Selektivna restitucija

Krajem 2019. Agencija za restituciju se pohvalila da je vraćanje oduzete imovine posle Drugog svetskog rata ušlo u završnicu, da nekadašnji vlasnici ili njihovi naslednici već mogu na svoje ime da upišu oko 95 odsto poslovnih objekata i stambenih zgrada, kuća i stanova, ali i 60 odsto zemlje koje su potraživali od države. Takođe, da će uskoro krenuti isplata akontacije u slučajevima gde imovina ne može da se vrati, tako da se očekuje da čitav proces bude završen u naredne tri godine jer „razloga za odlaganje više nema“. Pa, biće da proces nije završen. Naslednici najbogatijeg Srbina i jednog od najuspešnijih gradonačelnika Beograda Vlade Ilića, do današnjeg dana nisu dobili nijedan pedalj zemlje, nijedan dinar i nijednu obećanu obveznicu iako se radi o ogromnoj imovini koju već 20 godina potražuju: čuvenu porodičnu vilu u kojoj su Vlada Ilić i njegova žena Olga Dunđerski živeli u Vanizelosovoj ulici u Beogradu, 17 fabrika, kuće, objekte i zemljište u Leskovcu, Vrnjačkoj Banji, Mionici, Zrenjaninu, Šapcu, kao i u nekoliko beogradskih opština - Starom gradu, Paliluli, Zvezdari. Šestoro potomaka okupljeno oko Jovanke Lalić je još 2003. godine podnelo krivičnu prijavu protiv Republike Srbije, Vlade Srbije i Ministarstva za privredu i privatizaciju sa namerom da se zabrani raspolaganje konfiskovanom imovinom do usvajanja Zakona o restituciji (usvojen je 2011), ali se nijedna institucija nije potrudila da zaštiti njegovu imovinu. Naprotiv, upravo u tom periodu su privatizovani Vunarski kombinat i fabrika „David Pajić“. Fabriku je 2006. kupio sada već proslavljeni dvojac, hokejaši Andrej Jovanović i Bojan Milovanović, koji su je i pored žalbe i činjenice da je predmet bio dve godine blokiran na sudu, srušili i na njenom mestu podigli Novi Dorćol i uredno ga upisali u katastar. Odnos prema imovini Vlade Ilića se nimalo nije popravio nakon donošenja zakona i osnivanja Agencije za restituciju, iako ne postoje ni pravne ni moralne prepreke u ovom slučaju. Stav koji zastupa Agencija a koji je zasnovan na zakonu o restituciji je jasan: on zabranjuje povraćaj imovine jedino naslednicima pripadnika četničkog pokreta i kvislinga, što znači da imovina Nikole Kalabića i Milana Nedića neće biti vraćena bez obzira na sudske odluke u procesima njihove rehabilitacije. U slučaju Ilića situacija je potpuno drugačija: nakon rata je uhapšen i osuđen na osnovu veoma nategnute presude da je „jačao ratni potencijal okupatora“ jer su neke od njegovih fabrika radile i tokom rata. Međutim, u februaru 2009. Okružni sud u Beogradu je poništio presude Vojnog suda i usvojio zahtev za rehabilitaciju uz obrazloženje da je „morao da bude proglašen narodnim neprijateljem da bi ta osuda bila osnov i opravdanje za državu da preuzme njegovo bogatstvo“. Time je odluka o konfiskaciji njegove imovine stavljena van snage i otvoren je put da se ona vrati naslednicima. A kako je taj „povratak“ izgledao u praksi najbolje se vidi na primeru vile u Vanizelosovoj – i zakoni i vlasti su se menjale, ali nijedna nije želela da se odrekne ovog velelepnog zdanja. Izgrađena je 1935. na osnovu projekta dvorskog arhitekte Aleksandra Đorđevića, ornamentika i skulptura su delo vajara Živojina Lukića, a smatra se jednim od najistaknutijih ostvarenja beogradske međuratne arhitekture. Nakon što je konfiskovana, jedno vreme je služila kao dom za ratnu siročad, a potom je 1954. predata firmi Generaleksport „na upravljanje“, da bi potom menjala vlasnike - jedno vreme je bila sedište JUL-a, a danas Fonda PIO. Iako su naslednici potraživali vilu, Agencija je za 10 godina održala samo dve rasprave, a pritom je od naslednika tražila da pribavi spisak akcionara firme „Kosta Ilić i sinovi“, dokument koji ne postoji i koji je nebitan jer je imovina oduzeta lično Vladi Iliću. „Traženje dokumenta koji nije imala Republika Srbija u momentu oduzimanja 1946. od naslednika 2023. je nezakonito i upućuje na to da Agencija ne želi da vrati imovinu koju je dužna da vrati na osnovu podnete dokumentacije. Posebno treba napomenuti da su u aprilu 2022. dobili kompletnu dokumentaciju od Službe za katastar Stari grad o imovini vile i kretanjima imovine od oduzimanja do danas, da nema novih zahteva ni prema jednom organu niti su oni bili potrebni, a veštačenje nikada nije bilo opcija tog objekta po agencijskim merilima“, kaže Jovanka Lalić, jedna od naslednica. A na pitanje da li je to razlog što su naslednici ušli u sudski spor, kaže: „On je pokrenut na osnovu dokumentacije koju je Agencija pribavila u aprilu 2022. iz koje se jasno vidi da je Generaleksport (sada u stečaju) protivno proceduri prodao imovinu Republike Srbije tadašnjem JUL-u, bez saglasnosti Direkcije za imovinu. Pored toga imovina je u trenutku prodaje bila društvena. Nakon toga je preprodavana i svi su tuženi iz razloga što poništaj prve prodaje, koja je bila nezakonita, predstavlja osnov za tržišno obeštećenje od RS, s obzirom na to da je Generaleksport u momentu tužbe i dalje bio državna firma. Tržišno obeštećenje predstavlja vrednost vile, odnosno preko 10 miliona evra, a Agencija ako ne bude želela da vrati imovinu naturalno, daje obeštećenje maksimalno do 500.000 evra. Naslednici nisu bilo ko i učesnici su u postupku restitucije, stoga ako dokažemo očiglednu nezakonitost, naslednici imaju pravo na naturalni povraćaj (u međuvremenu su svi upisi posle Generaleksporta ukinuti pred katastrom, ali u njemu je i dalje poslednji upis iz 2023. firme Marnex d. o. o. kao jednog u nizu kupaca te imovine). Ovom tužbom, stavili smo u bazu Službe za katastar Stari grad obaveštenje svima da je spor u toku kao način da se ova imovina dalje ne preprodaje. Problem je što postupak može da traje koliko god Agencija to smatra da treba, s obzirom na to da se od 2016. godine i rasprave koja je tada održana ništa nije dogodilo do 2022. (izlaska na teren), gde smo utvrdili da je objekat vile prazan i prvobitno identičan, što znači da je moglo da se obavi ono što tražimo i na šta imamo prava – naturalno vraćanje. Umesto toga Republika Srbija je 2023. prenela privremeno sedište Fonda PIO u te prostorije.“ Ukoliko Agenciji 10 godina nije bilo dovoljno da razreši ovako jasan slučaj, pitanje je šta će biti sa onim komplikovanijim kao što je 17 fabrika. Po Zakonu o povraćaju imovine fabrike se ne vraćaju ukoliko su oduzete pravnom licu, a veliki deo imovine je bio upisan na firmu. U takvim slučajevima se radi obeštećenje nakon što se utvrdi da li je fabrika i dalje tu ili je srušena. Ako je srušena a postoji zemljište koje se vodi na ime Vlade Ilića, ona se vraća kao neizgrađeno građevinsko zemljište, što je slučaj sa fabrikom „Zele Veljković“ u Leskovcu. Agencija je 2022. održala veštačenje, utvrđeno je da postoji zemljište koje bi trebalo vratiti, usledila je rasprava u januaru 2023. i ništa... Nije došlo do izlaska na teren i Agencija nije odgovorila ni na jednu od četiri urgencije koje su usledile. „Mi ne znamo šta se dešava, sve je stalo iako je mnogo toga državna svojina i ne postoje prepreke u pravnom smislu da se to vrati. Sumnjamo da je u pitanju sprega države, Agencije za restituciju i tajkuna. I to nije samo problem ove vlasti, imali smo ga i u vreme demokrata kada je fabrika „David Pajić “ i veliki deo zemljišta na Dorćolu privatizovan. U Vrnjačkoj Banji je opština srušila veliku vilu i na tom mestu podigla zgradu. Stoga se odgovor na pitanje koliko dugo mogu da nas drže na čekanju, svodi na to da mogu....“, kaže Jovanka Lalić. Deluje da je najveći problem u tome što se radi o suviše velikom bogatstvu da bi ga se ijedna vlast odrekla. A sa aktuelnom postoji i dodatni problem – nikako nije vreme da se javnost podseti ko je bio Vlada Ilić, imajući u vidu da se tačno zna ko mora da bude „prvi u istoriji“ koji je podigao najviše bolnica i mostova, ko je sasvim sam podigao Hram Svetog Save i toliko ulepšao Beograd da je od nekadašnjeg Singidunuma napravio scenografiju za rijaliti. A to bi teško prošlo ukoliko bismo se prisetili da je za vreme gradonačelničkog mandata Vlade Ilića (od 1935. do 1939) podignuto 10 škola, Gradska bolnica, Poliklinika za kožne i venerične bolesti, Dom dečje zaštite u Zvečanskoj, Univerzitetska dečja klinika u Tiršovoj, Gradska poliklinika, Dezinfekcioni zavod, Staro sajmište, Most kralja Aleksandra (na tom mestu je danas Brankov most) i Most kralja Petra (tamo gde je Pančevački most), da je završen Dom Narodne skupštine i postavljen kamen temeljac za izgradnju Hrama Svetog Save.... I da je sve to urađeno u skladu sa zakonom i bez fantoma koji su rušili tuđu imovinu da bi mu obezbedili parcelu koju je odabrao. Naprotiv, Vlada Ilić nije ostavljao dugove svojim čukununucima dok je gradio Beograd, već je koristio i svoju ličnu imovinu za to. Konkretno, za izgradnju Zoološkog vrta je poklonio svoje zemljište i od sopstvenog novca je kupio životinje, od kojih je jedna još uvek živa – Muja, najstariji aligator na svetu. A imajući u vidu da je čak i taj prostor, koji je poklonjen gradu sa svrhom, postao interesantan za buduće građevinske poduhvate vlasti, malo je verovatno da će se vlast odreći ostalih parcela u ime Ilićevih naslednika. Sandra Petrušić