Sistem truli i guši nas

U trenutku kada su tenzije u okruženju slične onima od pre 30 godina, a vokabular u javnom prostoru možda još i gori, u Beogradu je otvorena izložba Lavirint 90-ih čiji je cilj da pokrene novi proces sagledavanja decenije koja je promenila tokove života miliona ljudi na ovim prostorima. Jedna od autorki izložbe istoričarka Dubravka Stojanović, redovna profesorka Odeljenja za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu je tim povodom izjavila: „Svako sa svakim treba da debatuje, ali i svako sa sobom. Ova izložba ima za cilj da proizvede emocije devedesetih. Tokom te izložbe se gubite, treba da stvori tu anksioznost, nemogućnost izlaza i da se na kraju postavi pitanje – da li smo izašli iz devedesetih.“ Pa, da li smo izašli? Mi kao da smo se zagubili na suprotnoj strani od izlaza, tu stojimo i lupamo glavom o zid. Otprilike kao da zid treba da se otvori, a ne da mi tražimo i nađemo izlaz. Mnogo je toga dotle dovelo. Naše vlasti su iz devedesetih i – što bi se reklo – nemaju primedbi, „nema se tu šta menjati“. Ozbiljno preispitivanje te decenije automatski dovodi do preispitivanja njihove uloge i odgovornosti. Zato je Vučić vešto odabrao da obeležava Oluju i bitku na Košarama, u kojima su Srbi bili žrtve. Na taj način gradi samoviktimizirajući narativ, koji ne dozvoljava da se postavi pitanje srpske odgovornosti i da se odatle krene napred. To odgovara i velikim delovima društva koji su podržavali Miloševićevu politiku i njegov ratni program. Oni negde moraju osećati deo odgovornosti i zbog toga im je lakše da sve poriču. A na to dolazi i tzv. region, koji takođe „živi“ od ratova 90-ih, tačnije i tu su vlasti i dalje iste i održavaju se zahvaljujući tom stalnom podgrevanju tenzija. A i tzv. međunarodnoj zajednici to dođe zgodno, jer kao bolje da ništa ne diraju jer ćemo kao mi začas opet da se pobijemo, pa da nas ne naljute. I kad tako pogledate onda vidite da je za mnoge to vrlo racionalna politika i da je suviše onih kojima odgovara da nikada ne progledamo i ne izađemo iz lavirinta. Kažete – da se opet pobijemo?! Zar baš ničeg kao društvo nismo postali svesni? Nismo svesni jer smo duboko bolesni. To ovde traje više od četrdeset godina, od prvih konflikata na Kosovu 1981. godine. Generacije su na tome odrasle. Teško je izaći iz te matrice mišljenja, jer je toliko dominantna. Svuda je nacionalizam, od škole do javnosti, stadiona, grafita, medija, ceo javni govor je nacionalistički. A na to dolaze vlasti koje to namerno raspaljuju da bi njihova epohalna pljačka bila manje vidljiva. Ali ako se u društvu postavljaju prava pitanja, kao što je slučaj sa protestima „Srbija protiv nasilja“, onda se ipak, bar se nadam, mora stići i do korena problema. A to jeste nacionalizam. On znači mržnju, mržnja znači nasilje. Nacionalizam je autoritaran, on sasvim prirodno polazi od toga da misliti drugačije narušava monolitnost nacije, da je to, samim tim - izdaja. To nije samo uvreda političkih protivnika, to logično proizlazi iz tog načina mišljenja. Zato borba za demokratiju zahteva i borbu protiv nacionalizma. Drugim rečima, dok ne uperimo prst u nacionalizam kao koren svih problema, nema pravog iskoraka. Nastavićemo da ovako frustrirani trulimo na periferiji koju smo sami izabrali. Kako se u to uklapa tvrdnja Vučića da će se „grobovi njegove dece boriti sa ustašama“? Ko su sada tačno ustaše? U tom načinu mišljenja svi su ustaše! Dok god mislite nacionalističkom glavom vi nužno mislite o sopstvenoj naciji kao superiornoj. Tu je i početak i kraj. Ako tako krenete, svi su ispod vas, „niža bića“ i neprijatelji. Onda istoriju predstavite kao večno vraćanje istog, pa su samim tim i neprijatelji uvek isti. Stalno vodite iste bitke, pa počnete da verujete da živite u tom jednom uvek istom vremenu u kome se i dalje borite sa Turcima, ustašama, Švabama... Na kraju uopšte ne vidite gde je svet u međuvremenu otišao. Nažalost, mnogima je lakše da vode te tobožnje istorijske bitke nego da idu u korak sa svetom, to zahteva trud i napor. Ako se, kao što kažete, na protestima otvaraju prava pitanja, zašto onda među organizatorima imamo one koji i dalje igraju na nacionalističku kartu? To je najlakše! Bacite te nacionalističke mrvice koje su ostale sa Vučićeve bogate nacionalističke trpeze i kao to vam je opoziciona politika? Ali, nije samo to, stvari su ipak komplikovanije. Mora se uvek imati u vidu da je nacionalistički program koji je na kraju odveo Srbiju u ponor 90-ih napravljen u krugovima opozicione intelektualne elite tokom 80-ih. Taj program je bio već potpuno zaokružen kada je Slobodan Milošević 1987. godine došao na vlast i počeo da ga sprovodi. Onda je intelektualna elita napravila opozicione stranke najvećim delom na tom istom programu, pa je svoju borbu protiv režima vodila tako što je nudila više nacionalizma i negodovala što Milošević loše vodi taj rat. Tu je osnovni „bag“ – i Milošević i Vučić sprovode taj nacionalistički program koji je u osnovi bio opozicioni, zbog čega je opozicija ostala bez autentične političke pozicije i sve do sada nije shvatila da je ta politika u startu za nju luzerska, a po društvo pogubna jer mu se ne nudi alternativa. Kada ste kao jedna od autorki izložbe „izgradili“ lavirint, da li ste smislili i neko uputstvo kako se iz njega izlazi? Na ulasku u lavirint smo rekli da izlaz mora svako za sebe da nađe. Ova izložba ne nudi zaključke, ni jednostavne izlaze. Ona postavlja pitanja, na prvom mestu: kako smo tako nisko pali? Na svakome je da se to zapita, da proba da nađe odgovor, a samim tim i izlaz. Mnogi eksponati podstiču da se ti odgovori nađu. Postoji i soba koja se zove „Obmana“ u kojoj su na primer velikodržavne mape svih balkanskih država, paraistorijske knjige o „antičkom poreklu“ ovdašnjih naroda, naslovnice novina koje su širile mržnju, predizborni plakati sa neverovatnim obećanjima, inflatorne novčanice, fotografije redova ispred Dafiment banke. Pa neka posetioci razmišljaju. Ko ih je i zbog čega prevario, obmanuo, opljačkao, oterao u izbeglištvo... Možete li da uporedite tadašnju i sadašnju „obmanu“? Teme i ciljevi su isti, samo su se sredstva degenerisala. Ne možete istu nacionalističku priču da prodajte na isti način trideset ili četrdeset godina. Morate da „dižete ton“, da budete sve glasniji, sve otrovniji, sve opasniji... I onda više nema granica šta se sme i šta se ne sme, nema elementarnih moralnih kompasa. Bojim se da smo mi sada u toj fazi kada se ne razlikuje dobro od zla. A tada je sve moguće... Da li je ikada igde zabeležen toliko nizak kulturni nivo u parlamentu? Odmah da kažem da je tako bilo i u vremenima koja se danas označavaju kao „zlatno doba srpske demokratije“, u vreme kralja Petra u deceniji pre Prvog svetskog rata. Imamo sačuvane sve stenografske beleške, 26.000 strana, i može se videti i grub rečnik i divljanje tadašnje radikalske većine. Bukvalno nijedan predlog opozicije nikada nije usvojen. Kao da je bilo otvoreno takmičenje u vređanju i najnižem ismevanju političkih protivnika! Dakle, nije to ništa novo, a nije ni od 1945. kako bi to mnogi želeli da vide. Naprotiv, antipluralni režim uspostavljen 1945. se lepo naslonio na tu vrstu monističke političke kulture u kojoj se polazi od toga da većina ima neograničenu moć, kako su govorili radikali u Skupštini: „Mi ako hoćemo da izglasamo da je crno belo – izglasaćemo.“ To je ta vrsta osionosti koja onda nužno dovodi do ovakvih prvo verbalnih, a posle i fizičkih obračuna. To se uvek radi kada imate monističku političku kulturu koja drugog proglasi za neprijatelja. Imam citate sa početka veka gde su radikali psovali samostalne radikale da nemaju ni kučeta ni mačeta, ni žene ni dece. To je identična rečenica onoj ogavnoj koju je izgovorio Aleksandar Martinović. A to isto je Miloševićeva propaganda govorila o Vuku Draškoviću i Koštunici. Ta vrsta ljudske diskvalifikacije nije neka greška ili preterivanje. Ona je suština te razularene politike, ona šalje nedvosmislenu poruku da za vlast nema granica, pa ni minimalne ljudskosti. Pominjali ste potrebu da kritički mislimo. Šta mislite da se promenilo što je stvorilo uslove da počnemo da mislimo, ako to 30 godina nismo radili? Da, to je pravo pitanje. Posebno što se oni koji i shvate da ovde nema poboljšanja jednostavno spakuju i odu, s pravom ne verujući da će doživeti suštinsku promenu. Ali, istorija je srećom nepredvidiva, ona nije zadati tok. Evo, imali smo nepodnošljive tragedije u maju i ljudi su odjednom progledali i videli u kakvom brlogu žive. A decenijama žive u tom nasilju i u tome nisu sve do sada videli ništa patološko. I sad su odjednom shvatili da su ta ubistva, iako dela očigledno poremećenih pojedinaca, ipak i odraz stanja u društvu, medijima, institucijama, vlasti. Takvi okidači su nepredvidivi, ali se evo pokazalo da jedno već sasvim umrtvljeno društvo može da počne da postavlja prava pitanja. I da misli svojom glavom. Koliko su događaji iz devedesetih uticali na tu tragediju - dva masovna ubistva dece i mladih ljudi? Ja mislim da su direktno uticali. Počevši od toga da su domovi obojice počinilaca ubistava bili prepuni oružja. Iz ove akcije prikupljanja nelegalnog oružja vidimo da su stotine hiljada ubojitih sredstava od ratova svuda oko nas. Ali, tu je jedna duboko usađena kultura nasilja u kojoj je ključno uverenje da se nasiljem sve može rešiti. I to je svuda oko nas – od nasilja u saobraćaju, na stadionima, institucijama, u noćnim provodima, nasilja u porodici, femicida... To je tako decenijama, a naprednjaci su to sve samo na svoj brutalni radikalski način ogolili i doveli do krajnjih posledica. Na neki način to je poštenije od malograđanskog „pokrivanja golotinje“, prikrivanja tog esencijalnog nacionalističkog zla. Ovo je pravo lice nacionalizma, dobro je da ga svi vide da ne bi bilo više neke zabune, da ne bi više mogli da manipulišu sa, kako su ga zvali – dobrim nacionalizmom! Da li je u pitanju samo kontinuitet nasilja ili je na delu neki novi talas? Recimo, u Skupštini su devedesetih uvrede bile „vi ste izdajnici i strani plaćenici“, a sada se blate mrtvi roditelji i poslanici bez dece. Sve je to deo istog truljenja. Dug je to proces, ali on ne može da se zadrži na nekoj tački, na „istom stepenu truljenja“. Ta destrukcija stalno ide dalje i konačno vodi u fizičko nasilje. Pošto je Koštunica sprečio da dođe do suštinskog diskontinuiteta posle 2000. godine, čvrsto se držimo kontinuiteta propadanja i ne puštamo ga! Da li nam buđenje mladih može pomoći? Do sada su proteste uglavnom vodili šezdesetosmaši, a sada imamo studente. Gde su oni do sada bili? Probudilo ih je ovo nasilje nad mladima. Kao da su do ove strahote imali utisak da pitanja koja se postavljaju na ranijim demonstracijama nisu imala bilo kakve veze sa njima. Delimično je to posledica zloćudne propagande protiv politike kao takve, što se vidi iz one besmislene rečenice „ne zanima me politika“, kao da nije sve oko nas politika? Sad su, nadam se, shvatili da naizgled nepolitička pitanja mogu direktno da ugroze nečiji život. Kao da su konačno povezali uzroke i posledice. Promenio se sistem studiranja i to je studentsku populaciju odvojilo od društvenog aktivizma. Bolonjski sistem nametnuo je striktne rokove i skupe posledice ako se oni ne poštuju. Naši studenti na Filozofskom su nekada polagali po jedan veliki ispit u roku i mogli su da žrtvuju taj rok da bi pokrenuli proteste. Danas imaju po pet ispita u roku, a ako ih ne daju moraju da plate prenošenje, padanje godine, gubitak budžeta, gubitak prava na studentski dom... Što je neko pametno rekao – sa Bolonjom je u Univerzitet ušao neoliberalizam i studenti su počeli da kalkulišu. To je jako loše i za njih i za društvo, ali treba razumeti da su se stvari promenile. Više od 2.000 članova akademske zajednice je potpisalo podršku protestima. Da li je to najveća „pobuna“ koju smo imali do sada i zašto joj nije posvećena veća pažnja ne samo od vlasti već i od opozicije? To je prilično razumljivo. Jer akademska zajednica je postavila zahteve vlasti, ali i opoziciji! Niko više nije spreman da dopusti greške, mi nemamo više vremena. Jasno je mnogima da smo stigli blizu tačke posle koje više nema povratka, jer se gušimo u bolesnoj atmosferi u kojoj se nalazi ovo društvo. I jasno je da nije dovoljno da Vučić ode. I nije više situacija – daj bilo koga ili bilo šta umesto Vučića. Mora da se dođe do konsenzusa kako spasiti ovu zemlju i zato je neophodno da i opozicija bude pod stalnom kontrolom društva, a ne kao posle 2000. da joj se gleda kroz prste. Kao naši su, pa da ih ne diramo. Nema demokratije bez kontrole i kritike. Nedavno se Ministarstvo prosvete obratilo Filozofskom fakultetu povodom onoga što je profesor Jovo Bakić govorio pre tri godine. Šta to vlast želi od fakulteta? Lično bih volela da Filozofski fakultet odgovori na nušićevski način. Taj tekst Ministarstva prosvete je potpuno nepismen, pa bi ga za početak trebalo lektorisati crvenom olovkom i vratiti ga pošiljaocu. A onda, uz svu podršku kolegi Bakiću, napraviti burlesku od ideje poslanika Atlagića i Ministarstva da Filozofski treba da se ograđuje od bilo čijeg stava. Da li su oni uopšte pri sebi? Pa Filozofski nije dao svoje profesore ni Titu, pa je donet poseban zakon po kome su oni bili izbačeni! Filozofski je nukleus slobode u Srbiji, taj fakultet je dokaz da sve struje mogu da funkcionišu u jednoj instituciji i da to bude njen najveći brend. Ako je država došla na ideju da to napadne, pokazuje koliko je jadna, slaba i ne baš pametna. Celo Nastavno-naučno veće je podržalo profesora Bakića. Na našem fakultetu je solidarnost i borba za slobodu misli uvek jača od svih političkih razlika. Imate li utisak da ova vlast ne ume da odgovori na trenutna dešavanja i da na otpor protiv nasilja odgovara samo većim nasiljem? Nasilna vlast samo to ume. To i jeste sada osnovni problem Srbije, jer vlast razume samo nasilje. Ona je ta koja ga proizvodi i koja je zatvorila sve kanale za mirno rešenje ove drame. Milošević je bio daleko racionalniji i spremniji na popuštanje. Već 9. marta je prihvatio zahteve opozicije i studenata i otpustio rukovodstvo Televizije Beograd, pa je posle više meseci prihvatio rezultate izbora 1996, pa se na kraju i povukao 5. oktobra. Da li možete Vučića da zamislite kako to sve prihvata? Ne možete. On je psihološki mnogo drugačiji i to je ono što situaciju u Srbiji čini veoma opasnom. Ali tada su građani iza sebe imali međunarodnu zajednicu i Milošević je bio loš momak. A deluje da je Vučić za njih i dalje „dobar“? Oni i dalje veruju da će pre Vučić potpisati sve što treba da se potpiše, nego neka nova vlast. Ne razumem kako on uspeva da ih tolike godine zavarava? Kad to vidim, onda mislim da nije ni čudo što manipuliše ovdašnjim narodom kad uspeva da vuče za nos velike sile i da one i dalje veruju da je on rešenje. Da li nedostatak te podrške može ponovo da nas vrati u nacionalizam i pod skute Rusije? Može, naravno! Opasna je situacija, svet se ubrzano menja. A mi opet ne znamo kuda bismo? Bez jasnije podrške iz Evrope može lako da usledi novi ciklus beznađa, a tu je onda spreman „sestrinski“ zagrljaj frustrirane Rusije. Da li se u tome krije razlog što je Srbija prvi put na strani agresora? To je prava slika tog propadanja o kome smo ovde pričale. Mi toliko ponosni na čuvene slobodarske tradicije i na to da smo uvek na pravoj i pobedničkoj strani istorije, sada smo na strani agresora i na potpunoj istorijskoj stranputici. Onog trenutka kada zbog svojih nacionalističkih ciljeva postanete indiferentni prema žrtvama drugih ili im se čak i radujete, prešli ste granice ljudskosti. Eto, to se nama desilo devedesetih. A sada se identifikujemo sa Rusijom misleći da će da osveti naše izgubljene ratove, da je to osveta za sve naše poraze. Nema većeg poraza nego kada osveta postane politika. A mi smo baš to izabrali. „Srdita nemoć“ nije samo luzerska politika, ona je i samodestruktivna. Sandra Petrušić