Vreme je za promenu izbornog sistema

Građani Srbije već više od dva i po meseca šetaju svakog vikenda. A zašto šetamo? Deca su nam kuršumima oteta iz spokoja svojih detinjstava, a mi smo instinktivno zgusnuli redove, tražeći utehu tamo gde je jedino možemo naći, jedni u drugima, u masovnim šetnjama. Naše šetnje su vapaji. To su naše litije bez sveštenika i krstova na čelima kolona. To su narodni molebni. Zahtevi tih protestnih šetnji deluju kao molitve gluvom Bogu. A Bog, onaj gore, nije „nadležan“, dok se onaj na Andrićevom vencu pravi gluv, te neće čuti zahteve protesta, a kamoli nešto učiniti, osim da nam po ko zna koji put bahato odbrusi „Tišina tamo!“ Moraćemo izgleda sami svoje molitve da uslišimo, a preduslov za to je da znamo šta hoćemo. I? Hajde recite! Šta mi to zapravo hoćemo? Pre nego što dam svoj odgovor, voleo bih da svi kolektivno shvatimo od koga nećemo dobiti odgovor na ovo pitanje. Predstavnici vlasti nam odgovor neće dati, jer je vlast uplašena da bilo koji razuman odgovor implicira i smenu vlasti. Od njih možemo da čujemo samo floskule „sistem nije zakazao“ (reče premijerka Ana Brnabić) ili „kancerogen, poguban uticaj zapadnih vrednosti“ (reče bivši ministar prosvete Branko Ružić). Ovakve izjave trebalo bi da nas otklone od bilo kakve pomisli da nešto menjamo, jer ne menja se sistem koji „funkcioniše“, a protiv kancera je ionako borba uglavnom beznadežna. Ni opozicija, pogotovu parlamentarna „proevropska“, neće nam dati odgovor, jer zaboga ona po mišljenje prvo mora otići stranim ambasadorima, a njima je u ovom trenutku najbitnije da se Srbija odrekne Kosova i uvede nekakve sankcije Rusiji. Svako drugo talasanje nije u interesu „stranog faktora“, te se zato opozicija treba zadovoljiti zahtevima za kadrovskim promenama i svojih tri odsto glasova za cenzus, jer taj isti strani faktor može i taj mizerni procenat dovesti u pitanje, već na sledećim izborima. A jednostavno je. Građani, zapravo, traže promenu sistema vrednosti. Znam, reći će mnogi da sam izrekao „veliku mudrost“ koja je trivijalno tačna, a samim tim i debilno glupa. Ta mudrost „sistema vrednosti“ deluje apstraktna koliko i mudrost „dijalektičkog materijalizma“, koji smo mi matori učili na časovima marksizma. Ali zapravo nije baš tako apstraktna ako se stavi u kontekst protesta protiv sistema koji ne funkcioniše. Zahtevi protestnih šetnji, ako iz njih izvučemo suštinu, svode se na dva principa - odgovornost i smenjivost vlasti. To su dve osnovne karike sistema vrednosti. Jedini problem je što ne može doći do promene sistema vrednosti bez promene samog sistema. A ja ne vidim da se bilo ko iz sistemski uvezane vlasti i opozicije zalaže za promenu samog sistema. Vlast sigurno neće menjati sistem pomoću koga se održava na vlasti. A tripostotna opozicija zagovara samo kadrovske promene u nadi da će kadrovskim rokadama doći do pozicije vlasti, a tek onda neće ništa učiniti da promeni upravo taj sistem u koji se uzda da će je katapultirati na vlast. A gde smo tu mi, građani? Mi u stvari u ovim našim protestnim šetnjama tražimo promenu izbornog sistema, mada nam to niko od organizatora srpskih litija neće ovako jasno predočiti. Analizirajmo ova dva zahteva protesta - odgovornost i smenjivost vlasti. Ko je kome u zakonodavnoj ili izvršnoj vlasti odgovoran, i da li je uopšte neko smenjiv? Kome je zapravo odgovoran bilo koji poslanik u Narodnoj skupštini? Narodu ili čelniku stranke koji ga je stavio na listu? Kome je odgovoran bilo koji ministar ili premijer? Narodu, ili opet čelniku stranke koji ga je postavio? I ko onda uopšte u ovoj zemlji ima moć nekoga da smeni? Narod ili čelnik stranke? Dok god ne budemo imali direktan izborni sistem u kome se jasno zna ko je, imenom i prezimenom, izabran od grupacije državljana (na primer na teritoriji neke opštine), neće biti ni odgovornosti, ni smenjivosti. Odgovornost ne može biti ni partijska, ni državna. Odgovornost je uvek isključivo lična. I upravo zato i izbornost mora biti lična. Jedino tako možemo dobiti sistem u kome će biti i odgovornosti i smenjivosti. Jedino tako možemo dobiti demokratiju za kojom čeznemo već punih osam decenija, i jedino tako možemo dobiti taj 6. oktobar koji su nam obećavali, i koji smo sanjali. Bez lične izbornosti, ne može biti ni govora o demokratiji. Reč demokratija znači narodna vladavina. Često se demokratija pogrešno tumači kao pravo naroda da bira. Ali ne budimo u zabludi. Demokratija se ne ogleda u našem pravu da biramo, već se mora ogledati u našem pravu da budemo izabrani. Demokratija je oblik vladavine u kome predstavnik naroda ima pravo da bude izabran, bez učlanjivanja u partije, stranke ili grupe građana kako bi ga partijski čelnici stavljali na liste poslanika. Taj predstavnik naroda ima svoje ime, svoju biografiju, svoj ugled, svoja dela, na osnovu kojih se može suditi da li će biti dostojan izabranik. A ako se izabranik pokaže kao nedostojan izbora, tada bi trebalo da ga možemo pozvati na odgovornost, i opozvati čak i u toku samog mandata. Želimo li da dobijemo odgovornost i smenjivost? Ako želimo, naša je dužnost da promenimo sistem tako da u njemu bude lične izbornosti. Takav sistem bi imao tri karakteristike. Prva je da svakog poslanika, odbornika, gradonačelnika, narod bira imenom i prezimenom, a premijer bi morao da bude neko od izabranih poslanika, koga bi poslanici izabrali na poziciju predsednika vlade. Da se ne bi desilo da na čelu vlade bude premijer koji nije ni učestvovao na izborima, ili jeste, a nije pobedio na njima. Druga je da bi svaka izabrana osoba bila odgovorna upravo onim građanima koji su je i izabrali, a treća je da bi izabrane osobe mogle biti smenjene iz bilo kog, zakonom propisanog razloga i u toku samog mandata, ukoliko se steknu uslovi za to i ako, na primer, to zatraži najmanje 10 odsto biračkog tela koje je tu osobu i izabralo za poslanika, odbornika ili gradonačelnika. Izbornost i odgovornost su u uzročno-posledičnoj vezi. Ako tu vezu ne uspostavimo, demokratija će nam ostati uskraćena. I zato evo mog predloga. Okanimo se zahteva za promenu kadrova. Ukoliko ne promenimo sistem, proste promene kadrova nas nikuda neće dovesti. Treba li dokaz da je ovo tačna konstatacija? Pa, evo dokaza. Ministar prosvete Branko Ružić podneo je ostavku (da nije, to bi sigurno bio jedan od zahteva protesta) i dobismo novog, najpre v. d. ministra Đorđa Milićevića, a potom i ministarku Slavicu Đukić Dejanović. I šta se promenilo u prosveti? Ništa, čak je i gore. Ako zaista želimo promene, gađajmo sistem „u glavu“, a niti jedna osoba lično (ma koju stranku ona predvodila ili državnu funkciju zauzimala) nije glava sistema. Narodna skupština je glava sistema. Ona je institucija nad institucijama, ali je danas nefunkcionalna i svedena na rijaliti šou. Zato bi pre svega trebalo promeniti izborni sistem. Bez direktnog izbornog sistema nema šanse da transformišemo Skupštinu kao osnovnu narodnu instituciju, ni bilo koju drugu instituciju, niti da sprovedemo u delo principe odgovornosti i smenjivosti. U ovom poduhvatu transformacije sistema neće nam pomoći ni vlast, ni opozicija, ali kad smo već izašli na ulice, upotrebimo ih tako da rezultat protesta ima nekog smisla. Uvedimo ličnu izbornost i dobićemo 6. oktobar, dobićemo konačno šansu da uspostavimo demokratiju za kojom decenijama čeznemo. Autor je profesor na Univerzitetu Karnegi Meloun u Pitsburgu i osnivač Fondacije „Alek Kavčić“