem društvu jer ne postoji samo jedan uzročnik. Tu pričamo o nizu faktora, od geopolitičke situacije, pandemije, ratova, unutarpolitičke tenzije, inflacije i zato je teško razmrsiti to klupko i shvatiti gde je glava, a gde rep. Ipak činjenica je da porast nasilja kod nas nije primetio samo onaj koji to nije želeo da vidi. Veći problem je, međutim, u tome što se nasilje na jedan čudan način neguje i to kroz odsustvo reakcija institucija, čime se lagano pretvara u poželjan način komunikacije i funkcionisanja. Nepoverenje u sistem i institucije stvara osećaj nezaštićenosti pojedinca i opravdanu sumnju da ukoliko moramo pravdu dokazivati kroz institucije, ili nećemo biti adekvatno tretirani, ili će nam biti naneta nepravda. Samim tim ljudi posežu za uzimanjem pravde u svoje ruke i agresivnim ponašanjem pokušavaju da preveniraju da im bude naneta nepravda. Po sistemu lovac-lovina. Takav princip je opasan, jer se svodi na senzibilitet svakog od nas. Nekome je nasilje i podignut ton, a drugome nije ni šamar, pa zavisi na koga ćete naleteti. U takvoj postavci stvari, morbidna je, ali i logična, posledica da posle tragedije u kojoj su stradala deca, neko uzme i preti nekome upravo preko dece. Povod za tako opasne pretnje je izlazak na proteste protiv nasilja, a uzrok zbog kojih je neko uopšte pomislio da je u redu da preti nečijoj deci je kreiranje javnog mnjenja u kojem ljudi s najviših pozicija i sami koriste takav rečnik i ne snose nikakve, pa makar i figurativne posledice. Šta je smisao objavljivanja spiskova sa honorarima glumaca? I da li vas vređa kad u Skupštini kažu - Vučić te plaća, a ti se buniš? Šta je poenta takvih napada? Smisao objavljivanja honorara je pokušaj diskreditovanja glumaca u očima javnosti. S jedne strane, pokušaj da se stvari postave tako da smo mi društveni paraziti koji su finansirani iz budžeta Republike Srbije, a s druge strane pokušaj da se preko informacije o honorarima preusmeri bes javnosti na nas kao na ljude koji nemaju prava da se bune. To da država finansira kulturu nije nikakva tajna. Kulturna politika jedne zemlje je politička odluka koju donose činioci vlasti. Nije nikakva tajna ni to da su budžeti za kulturu veći nego što su bili, a nije tajna ni to da Telekom finansira snimanje serija. Ono gde dolazi do zamene teza je situacija u kojoj se izjednačava finansiranje projekata iz konkursa Ministarstva kulture, budžetskog novca, i način finansiranja serija od strane Telekoma. Telekom je vlasnik svih serija koje finansira iz svog budžeta i ima apsolutno pravo da svoje proizvode dalje prodaje domaćim TV kanalima, inostranim distributerima ili da ih emituje na svom kanalu. Dakle, manje-više posluje tržišno. Uloži se novac u određeni proizvod i posle se taj proizvod prodaje. Finansiranje kulture iz budžeta Republike Srbije je potpuno druga stvar. Ulaganje u kulturu se ne može gledati iz tržišnog ugla - ja tebi kilo jabuka, ti meni novac. Zemlje u kojima je kultura „na tržištu“ mnogo su toga prethodno uradile i prilagodile da bi to danas tako funkcionisalo, a i u tim zemljama kultura ne funkcioniše tržišno u potpunosti jer bi se na taj način ubila ideja istraživanja, rizikovanja, eksperimentisanja, svega onoga što je suština umetnosti, a što nije profitabilno. Pitanje je da li bismo u toj situaciji imali Felinija, Bergmana, Tarkovskog, Von Trira, Živka Nikolića - da su morali da snimaju filmove koji će se prodavati „na kilo“. Zamislite tek šta bi bilo sa slikarima, vajarima, igračima, muzičarima, piscima. Kulturno nasleđe je misaona i duhovna budžetska rezerva jedne nacije i možda kultura ne može da se jede, ali glad za kulturom je realna glad. Kako razumete razloge zbog kojih građani šetaju, čega im je dosta? Zašto vlast umesto da stane i čuje, dodaje gas u uvredama? Znači li to da ovde ulica može više da uradi od institucija, kojih u stvari i nema? Ne bih se usudio da govorim u ime drugih, ali znam da su moji razlozi zbog kojih šetam - porast nasilja u društvu na svim nivoima i želja da se uputi apel nadležnima da preduzmu nešto po tom pitanju. Moja želja je da ovo društvo postane otvoreno, tolerantno, pravedno i nenasilno, da se vrednuju uspeh i trud. Da se boljem pruži ruka, a ne podmetne noga. Da se uspostavi sistem vrednosti koji ćemo svi štititi i negovati, a ne sistem kojeg se plašimo. Mislim da većina ljudi šeta iz tih razloga. Jedni beže iz ove zemlje, drugi su na ulici, treći ćute, četvrtima je dobro. Gde ste vi od svega navedenog? Nisam odustao od ovog društva i neću odustati jer verujem da možemo da budemo bolji. Naravno, ne mislim da je to lak zadatak i da se to desi preko noći. Mislim da ako je nešto uništavano decenijama, to decenijama mora i da se popravlja, ali nekada moramo da započnemo taj put. Svestan sam da kada bi danas krenula ta promena, da bi plodove toga eventualno živela moja deca i nemam nikakav problem sa tim da svoj život podredim za dobrobit generacija koje dolaze. Serija Pad na osobeni način tematizuje traumu. Da li smo kao društvo u konstantnom posttraumatskom stresu i sindromu, bez katarze? Katarza podrazumeva pun krug, zaokruživanje jednog procesa, sagledavanje i razumevanje celokupne situacije, svih posledica te situacije, preuzimanje odgovornosti za posledice, prihvatanje i na kraju oprost. Nažalost, mislim da mi svaki put kada krenemo ka tome da napravimo pun krug, mi umesto da ga zatvorimo, samo povećamo obim tog kruga i samim tim svi ovi nivoi koji idu ka katarzi postaju sve komplikovaniji i teži. Nedavno ste igrali i Ričarda Bartona u predstavi Bilo jednom na Brijunima. NJegov odnos s predsednikom Titom emotivno je dublji od aktuelnog odnosa sadašnjeg predsednika prema glumačkom esnafu. Da li smo u tolikoj meri zaostali kao društvo, te su danas teze zamenjene? Predstava Bilo jednom na Brijunima nastala je od jedne fotografije na kojoj se nalaze Tito, Jovanka, Liz Tejlor i Barton, prilikom dolaska ovog slavnog para u Jugoslaviju zbog snimanja filma Sutjeska, gde Barton igra Tita. Naša osnovna ideja bila je propitivanje uloga, zapravo neka vrsta pirandelovske igrarije, gde se ne zna tačno ko koju ulogu igra, u okviru svog identiteta, gde je granica između onoga što lik izgovori na sceni i onoga što glumac govori o sebi. U svemu tome smo se dotakli, naravno, i te teme odnosa vlasti i umetnika. Tito je bio filmofil, a i tih godina je film uveliko bio moćno propagandno oružje, tako da odluka o razvijanju filmske industrije i brzine kojom se to dogodilo u posleratnoj Jugoslaviji nije bila ničim izazvana odluka. NJegov odnos prema filmskim radnicima i glumcima je bio specifičan, o tome svedoče kako mnogobrojni zapisi, tako i raznorazne legende o druženjima, kako sa domaćim tako i sa svetskim glumačkim džet-setom. Zato je bilo zanimljivo istraživati trenutak u kojem se snimala Sutjeska kao i razlog zbog kojeg je baš Ričard Barton bio izabran da igra Tita. Meni je uzbudljivo bilo razmišljanje o poruci koju je želeo da pošalje tim filmom, a još više mi je bilo uzbudljivo razmišljati kome je sve bila namenjena ta poruka da će se u Jugoslaviji snimati film o vrhovnom komandantu koji je bio ranjen tokom bitke, a da će njega igrati ni manje ni više nego jedan od najpoznatijih glumaca iz Holivuda. U SFRJ je tih godina postojao blagi raskol unutar partije i započeo je obračun s Maspokom i srpskim liberalima, odatle su se čuli odjeci studentskih demonstracija, i sve oštrija retorika među Titovim bliskim saradnicima. S druge strane, na geopolitičkom planu, tenzije između SSSR-a i Amerike i lagana najava raskola unutar Nesvrstanih. Kada se sa ove distance pogleda, postoji mnogo interesantnih uglova iz koje se može tumačiti ta odluka oko glavnog glumca u Sutjesci. Moj ugao je da je zapravo tih godina lagano počinjao da shvata kako gubi autoritet i moć i da je to bio jedan od poslednjih pokušaja da pokaže svima da je sve pod kontrolom. A bilo je daleko od toga. Igrali ste različite istorijske ličnosti – od Dovlatova, preko Čede Jovanovića, Tome Zdravkovića, Lauševića do Ričarda Bartona... Šta nam njihova dela govore o današnjem trenutku? Koliko toga nismo naučili iz istorije, a što je moglo da neke stvari u društvu normalizuje? Sva ta imena koja ste nabrojali su ljudi koji su živeli u vrlo specifičnim društvenim i političkim uređenjima. Na primer, Dovlatov u SSSR-u u trenutku kada vlast određuje ko su podobni, a ko nepodobni pisci, posle godina i godina odbijanja da mu se objavi knjiga, odlučuje da napusti sve i krene putem ljudi poput Brodskog koji su bili proglašavani za parazite, zatvarani u logor i proterivani van zemlje zbog svog pisanja. Danas je u Rusiji Dovlatov jedan od najčitanijih pisaca, snimaju se filmovi o njemu, imate njegove spomenike, citira se i uči u školama. LJudi imaju odnos prema celom tom talasu ruskih disidenata, odnosno prema nepravdi koja im je naneta, a paralelno sa tim danas imate situaciju u kojoj su mnogi umetnici ili napustili Rusiju ili se suočavaju sa optužbama na sudu zbog „antidržavnog delovanja“ kroz svoje predstave, drame, poeziju, čak i fejsbuk-statuse. Mislim da iz nekog razloga ne učimo iz grešaka u prošlosti, ili zbog toga što smo zaboravni, ili zbog toga što mislimo da to i nisu greške. Dragan Jovićević