Račun bez krčmara

Krajem juna vlast je konačno dočekala nešto što može da plasira kao dobru vest i tako prekine zaista zavidan niz pi-ar katastrofa. Iz Pariza je stigla informacija da je Srbija izabrana za domaćina međunarodne izložbe Ekspo 2027, pobedivši Španiju u poslednjem krugu glasanja. Istina, nije u pitanju svetska izložba koju obično vezujemo za taj naziv (za koju je, recimo, napravljena Ajfelova kula), već njeno specijalizovano, svedenije izdanje – trajanje je ograničeno na tri meseca, a površina koju zahvata na 25 hektara. Od takvih izložbi se očekuje da odgovore na konkretne izazove sa kojim se čovečanstvo suočava. Recimo, kako razvijati gradove na način koji čuva životnu sredinu, a istovremeno poboljšava kvalitet života u njima. I da niste čuli za temu sa kojom je Beograd konkurisao, sigurno niste pomislili da je bila ta (u pitanju je predlog drugoplasirane Malage), jer je teško zamisliti da bi funkcioneri SNS-a mogli i da se foliraju da im je do tako nečega stalo. Srbija je odabrala mnogo prikladniju temu za domaći „stil“ upravljanja državom: „Misija EXPO 2027 Belgrade je stvaranje otpornosti ljudskih zajednica na šokove i štetne posledice izazvane nepredvidivim budućim događajima.“ Drugim rečima, dok je Španija bila usmerena ka životu vrednom življenja, čini se da srpske vlasti zanima kako da preživimo šta sve još misle da nam prirede u budućnosti. Iako su svi kandidati dužni da podnesu opsežan „dosije kandidature“, takav dokument nije moguće naći ni na promotivnom sajtu EXPO 2027 Belgrade 2027, ni na sajtu Vlade, niti Beogradskog sajma koji je učestvovao u pripremi. Sve što o njemu znamo jeste da postoji i da ga je izradio španski arhitektonski biro Fenwick Iribarren Architects, ranije angažovan za projekat izgleda Savskog trga oko zadatog spomenika Stefanu Nemanji. Uostalom, država je i sam plan izgradnje novog sajamskog kompleksa pokušala da sakrije pod nazivom „Prostorni plana područja posebne namene Nacionalnog fudbalskog stadiona – druga faza“, kao da je 83 hektara izložbenog prostora – i to za potrebe izložbe ograničene na 25 hektara - uobičajeni prateći sadržaj stadiona, poput biletarnica i prodavnica dresova. U međuvremenu je Nacionalni stadion postao sinonim za pogrešno trošenje javnih sredstava, pa se čini da će se uloge obrnuti i da će se ubuduće provlačiti u senci specijalističke izložbe. Kada je Kazahstan dobio organizaciju Ekspoa 2017, tadašnji predsednik Nursultan Nazarbajev je naložio gradonačelniku Astane i svim uključenim u projekat da obezbede transparentnu upotrebu novca, uz komentar: „Ne treba da samo uzmemo pare iz budžeta i potrošimo ga. Ako tako postupimo, građani će imati negativan odnos.“ Predsednik Srbije, takođe, voli da deli domaće zadatke svim instancama, ali ne misli da će građani loše misliti o njima ako samo potroše pare iz budžeta bez polaganja računa. Ili ga nije briga. Zato niko i ne pominje koliki će biti troškovi, već samo da će ukupan ekonomski efekat iznositi 1,1 milijardu evra, od čega je očekivana direktna zarada izložbe 600 miliona, a još 500 miliona predstavlja povezani indirektan priliv novca. „Sa ekonomske tačke gledišta mislim da se ne mogu očekivati tako krupne stvari kao što smo čuli sada. To je dobra vest za Srbiju i dobro je da Srbija bude više vidljiva u svetu. Međutim ekonomski gledano, mislim da se to malo prenaglašava i da dobit ne bi ni trebalo da bude svrha. Ali, političari vole da pričaju kako će odatle da potekne med i mleko, sve radi svog rejtinga. Ja to tako ne vidim. Biće izgrađena određena infrastruktura, to je tačno i ona će dalje ostati. Ali kako će se ta infrastruktura dalje koristiti, zavisi od neke buduće ekonomske konjunkture u Srbiji. Kulturološki za zemlju jeste značajno, ukoliko ona u budućnosti bude spremna da te efekte valorizuje na pravi način. A ona će biti spremna – to moram da kažem – samo ako bude slobodna demokratska zemlja, gde su institucije jake i gde imamo vladavinu prava“, ocenio je za TV Nova ekonomista Danilo Šuković. Čak i da pretpostavimo da je računica zvaničnika ispravna, ključno pitanje ostaje kolika će ulaganja biti potrebna? Iako je prilikom javne rasprave o prostornom planu Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture propustilo da u dokumentaciju uvrsti studiju opravdanosti čitavog poduhvata (što je razlog zašto su ovih dana ekonomisti oprezni prilikom komentarisanja njegove isplativosti), NIN je ostvario uvid u taj dokument. U njemu se nalazi procena da će izgradnja lokacije koštati 500 miliona evra, a da će operativni troškovi (plate zaposlenih, troškovi oglašavanja...) iznositi dodatnih 159 miliona, što već premašuje očekivanu direktnu zaradu. Međutim, takva procena nije sveobuhvatna. Recimo, ona ne uključuje koliko će koštati eksproprijacija trenutno poljoprivrednog zemljišta na kome je planirana gradnja, o čemu je Vlada donela odluku nekoliko nedelja pre nego što je organizacija Ekspoa i poverena Beogradu. Kao ni troškove izgradnje neophodnog infrastrukturnog koridora od Novog Beograda do Surčina (za sada je naručena izrada tehničke dokumentacije), niti najavljene nove železničke pruge koja će povezivati Ekspo sa aerodromom i sa Novim Beogradom. A ako se ima u vidu koliko su koštale prethodne dve izložbe istog tipa, može se očekivati i da planirani troškovi vremenom narastu. Organizacija specijalizovanog Ekspoa 2012. u Južnoj Koreji koštala je 1,5 milijardu dolara, a toliko su isprva bili procenjeni troškovi Kazahstana 2017, da bi vremenom narasli na tri milijarde. To, nažalost, nije jedino što možemo da očekujemo. Tokom trajanja lisabonskog Ekspoa 2008. jedan od organizatora je uhapšen zbog pronevere 5,5 miliona dolara. Gradonačelnik Jeosua u Južnoj Koreji, osuđen je na 10 godina zatvora zbog primanja mita od firme koja je angažovana na projektu Ekspo 2012, u šta je bilo upleteno još dvadesetak gradskih većnika. U Kazahstanu jedina razlika je što su pronevere u vidu preplaćenih građevinskih radova uočene još dve godine pre otvaranja izložbe, zbog čega su uhapšena trojica direktora javnog preduzeća napravljenog za organizovanje Ekspoa. Doduše, ako bi se ova tradicija nastavila, kod nas bi pre bili smenjeni tužioci koji bi se drznuli da procesuiraju proneveru državnih para (kao što se desilo u slučaju TE Kostolac), pa možda lokalni funkcioneri i ne moraju da se brinu. Još jedno otvoreno pitanje predstavlja šta će se dešavati sa tim prostorom po završetku izložbe. „To je četiri do pet puta veći prostor od postojećeg sajma, koji treba održavati i činiti konstantno atraktivnim. Sajmovi koje mi poznajemo kao što su sajam nameštaja ili knjiga, ne privlače baš mase ljudi iz inostranstva, a postojeći prostorni kapaciteti sasvim odgovaraju. Ekspo 2015. u Milanu i 2000. u Hanoveru primeri su dva ozbiljna debakla. U Milanu je takođe urađena prenamena poljoprivrednog zemljišta na periferiji grada i investirane su ogromne pare iz gradskog i republičkog budžeta, da bi to odmah sledeće godine propalo. Nama je jedna od primedaba tokom javne rasprave bila da je Milano na kraju morao da izdvoji oko milijardu i po evra kako bi taj kompleks prenamenio, jer kao Ekspo nije mogao da opstane i nije imao odgovarajućeg investitora za kupovinu. U slučaj Hanovera je prostor prosto propao - on je devastiran, ruiniran i bez ikakvih korisnika. Vrlo često je to sudbina takvih projekata, to je poznato u urbanizmu, kada su u pitanju olimpijske igre ili drugi veliki jednogodišnji formati. Vama je nova infrastruktura potrebna za jednu priliku koja će se vrlo retko ponovo desiti, a arhitektonski su to specifični projekti koji ne mogu lako da se prenamene“, kaže za NIN urbanistkinja Iva Čukić. Jasnu viziju od zvaničnika još nismo čuli. Ako ne računamo izjavu poslanika SNS Nebojše Bakareca da će posle izložbe izgrađeni stanovi biti dodeljeni ugroženim kategorijama stanovništva i državnim službenicima. Sa druge strane, studija opravdanosti odiše optimizmom po ovom pitanju - u sajamskim halama će moći da se održavaju i nesajamski događaji: sportska takmičenja, koncerti, konferencije... Čime će se trošak izgradnje novog sajma otplatiti za tričavih 27 godina. Međutim, gubi se iz vida da se radi o lokaciji udaljenoj 13,5 kilometara od centra grada i da će se malo ko odlučiti da bilo šta od toga organizuje tamo, ako na raspolaganju ima alternativne prostore u samom gradu. Luka Petrušić