Filmovi po stripovima su fašistički

Na nedavno završenom Grosman festivalu filma i vina u LJutomeru, Slovenija, specijalni gost bio je američki reditelj DŽon Mektirnan, tvorac blokbastera koji su obeležili detinjstva i mladosti onih koji su odrastali tokom osamdesetih i devedesetih, kao što su Predator, Umri muški (prvi i treći deo), Lov na crveni oktobar i drugi . Nagrada za životno delo, „Hudi maček“, koju je primio na ovom festivalu, bila je povod da se zajedno s njim prisetimo ovih velikih filmova i da razotkrijemo ne samo zaleđinu njihovog nastanka, nego i prodornu inteligenciju čoveka koji ih je režirao. Utoliko pre što postoji realna mogućnost da svoj najnoviji film, koji već više godina priprema, napokon snimi upravo u Srbiji. Kada ste dobili scenario za film Predator, koliko je bio blizu filmu koji sada znamo? Bilo je slično, ali imali su mnogo loših stvari. Imali su jeziv kraj. Veći deo tog kraja su preinačili i stavili u Predator 2, gde idete u svemirski brod i tu su razni ljudski skeleti i tome slično. Bilo je to, jednostavno, previše užasa... Nije bilo načina da se to uradi i da bude zabavno, da izgleda kao kul film. To je bila glupa scena, morbidna i sadistička. I evo šta se dogodilo, Švarcenegerova žena, Marija, insistirala je da Arnold dođe kući kad mu je istekao ugovor dok smo mi morali da iznova dizajniramo čudovište. Onda je on rekao: „Vidi, daću ti još dva dana i onda idem.“ I to je uspaničilo ljude iz studija. Ali meni je bilo u redu, jer je to značilo da nećemo da radimo celu ovu stvar sa svemirskim brodom i te druge grozne stvari. Imali ste samo dva dana za snimanje tih završnih scena? Da. I rekao sam im: „Večeras ću napisati kraj. Imam ideju.“ I ostao sam do kasno i napisao sam poslednjih 10-15 stranica. Deo toga bio je inspirisan mojim davnašnjim snom u kojem pokušavam da trčim brže od atomske bombe koja upravo eksplodira iza mene… Da li vam je bila namera da napravite neku vrstu parodije na mačizam akcionih filmova tog vremena? Nije se podsmevalo tome. I postarao sam se to ne uradim. Ako im se rugam, rugam se i publici. A to krši pravila. Ali postoji neka vrsta ironičnog stava prema tim mišićavim momcima? Naravno... Morate podesiti narativni glas rano u filmu. I jedna od stvari koju sam pokušao da uradim u takvom filmu je da kažem: „Ovo nije stvarno ozbiljno. Ovde smo da se zabavimo. Ovo su kokice. Ovo je film za uz kokice. Dakle, ako postoji nešto gde deo zapleta pomalo škripi... Ne brinite o tome. Ili ako glumac nije sasvim dobar, ne brinite o tome. Mi ovde ne radimo visoku umetnost. Ovo je za zabavu. Sad je subota po podne i imamo petnaest godina.“ I tako bih preuveličao stil stvari. I trudio sam se da zadržim osećaj za dobro raspoloženje. Bila je to dobra priča. Nije bilo razloga za bilo kakvo mračenje, nego da se dobro provedemo. Kakav je Švarceneger bio kao glumac? Tada je vrlo malo ljudi verovalo u njegove glumačke sposobnosti. On je veoma pametan i sofisticiran čovek, s ogromnom ambicijom. Odlično se zabavljao jer je snimanje bilo fizički zahtevno. Što sam više mogao da snimanje učinim fizički zahtevnijim, utoliko mu se više sviđalo. Za glumu sam pokušao da dobijem neke druge ljude s kojima bi mogao da glumi, koji su bili dobri glumci. Jer dobar glumac čini da momci oko njega izgledaju dobro. Zato je Karl Veders (iz serijala o Rokiju – prim. aut.) bio u filmu. I ispalo je da je Arnold bio veoma takmičarski nastrojen. Obično, ako zvezda nije u sceni koja se snima, uglavnom je u svom trejleru. Ali svaki put kada je Karl Veders radio, čak i ako Arnold nije bio u sceni, on je sedeo na ivici seta i posmatrao sve što ovaj radi. Unajmio sam Karla nadajući se da će se to dogoditi. Nadao sam se da će Karl podići osnovni nivo glume i da će se Arnold uzdići sa njim. I uspelo je. Brus Vilis je do filma Umri muški bio samo televizijska zvezda, bez većeg uspeha u bioskopu. Da li ste imali sumnju oko toga može li on da postane akciona zvezda? Oh, ne, nisam. Vidite, problem je bio što je Brus bio poznat kao pametnjaković. I na malom ekranu je to izgledalo smešno. Ali na velikom ekranu, s velikom rezolucijom, gde ste ga zaista mogli dobro osmotriti, videli ste koliko je bio ljutit. I uopšte nije bilo smešno. Bio je iznutra veoma ljut, izmučen čovek. Zato sam ga samo upozorio, rekao sam, moraš da obavestiš publiku šta se dešava s ovim tipom. Da li ste vi bili taj koji je otključao ovog unutrašnjeg, ljutog Brusa Vilisa da zablista na ekranu? Ne znam da li sam učinio da zablista, ali sam bar izveo tako da publika zna šta se dešava. Znate, uradio sam to što sam ga naterao da priča sam sa sobom. U scenariju nije razgovarao sam sa sobom. Ali želeo sam da publika zna šta on misli, šta oseća. On je mnogo stroži prema sebi nego prema bilo kome drugom. Brus je zaista bio izmučen čovek. Mučilo ga je to što kad ste glumac, ljudi se užasno ponašaju prema vama i nemate dostojanstvo. Znate, došao je skoro niotkuda. Nije imao naročito obrazovanje. Bio je veoma nesiguran i strog prema sebi. Nije sebe mnogo voleo. I zato je bio vickast. Sve je to došlo iz bola... To je bio DŽon Meklejn (ime lika kojeg igra u filmu Umri muški – prim. aut.). Samo sam pokušao da upoznam publiku s time ko je ovaj tip. Tako, na primer, sebe naziva seronjom i kaže: „Misli, misli, misli!“ On ne smatra da je kul momak, već da je magarac. I samom sebi govori strašne stvari. Dok ste pravili Umri muški, da li ste u osnovi bili zaokupljeni tehnikama i mehanizmima pripovedanja, ili ste na bilo kom nivou razmišljali o nekakvom podtekstu, značenju? Radio sam na nivou podteksta. Stvari koje čine film popularnim, ili dobrim, ako želite, često su njegove suptilnije stvari, koje su izvan same mehanike. I znao sam da snimam šekspirovsku komediju. Ali o tome nisam mogao da razgovaram ni sa kim drugim. Iako je dizajner počeo da shvata. Zatim su svi nekako uhvatili ovaj osnovni stil do druge polovine snimanja: da je to bila čitava gomila različitih ljudi i da će oni stalno biti u međusobnim odnosima. A originalni scenario nije bio baš takav. Ali stalno bismo se kretali napred-nazad između svih ovih različitih ljudi. To je na neki način izgradilo panoramu sveta. Imao sam neku vrstu tajne stvari do koje sam dolazio. Bilo mi je važno da dobijem, da pronađem radost. I ja sam to nazvao radošću. I bilo mi je pomalo neprijatno kasnije kada sam saznao da se Betovenova muzička tema koju sam izabrao kao lajtmotiv zapravo zove Oda radosti. Ovako sam koristio San letnje noći kao model... To je praznično veče. Originalni scenario je zahtevao tri dana. Sabio sam to u jednu noć. I to je situacija u kojoj se desi neka ludost i čitavo društvo se okrene naglavačke. I svi prinčevi postaju magarci, a svi magarci postaju prinčevi. A do sledeće zore, svet se ponovo ispravlja. I pravi ljubavnici su ponovo ujedinjeni. I svako nastavlja sa svojim životom. Svet nastavlja da se oseća bolje, oseća se malo zdravije, jer je prošao ovu ludu noć, pročišćen u katarzi. Da li su zato zlikovci skoro doslovno veći od života? Mislim, visoki su bar dva metra, vrlo upečatljivi, u skupim odelima. Dakle, junak je bio Brus, kao iz radničke klase. Tako sam odjednom, znate, promenio sve. Odjednom su svi loši momci morali da postanu viša klasa. Morali su biti sve što on nije. I tako sam se odlično zabavio. Učiniti lošeg momka zaista elegantnim Evropljaninom... Gledate li nove filmove? Da li ste videli neke filmove ili reditelje koji su vam se posebno svideli u poslednjih 10-20 godina? Oh, ne znam. Ne mogu da govorim o kolegama: „Da, ovo mi se dopalo“, ili: „Ne, ovo mi se nije dopalo“. Onda bar uopšteno, bez pominjanja imena... Recimo, ne zanimaju me filmovi po stripovima. Mislim da su fašistički. I mislim da postoji ekonomski razlog za to. Sve holivudske studije su u devedesetim kupili novcem s Volstrita. Nemate više junake iz radničke klase. Nemate čak ni ljudska bića. Novac će uvek osigurati da priče budu u njihovom interesu. Pa, ako već ne mogu da snimaju filmove o čistim fašistima ili veličanju bogataša, barem neće snimati ni filmove o običnim ljudima. Tako da snimaju filmove o stvorovima koji nisu ljudi. I za proteklih dvadeset godina, to je sve što su pravili. Iz svojih političkih razloga, jer su u vlasništvu veoma imućnih ljudi. A oni su samo nadzornici na plantažama pamuka. Dakle, ne vidite nijednog novog režisera koji ima stil i sadržaj? Ne baš. Veoma sam radoznao da čujem nešto o vašem novom filmu koji je najavljen prošle godine (radni naslov: Tau Ceti Foxtrot) kao neka vrsta naučnofantastične distopije. Još uvek postoji nada da ću uspeti. Kako ga zamišljate? Da li je epskih razmera? Ne, relativno je malog obima. Dešava se na drugoj planeti. U našoj budućnosti otkrivamo da postoji mnoštvo naseljenih planeta. I užasno mnogo njih ima stvorenja koja se ne razlikuju mnogo od ljudi. To se zove paralelna evolucija. Radi se o tome zašto delfin i neka vrsta ribe izgledaju slično, iako jedna potiče od svinje, a druga od raka? Pa, to je zbog istog okruženja. Tako da ćemo zapravo završiti sa stvorenjima koja su strukturirana otprilike onako kako smo mi. Imaćemo bilateralnu simetriju i čulni organi će biti na površini, blizu usta. Sve te stvari. Ali da li će biti i ljudskih likova? Mislim, sa Zemlje? Pa, postoje ljudska bića. Ako idemo na druge planete, verovatno ćemo biti napredniji od njih. Dakle, radi se o verskoj organizaciji bivših vojnih, penzionisanih oficira. U svakom slučaju, oni se pridržavaju pravila Zvezdanih staza da se nikada ne mešaju u kulture koje sreću. Mislim da je prvobitno taj film trebalo da snimite u Srbiji, pre nego što je kovid to odložio? I dalje bih to voleo. Srbija mi se veoma dopala. Mnogi ljudi u ovdašnjoj filmskoj industriji radili su u Sjedinjenim Državama ili su se tamo školovali, tako da mi ne bi trebala američka ekipa. I koliko ste blizu da to ostvarite? Trenutno ništa konkretno. Dejan Ognjanović