Stigma je omča oko vrata romskog deteta

Gotovo deceniju od završetka Dekade inkluzije Roma 2005- 2015, usmerene na smanjenje diskriminacije prema pripadnicima ovog naroda u desetak zemalja centralne i istočne Evrope, Srbija se ne može pohvaliti naročitim dometima. Primera neuspeha ima mnogo, od neuslovnog stanovanja i segregacije u obrazovanju, do manjkavog pristupa zapošljavanju, čemu je i preduslov i posledica neadekvatan tretman romske populacije od 131.936 žitelja u Srbiji, koliko ih se deklarisalo na poslednjem popisu. Jaz između neromskog i romskog stanovništva ovde je veći nego bilo gde na Zapadnom Balkanu, prema regionalnom istraživanju UNDP-a iz 2017. Odnos svih ovdašnjih etničkih grupa, kao i većinskog stanovništva prema Romima zasnovan je na predrasudama i stereotipima. Konkretnu potvrdu te nemile statistike dobili smo nedavno u vidu vesti o romskoj devojčici iz Vrbasa koju su školski drugovi sistematično ponižavali. Javnu osudu ovog čina, iskazanu preko društvenih mreža, direktorka date škole proglasila je „lažnom uzbunom skupine frustriranih (osoba), čija je namera bila destabilizacija države“. Tako, dok odgovorni žmure na probleme, nepravda se svaljuje na Rome, a najočiglednije na decu i višestruko diskriminisane žene i LGBT zajednicu iz romske populacije, uprkos različitim sistemskim polugama da oni postanu ravnopravni građani. I - bez obzira na silan novac iz EU i sveta koji se ovde slio da te poluge pokrene. Recimo, iako je Zakonom o osnovama sistema obrazovanja, 2009. uvedeno inkluzivno obrazovanje koje omogućava svakom detetu da se obrazuje u redovnoj školi, trend preusmeravanja romske dece u tzv. specijalne škole za decu sa smetnjama u razvoju i invaliditetom veoma sporo jenjava. Stoga su 2013. petinu đaka tih ustanova činila deca iz romske populacije, prema istraživanju Evropskog centra za romska prava (ERRC). Primetno je i prisustvo tzv. etnički čistih škola, ili odeljenja, obično u blizini romskih naselja, iz kojih neromi svoju decu ispisuju. Romske naseobine, koje zovemo slamovima, nemaju nužnu infrastrukturu, odnosno, ne sadrže pristup vodovodu, kanalizaciji i sistemu snabdevanja električnom energijom. „U supstandardnim naseljima romska deca žive u uslovima koji izrazito loše utiču na njihovo školovanje, od nedostatka struje i prostora za učenje do nemogućnosti da se odmore i naspavaju u vlažnim i prenaseljenim sobama. Kasnije se u školi to pogrešno tumači kao nemotivisanost, odsustvo radnih navika i neprihvatanje vrednosti obrazovanja“, objašnjava Sunčica ­­­­Macura, redovna profesorka Fakulteta pedagoških nauka Univerziteta u Kragujevcu i članica Odbora SANU za proučavanje života i običaja. Život te dece praćen je neizvesnošću ekonomskih migracija svojih porodica. Startna pozicija romskih predškolaca mahom je opterećena i nepoznavanjem srpskog jezika, što se ponekad tretira kao vrsta psihološkog hendikepa koji zahteva sasvim drugi pristup od onog koji se u tim slučajevima primenjuje. Od romskih školaraca niko nema naročitih očekivanja, jer s jedne strane nastavni kadar mahom podrazumeva njihovu „lenjost“ i „neodgovornost“, dok neki roditelji veruju da će njihova deca biti od veće koristi kroz ispomoć u svakodnevnim obavezama odraslih. Nepisano pravilo je i da se Romi bave nepriznatim ili nisko plaćenim poslovima, često bez ikakvih ugovora, što ponekad i sami forsiraju da ne bi izgubili pravo na socijalnu pomoć od 10.385 dinara. Ova sramna cifra ispod je granice apsolutnog siromaštva, vezane za minimalnih 12.495 dinara za jednu odraslu osobu, kako je procenio Fiskalni savet u oktobru prošle godine, kad je iznos socijalne pomoći i podignut. Takođe, pretežna delatnost Roma na sakupljanju sekundarnih sirovina nije ušla u nomenklaturu Nacionalne službe za zapošljavanje, i pored inicijative pokrenute 2012. Ali, čak i da jeste, većina uposlenih ne bi dočekala penziju, budući da je životni vek Roma u proseku oko 50 godina. Radni dan „sekundaraca“ traje i 14 časova, za koje vreme pređu i po 20 kilometara. Od tog gorkog životnog iskustva Rome može da spasi kvalitetno obrazovanje. Međutim, upravo su obrazovne ustanove mesto gde romski školarci doživljavaju nasilje, o čemu svedoči pomenuta vest o šikaniranju devojčice iz Vrbasa, između mnogih ostalih. Obilje takvih događaja čini da Nataša Pušić Živanov iz grupe Budi jedan nije bila iznenađena incidentom u kom su toj devojčici drugari dali komad bakarne žice, aludirajući na navedenu dominantnu romsku delatnost. Za njih je to bio „dobar štos“, iako su time pokazali „odsustvo empatije, znanja i informisanosti“. Ni iskazana solidarnost javnosti nije prava slika stanja, jer ne biva retko da „neka goruća vest objavljena putem društvenih mreža dobije instant popularnost i podršku“, a da one dugoročno ne opstanu. Jer, „problemi se ne rešavaju sistemski, dok se ukorenjeni stereotipi teško menjaju, ostajući na nivou deklarativnog, pa i neiskrenog, čak i kad su u pitanju perjanice zaštite romskih prava“, kako Pušić Živanov ističe. Zato je stigma i dalje omča oko vrata Roma, a posebno romskog deteta, da parafraziramo reči čuvenog istraživača Žan-Pjera Liježoa. Stigmom se manipuliše i u okviru nekih udžbenika urađenih po starom programu, gde su zastupljeni negativni stereotipi o Romima, kao i u medijima, gde vlada slično pravilo. Štaviše, sistemski udeo u tom „žigu srama“ pokazuje se već pri upisu u vrtiće, gde je uslov da oba roditelja budu zaposlena, što gotovo da ne postoji u romskoj zajednici, odakle ove predškolske ustanove pohađa samo 7,4 odsto najmlađih. „Ako dete na vreme ne pristupi socijalizaciji, za njega je upis u školu traumatičan“, kaže Toni Bislimi, pedagoški asistent. Inače, njegova funkcija posrednika između škole i porodica romskih đaka bedno je plaćena i nije praćena stalnim radnim odnosom. Pedagoški asistent, isprva zamišljen kao romski, angažovan je u slučaju kada u školi ima najmanje 20 učenika kojima je potrebna dodatna podrška u obrazovanju, a punu normu u radu ostvaruje sa 35 đaka romske nacionalne manjine. U njegova zaduženja spada sve što učitelji neće ili ne mogu da obave, od obilazaka domaćinstava, do dopunskog rada na redovnom gradivu. Ako se jezička barijera i prevaziđe, što je poseban problem kod mališana čiji su roditelji doseljeni sa Kosova, slede druge muke, poput nemanja adekvatne garderobe, a posebno zimske. Iz ovog proizlazi surovost vršnjaka koja se bazira na uočenim razlikama. „O razlikama se mora razgovarati, kako u školi, tako i u porodici“, Bislimi naglašava. Jer, porodica daje etički okvir detetu, koji može da izgradi njegov stav suprotan većinskom – odbijanja da sedi u istoj klupi i igra se sa romskim vršnjacima. Sasvim izvesne propuste u vaspitanju neromske dece mogu nekako da premoste učiteljice i učitelji, ako i sami za to imaju osećaj. „Dobri nastavnici svojim radom, odnosom prema deci i aktivnostima koje sprovode, čine da se među đacima formiraju pozitivne socijalne veze koje mogu da traju tokom čitavog života. S druge strane, nastavnici koji se ne angažuju oko socijalnih odnosa među učenicima, podstiču podele i odbacivanje onih koji su različiti“, kako naglašava Macura. Uz dovoljno prave podrške, mali Romi prelaze u više razrede, gde nastavljaju da budu šikanirani, ukoliko se ovom ne odupru. Otpor, međutim, nije deo mentalitetskog sklopa Roma (kao što nije ni agresija), te osmoletku završava svega 64 odsto dece iz romskih naselja. NJihovo odustajanje od školovanja rezultat je čitavog spleta okolnosti, od siromaštva i nemanja podrške u porodici, do nedovoljne obučenosti nastavnika za specifičnosti rada sa decom iz osetljivih društvenih grupa, i naravno – diskriminacije. Uz pomoć afirmativnih mera, stopa prelaska u srednje škole porasla je poslednjih godina sa 22 na 52,6 odsto u populaciji učenika romske nacionalnosti. Od tog broja, 61 odsto njih te škole i završi, dok je od toga devojčica svega 27 odsto. Krivicu za taj navod snose i preuranjeni brakovi. „Prema podacima Unicefa, 56,7 odsto romskih devojčica stupa u brak pre navršene osamnaeste godine“, kaže Slavica Vasić, direktorka Ženskog romskog centra Bibija. Rizik po odustajanje od školovanja za posledicu ima opasnost od ekonomske zavisnosti i nasilja u porodici, ali i po zdravlje Romkinja. „Koren maloletničkih brakova je siromaštvo, a ne romska tradicija“, Vasić ističe. Jer, svaki roditelj želi da mu dete živi bolje, često ne shvatajući da boljitak leži baš u daljem školovanju. Zbog odsustva adekvatne sistemske, ali i porodične podrške, fakultete završava svega jedan do dva odsto Roma. Pa čak ni sa fakultetskim diplomama, Romi nisu ravnopravni na tržištu rada sa neromskim građanima, zbog čega postaju pedagoški asistenti i kao diplomirani pravnici, psiholozi, filolozi... Afirmativne mere države za upis u srednje škole i na fakultete ipak su donele izvesne pozitivne pomake, premda o njima mnogi Romi nisu ni obavešteni. S druge strane, te privilegije sve češće koriste Srbi, predstavljajući se kao Romi za ove prilike, dok neki od autentičnih Roma izbegavaju da se tako identifikuju. NJih je sramota da kažu ko su, ali kako to teško mogu da sakriju, vremenom se na svoju stigmu naviknu. „U javnosti se kao mantra ponavlja – Cigani su ovo ili ono, u svakom slučaju – nešto nečasno. Iz tog razloga, politički korektan naziv našeg naroda – Romi, izvrgava se ruglu, jer smo Romi samo u zvaničnim dokumentima, dok u ostatku javnog prostora ostajemo Cigani“, objašnjava Bislimi. Neki od uspešnih Roma prekidaju vezu sa svojom primarnom zajednicom, vodeći se načelom – „ko je meni pomogao?“ Izloženi iskušenju naglog bogaćenja (i preko EU fondova), menjaju se i politički aktivni koje zajednički napredak više toliko ne zanima. Zajednica, opet, ostaje tu gde jeste, na društvenoj margini, skrajnuta još više zanemarivanjem uspeha postignutih preko NVO projekata, koji u jednom trenutku moraju da postanu samoodrživi. Održivost rezultata projekata civilnog društva može se ostvariti ukoliko se u nastavak projektnih aktivnosti uključe lokalne opštinske vlasti. Pokazni primer može da bude ugovor koji je Opština Palilula potpisala sa projektom „Unapređenje uslova života u romskom naselju Deponija“, koji su finansirali Evropska komisija, Novib i Unicef. Međutim, Opština nije svoje obaveze ispunila, pa su se tako, pored ostalog, i obrazovne aktivnosti sa decom u ovom naselju ugasile neko vreme nakon završetka projekta. Premda je većinski stav romskih aktivista da njihovi sunarodnici ne znaju da prepoznaju diskriminaciju, kancelariji poverenice za ravnopravnost Brankice Janković podneto je lane čak 87,7 odsto pritužbi po ovom osnovu u ime romske nacionalne manjine. Najveći broj pritužbi (120) podnela su fizička lica, dok su organizacije civilnog društva podnele 22 pritužbe, a državni organi samo jednu. „Najviše pritužbi podneto je u oblasti koja se odnosi na postupak pred organima javne vlasti (64), dok su 63 pritužbe podnete u oblasti javne sfere i opšte javnosti (društvene mreže i razne platforme). U oblasti rada i zapošljavanja podneto je 12 pritužbi, u sferi javnog informisanja i medija 11, a obrazovanja 7“, kažu u Kancelariji poverenice. Povećanje broja pritužbi na osnovu pripadnosti romske manjine, sa 96 u 2021. godini, na lanjskih 120, znači i da su Romi svesniji nepravde, ali i da ataci na njihovo dostojanstvo ne posustaju, nego čak naprotiv. Tako se status ove manjine može uporediti sa vrćenjem ukrug, odnosno stajanjem u istom mestu, uprkos deklarativnim naporima da se on promeni (nabolje). Time se i simbol na romskoj zastavi – točak, može drugačije shvatiti, kao bezuspešna migracija u bolje životne okolnosti. A kroz blato Dekade čiji je cilj bio njihova inkluzija. Dragana Nikoletić