Nacionalisti iz inostranstva

Predsedniku Redžepu Tajipu Erdoganu verovatno nisu bili potrebni glasovi Turaka iz Nemačke i Holandije da bi pobedio na nedavnim predsedničkim izborima u Turskoj. Svejedno, Erdogan je dobio većinu glasova iz inostranstva, uključujući skoro 70 odsto glasova nemačkih i holandskih Turaka. Budući da na turskim izborima ne glasaju svi Nemci i Holanđani turskog porekla, ovakve podatke treba uzimati s oprezom. Ali se zaista čini da je desni turski nacionalizam pustio dubok koren među onima s dvojnim državljanstvom. A nacionalisti iz inostranstva umeju da budu prilično glasni u izražavanju svojih uverenja, poput onih koji su se vozili ulicama nemačkih gradova trubeći i uzvikujući političke slogane. Ovakvi javni izlivi imaju prkosnu notu, kao glasni izraz identitetske politike, a njihova funkcija je da većinskoj populaciji stave do znanja kako i etničke manjine imaju svoj glas. Ali oni predstavljaju i izraz jednog šireg trenda: kad je reč o politici u njihovim zemljama porekla, neki pripadnici imigrantskih zajednica znaju da budu ekstremniji od onih koji tamo žive. Kalistanski separatisti koji traže nezavisnu državu Sika u Pandžabu, na primer, često su glasniji u Kanadi ili Velikoj Britaniji nego u Indiji. Isto tako, Irska republikanska armija dobijala je izdašnu finansijsku podršku Amerikanca irskog porekla, hindu nacionalisti prosperiraju u nekim delovima Britanije, a radikalni islamisti nalaze plodno tlo za regrutaciju novih kadrova u gradovima širom zapadne Evrope. I mada je ovo jednim delom posledica većih političkih sloboda na Zapadu, ima i drugih faktora koji objašnjavaju zašto neke imigrante druge generacije privlači desni nacionalizam. Uobičajeno objašnjenje je relativno slaba integrisanost onih pripadnika manjina rođenih u Evropi koji nisu zapadnog ili hrišćanskog porekla. Krivica za to se često vidi u isključivosti ili predrasudama većinske populacije. Ili se pak pripisuje ekstremnim pripadnicima klera koji iz džamija i iz drugih mesta šalju radikalne poruke, pa čak i poruke kojima se poziva na nasilje. U ovakvim argumentima bi moglo biti istine. Nije ni novo ni iznenađujuće da jednom broju imigranata druge i treće generacije poreklom iz zemalja vrlo različitih kulturoloških i verskih tradicija proces prilagođavanja, adaptacije ili asimilacije pada teško, pa i da ga ponekad doživljavaju kao poniženje. Ali taj problem pogoršan je još jačim osećanjem otuđenosti koji mnogi imigranti osećaju u odnosu na zemlju porekla. U mojoj knjizi Murder in Amsterdam iz 2007. bavio sam se slučajem Mohameda Bujerija, sina marokanskih imigranata rođenog u Holandiji. Bujeri se inicijalno činio savršeno integrisanim imigrantom druge generacije koji je voleo fudbal, pivo i rok muziku. Ali serija ličnih neuspeha skrenula je Bujerija na stazu radikalizma, transformišući ga u islamskog revolucionara koji će 2004. ubiti Tea van Goga, poznatog holandskog kritičara islama. Bujeri se u zemlji svog rođenja osećao kao prezreni autsajder, ali ga je putovanje u marokansko selo iz kog su poticali njegovi roditelji uverilo da se ni tamo nikad ne bi mogao da uklopi. Jedna posebno ekstremna forma islamizma koja se u to vreme širila mrežom revolucionarno nastrojenih sajtova na engleskom jeziku dala je Bujeriju osećaj ponosa i pripadanja. Dok se na jednoj strani osećao otuđenim i od Holandije i od Maroka, na drugoj je sebi našao mesto u okruženju gnevnih, osvetnički nastrojenih autsajdera rešenih da svetu pokažu svoju važnost - ako treba i pribegavajući nasilju. Ovo otuđenje može da nanese tešku štetu, pogađajući imigrantske zajednice u zemljama boravka i utičući na političku dinamiku u drugim zemljama. Iako ekstremisti uvek predstavljaju manjinu, njihovi postupci senku bacaju na čitavu zajednicu iz koje su potekli. Svaki akt islamističkog nasilja pod ogroman pritisak stavlja miroljubive muslimane, uključujući i one koji nikad nisu ni kročili u džamiju, zbog čega se osećaju dužnim da dokazuju kako nemaju ništa s teroristima. Radikalni eksponenti verskih ili etničkih manjina su po prirodi stvari aktivniji od većine ljudi koji samo žele da budu ostavljeni na miru. A radikali se ponekad ponašaju kao su oni ti koji su predstavnici svojih zajednica. Gupret Kaur Bati, britanski dramski pisac koji je poreklom Sik, 2004. je, recimo, dobijao pretnje smrću i bio primoran da se skriva nakon što je napisao dramu o nasilju u jednom hramu Sika. Kad je zakazano izvođenje komada otkazano, predstavnik organizatora protesta tvrdio je da je to pobeda za zajednicu Sika. Upravo se takvim neizabranim predstavnicima često okreću političari na lokalnom i nacionalnom nivou, čak i kada je jasno da aktivisti i demonstranti uopšte ne reprezentuju stavove zajednica kojima pripadaju. Većina Sika, Indusa, Kurda, Turaka i pripadnika drugih manjina nisu ekstremisti ili etnonacionalisti. Ali većina mladih ljudi koji se ne osećaju kod kuće ni tamo gde su rođeni, ni bilo gde drugde, raspaljuju predrasude i agresiju većinske populacije, i daju vetar u leđa ekstremističkim pokretima u zemljama koje su njihovi roditelji ili roditelji njihovih roditelja odavno napustili. Erdogan je lukav i ciničan politički strateg kome nije potrebna diploma iz sociologije da bi prepoznao problem s kojim se suočavaju turski imigranti u Evropi. On zna da njegove fantazije o slavi i veličini osmanskog carstva i pozivi na versku i etničku čistotu imaju odjeka među imigrantima koji imaju muke sa svojim krhkim identitetima, i to je razlog što od turskih državljana koji žive u inostranstvu traži da se opiru asimilaciji. NJima će to život verovatno učiniti gorim, ali će zato Erdoganu omogućiti da pobedi. I u tome je sva poenta. Ijan Buruma publicista i pisac čija poslednja knjiga je The Churchill Complex: The Curse of Being Special, From Winston and FDR to Trump and Brexit © Project Syndicate, 2023.