I profiti progutali plate

Za razliku od srpskog ministra za trgovinu Tomislava Momirovića, koji je još 24. maja proglasio „pobedu“ nad inflacijom, američke Federalne rezerve prošle srede su još jednom, 11. put u poslednjih 16 meseci povećale kamatne stope, jer predsednik Feda DŽerom Pauel smatra da još nisu pobedili inflaciju. Ništa tu ne bi bilo toliko sporno da u poslednjih godinu dana cene u SAD nisu porasle tri, a u Srbiji 13,7 odsto. „Inflacija je donekle usporila, ali proces njenog vraćanja na dva odsto nije ni blizu kraja“, poručio je Pauel, obrazlažući povećanje kamata na najviši nivo, od 5,25 do 5,5 odsto, u poslednje 22 godine i najavljujući mogućnost još jednog povećanja „cene novca“ pre kraja ove godine. Istim oružjem, sa izvesnim vremenskim zakašnjenjem, u borbu sa inflacijom upustila se i Evropska centralna banka, koja je prošle sedmice, deveti put uzastopno, povećala svoju referentnu kamatnu stopu na 4,25 odsto, na najviši nivo od kako su novčanice evra i puštene u opticaj u januaru 2002. Uz konstataciju da je inflacija u evrozoni nastavila da se smanjuje – u junu je pala na 5,5 odsto – iz ECB su poručili da će i ubuduće nastojati da „ključne kamatne stope budu dovoljno restriktivne da inflacija padne na dva odsto“, što ukazuje na bar još jedno njihovo povećanje do kraja ove godine. I dok Pauel tvrdi da borba protiv inflacije u SAD nije „ni blizu kraja“, jer je trenutno tri, a cilj je da se smanji na dva odsto, srpski ministar finansija Siniša Mali poručuje da „inflacija pada“, da je „uglavnom uvezena“ i da je ona deo „globalnih izazova sa kojima se Srbija mnogo bolje nosi nego neke razvijenije zemlje“. Mali tu tvrdnju, naravno, nije potkrepio nijednim podatkom. A i kako bi ako se ima u vidu da je Srbija u međuvremenu po rastu cena pretekla čak i Ukrajinu, uprkos ogromnim razaranjima i ratu koji se na njenoj teritoriji vodi već više od 17 meseci. U maju su, naime, od svih evropskih zemalja veću inflaciju od Srbije (14,8 odsto) imale četiri zemlje – Ukrajina (15,3), Moldavija (16,3), Mađarska (21,5) i Turska (39,6 odsto). U junu u odnosu na isti mesec prošle godine „brže, jače, bolje“ nego u Srbiji rasle su samo cene u Mađarskoj (20,1 odsto) i Turskoj (38,2 odsto), dok je Moldavija uspela da inflaciju obori na 13,2 odsto, a Ukrajina na 12,8 procenata. Uz to, u Srbiji inflacija mnogo sporije pada nego u većini drugih zemalja. U maju je 14 evropskih zemalja kuburilo sa dvocifrenim rastom cena, a u junu je ta „knjiga“ spala na osam „slova“. Među njima je, naravno, i Srbija, koja je u tih mesec dana usporila tempo rasta cena za 1,1 procentni poen, manje nego Letonija (4,2), Moldavija (3,1), Litvanija (2,7), Ukrajina (2,5), Estonija (2,1), Severna Makedonija (2,0), Slovenija i Poljska (1,5)… Bugarska i Češka su je oborile za 1,4 procentnih poena, baš kao i dve zemlje sa najvećom inflacijom u Evropi, Turska i Mađarska. Za razliku od SAD, u kojoj su kamatne stope značajno veće od inflacije, zbog čega građani koji novac štede u bankama više ne gube, u Srbiji je referentna kamatna stopa NBS 6,5 odsto, dok je inflacija više nego duplo veća. To drugim rečima znači da svako ko štedi gubi bitku sa inflacijom. Pri tome još više gube oni koji štede evre, jer je pre šest i po godina, početkom februara 2017. on vredeo više od 124 dinara, a ovih dana tek nešto više od 117 dinara. Zna se, dakle, ko gubi u ovoj sada već maratonskoj trci sa cenama - štediše i potrošači. U poslednje vreme, međutim, pojedini analitičari sve glasnije ukazuju da ima i onih koji dobijaju. Iako među ekonomistima postoji saglasnost da je najveća inflacija u poslednje četiri decenije u većini razvijenih zemalja direktna posledica prekomernog štampanja novca bez pokrića, masovnih budžetskih paketa pomoći privredi i stanovništvu, kako bi se smanjili negativni efekti recesije izazvane pandemijom i da je dodatno pogurao skok cena hrane i energenata nakon ruske invazije na Ukrajinu, Izabela Veber, profesorka ekonomije na Univerzitetu Amherst iz Masačusetsa, ovim „standardnim“ uzročnicima dodaje još jedan - visoke profite kompanija i banaka. „Ključni zvaničnici su priznali da je profit bio glavni izvor inflacije u Evropi“, napisala je Izabela Veber u autorskom tekstu za Prodžekt sindikejt. Pozivajući se na studije ECB, OECD, BIS (Banka za međunarodna poravnanja iz Bazela) i Evropske komisije, ona zaključuje da su i veliki profiti doprineli inflaciji, a u prilog citira itvit MMF-a od 26. juna da je „rast korporativnih profita najviše doprineo inflaciji u Evropi u poslednje dve godine, jer su kompanije svoje cene povećale više nego što su poskupeli uvozni energenti“. Veber podseća i na govor predsednice ECB Kristin Lagard u Evropskom parlamentu da su „neki sektori i kompanije iskoristili priliku da povećane troškove, kroz cene svojih proizvoda, potpuno prevale na potrošače, bez smanjivanja sopstvenih marži“. Neki su, međutim, primetila je Lagard, otišli i korak ​​dalje i svoje cene podigli više nego što su povećani njihovi troškovi. Predsednica ECB smatra da su dva ključna razloga omogućila kompanijama da im cene rastu brže od troškova - uska grla u snabdevanju, nastala zbog mnogo veće tražnje za nekim robom i uslugama od njihove ponude i efekat ugledanja, neka vrsta koordinisane akcije u stilu „svi smo u istoj poziciji i svi ćemo povećati cene“. „Ova `inflacija prodavaca` dešava se kada korporativni sektor, povećanjem cena, uspeva da prenese veliki troškovni šok na potrošače da bi zadržao ili povećao profitnu maržu. Suština je da `inflacija prodavaca` rezultira povećanjem ukupnog profita. Ista jednostavna istina pre 250 godina navela je Adama Smita da upozori da profit može dovesti do pritiska na cene“, podseća Izabela Veber. Niko, kaže, ne poriče da im cilj može biti da zaštite, pa i povećaju marže – čak se protivi da se to karakteriše kao „pohlepa“ – ali je poenta što su neke kompanije baš u vreme bujanja inflacije bile „spektakularno uspešne u tome“. Ona citira i Izabel Šnabel, članicu Izvršnog odbora ECB, koja se među prvima bavila ovakvom vrstom analiza, koja je nedavno izjavila: „Deo današnje inflacije zaista je vođen profitom, to je činjenica, i tačka“. Praveći paralelu sa prvim naftnim šokom iz 1973, kada su za samo par meseci cene nafte učetvorostručene (sa tri na 12 dolara za barel), Veber podseća da je u to vreme inflacija bila izazvana ne samo rastom cena nafte, već i nadnica. Plate su tada pratile cene da bi se zaštitio standard zaposlenih, dok su profiti kompanija pali. Suprotno tome, MMF smatra da su uvećani profiti direktno krivi za 40 odsto sadašnje inflacije i da su, zajedno sa rastom cena uvozne robe, njen glavni pokretač. Da se sada povećanjem nadnica nije dolivalo ulje na vatru inflacije, ukazuju i analize Banke za međunarodna poravnanja iz Bazela, na koje se Veber poziva i zaključuje da su realne plate sada pale mnogo više nego u prethodnim epizodama inflacije. Krajnje pojednostavljeno, u ovoj utakmici koja se još igra, pobedio je kapital, a izgubio rad. Kao što, po pravilu, gubi i na drugim frontovima. Ni Srbija, naravno, nije izuzetak. Iako su, prema zvaničnim podacima, prosečne neto plate u prvih pet meseci 2023. bile za 15,5 odsto nominalno veće nego u istom periodu 2022, realno su smanjene za 0,1 odsto. I to govori u prilog teze da je inflacija vrsta poreza, koji najviše pogađa najsiromašnije, jer oni jednostavno ne mogu da je „pobede“. A ujedno potvrđuje jednu od ključnih teza Izabele Veber da dosadašnja terapija nije bila efikasna, već po svemu sudeći za većinu – štetna. Uz opasku da je standardni recept za obaranje inflacije dalje povećanje kamatnih stopa, iako to podrazumeva veću nezaposlenost i povećava rizik od recesije, Veber upozorava da će povećani troškovi zaduživanja povećati finansijske rizike i smanjiti prostor da se zaposlenima povećaju plate i tako zaustavi dalji pad njihovog standarda. „Kao što su primetili neki analitičari sa Volstrita, umesto da snize cene i povećaju obim prodaje, mnoge kompanije nadoknađuju manji obim prodaje povećanjem cena. Takvo ponašanje neće učiniti ekonomiju otpornijom“, zaključuje Veber i citira Gitu Gopinat, zamenicu generalnog direktora MMF-a: „Ako želimo da inflacija brzo padne, kompanije moraju dozvoliti da i njihove profitne marže padnu“. To, međutim, podrazumeva novu strategiju koja se, po rečima Veber, svodi na podsticanje preduzeća da zarađuju novac na staromodan način – „prodajom više proizvoda po fer cenama“. Uz podsećanje na izjavu „gvozdene ledi“, britanske premijerke Margaret Tačer da tržišna ekonomija „nema alternative“, ona ističe da nas je prošla godina naučila da postoji mnogo alternativa. Kao primer navela je Španiju, u kojoj je rast profita više bio u skladu sa rastom nadnica nego u drugim zemljama OECD-a, a u junu je inflaciju oborila na samo 1,9 odsto. Poređenja radi, u evrozoni je u isto vreme 5,5 a u Srbiji 13,7 procenata. Zato bi, sugeriše, bilo bolje „zaustaviti dalje povećanje kamata i ne činiti ništa, nego pokrenuti još jedan krug monetarnog pooštravanja, jer je ponekad korak unazad najbolji način da se krene napred“. Sličnu tezu zastupa i Jorgovanka Tabaković, guvernerka NBS. U autorskom tekstu za Svet bankarstva i investicija ona potencira „faktor pohlepe u njegovim različitim oblicima“. Ona smatra da su i Srbija i svet „žrtva štampanja novca koje traje još od 2008.“ i da bi zbog toga inflacija buknula i da nije bilo sukoba u Ukrajini. Dugo se tako naštampani novac nije video jer je, ističe Tabaković, „najviše išao odabranima – velikim korporacijama koje su taj novac ulagale u kupovinu sopstvenih akcija i u kupovinu svoje konkurencije“. „NBS u svakoj prilici apeluje da ne treba koristiti rast troškovnih pritisaka i globalni rast inflacije za neopravdano povećanje profitnih marži, a time i maloprodajnih cena, jer to onda zahteva i veći stepen reakcije monetarne politike. Svi možemo da doprinesemo vodeći računa o tome da pojedinačni interes jedne grupe ljudi ili jednog lobija ne bude generator inflacione spirale. Sve vreme smo upozoravali da bi silazna putanja prehrambene inflacije, koju očekujemo do kraja perioda projekcije, eventualno mogla biti ublažena nesavršenom tržišnom strukturom na strani ponude, tj. manjkom snažnije konkurencije u ovom segmentu. Niko nema pravo da svojim neodgovornim ponašanjem ili sebičnim kratkoročnim interesima čini dugoročnu štetu svima“, napisala je Tabaković. „U periodima visoke tražnje, svim akterima u proizvodnom lancu i distribuciji – od proizvođača, preko prerađivača, do veletrgovaca i trgovaca u maloprodaji – lakše je da svoje povećane troškove prenesu na krajnjeg potrošača, dok su u uslovima smanjene tražnje prinuđeni da deo povećanih troškova proizvodnje nadoknade smanjenjem sopstvenih marži. Međutim, kada je reč o tržištu i cenama hrane, njihova specifičnost ogleda se u činjenici da je tražnja za hranom manje cenovno elastična od drugih grupa proizvoda, što olakšava i da se povećani troškovi proizvodnje u većoj meri prenesu na maloprodajne potrošačke cene. Trgovinski lanci i prodavci generalno iskoristili su taj momenat i ja sam to u prethodnim mesecima više puta isticala ilustrujući na primeru kafe – da nisu svi učesnici u privrednom životu Srbije jednako svesni da trenutna i sitna korist proizvodi mnogo veću štetu.“ Očito je, međutim, da nekima ta korist nije bila ni trenutna, a bogami ni sitna. Lane je, prema zvaničnim podacima, industrijska proizvodnja u Srbiji povećana samo 1,7 odsto, bruto domaći proizvod 2,3 procenta, potrošačke cene 15,1 odsto, dok je profit srpske privrede povećan 26,3 odsto. U Godišnjem izveštaju o poslovanju privrede u 2022. Agencije za privredne registre navodi se da je ukupna dobit dostigla 7,36 milijardi evra i da su prihodi srpske privrede rasli brže (19,2 odsto) od rashoda (18,8 odsto). To je rezultiralo rekordnim rastom profita u godini u kojoj je i inflacija bila najveća još od 2007, od kako se meri rastom potrošačkih cena. Najveću neto dobit od 1,8 miliona evra ostvarili su trgovci na veliko i malo. Ona je za godinu dana uvećana 26,4 odsto, tako da su trgovci, za razliku od potrošača, pobedili inflaciju, koja je lane bila 15,1 odsto. Pri tome su veći profit trgovci ostvarili sa 3.161 zaposlenim manje nego u 2021. Drugo mesto sa 1,68 milijardi evra profita drži prerađivačka industrija, s tim što je njena neto dobit za 5,3 odsto manja nego 2021, a istovremeno je i u tom sektoru za 6.897 smanjen broj zaposlenih. Na trećem mestu sa 1,67 milijardi evra profita su rudarske kompanije, ali one bez premca zaslužuju epitet šampiona rasta, jer su za samo godinu dana neto dobit uvećale dva i po puta, preciznije 146,7 odsto. Još više bodu oči podaci da su skoro istu neto dobit ostvarila sva preduzeća prerađivačke industrije, koja su od rudarskih kompanija imala 5,7 puta veće prihode i skoro 15 puta više zaposlenih. U rudarskim kompanijama u Srbiji je svaki od 27.274 zaposlenih vlasnicima napravio profit od 61.000 evra, dok je u prerađivačkoj industriji svaki od 401.791 radnika u proseku pravio dobit manju od 4.180 evra. Posebno je zanimljivo ako se paralelno posmatra rast profita i zarada zaposlenih u pojedinim sektorima. Uz IT, finansijski i sektor osiguranja, zaposleni u rudarstvu su tradicionalno, sasvim opravdano, u vrhu rang-liste po prosečnim zaradama, koje su u prvih pet meseci ove godine bile skoro 1.000 evra ili 116.382 dinara. U odnosu na isti period prošle godine one su nominalno veće za 13 odsto i to ne bi bilo nimalo čudno da profiti vlasnika tih kompanija nisu rasli 11 puta brže od nadnica rudara, koje su sada realno manje nego što su bile pre 12 meseci. To najbolje dokazuje koliko su rudarskim kompanijama bile visoke profitne marže pa se slobodno može reći da je za njih Srbija prošle godine bila svojevrsni rudnik zlata, pravi eldorado. Pogotovo ako se ima u vidu da su u proseku na svakih 100 evra prihoda preduzeća iz te branše ostvarivala čak 24,5 evra neto dobiti. U 2022. neto dobit značajno su povećali još neki sektori - saobraćaj 94,7 odsto, poljoprivreda 57,7 i građevinarstvo 44 odsto. U poređenju sa primanjima zaposlenih u firmama iz te branše, profiti vlasnika firmi koje se bave saobraćajem rasli su šest puta brže (plate su nominalno povećane 15,7 odsto), u poljoprivredi skoro četiri i po puta (nadnice su povećane za 12,9 odsto), a u građevinarstvu tri puta, jer su plate građevinskih radnika u proteklih godinu dana nominalno povećane 14,5 odsto. I nadnice zaposlenih u trgovinama na malo i veliko su takođe rasle za 10 procentnih poena sporije od profita, ali njihovo nominalno povećanje od 16,7 odsto bar ne kaska za rastom cena, kao ni prosečna plata zaposlenih u prerađivačkoj industriji. Najveći gubitnici trke sa cenama svakako su zaposleni u zdravstvenoj i socijalnoj zaštiti i u obrazovanju, čije su prosečne plate u prvih pet meseci ove godine nominalno veće za samo 8,8 i 12,3 odsto nego u istom periodu 2022. Uz to, prosečna zarada u obrazovanju od 75.834 dinara za 10 odsto je manja i od republičkog proseka, dok zaposleni u zdravstvu i socijalnoj zaštiti mesečno primaju oko 2.000 dinara više od prosečne isplaćene neto zarade u Srbiji. Uz to, analiza godišnjih finansijskih izveštaja APR-a samo je potvrdila ono što se i pretpostavljalo – sva javna preduzeća zajedno su prošlu godinu završila u minusu od 74,8 milijardi dinara ili 637 miliona evra. NJihovi gubici uvećani su čak 10 puta i to je direktna posledica krize i velikih gubitaka energetskog sektora, pre svega EPS-a, koji je 2022. završio sa neto gubitkom od 620 miliona evra. Uostalom, i APR konstatuje da su 2022. profitabilno poslovala sva javna preduzeća, osim onih koja se bave snabdevanjem strujom, gasom i parom i klimatizacijom. Osim poreskih obveznika, koji će kad-tad morati da namire te gubitke, ceh koji je u EPS-u nestručnim upravljanjem napravio bivši v.d. direktora Milorad Grčić, na izvestan način platili su i zaposleni, čije su plate u prvih pet meseci ove godine za 8,3 odsto povećane u odnosu na isti period lane, ali su realno smanjene za više od sedam procenata, s obzirom na to da su u međuvremenu cene porasle 15,6 odsto. Priča o različitom tempu rasta cena, plata i profita ima i svoju regionalnu dimenziju. Dve trećine pozitivnog neto rezultata, prema analizi APR, napravile su firme iz Vojvodine i Beogradskog regiona. Vojvođanska preduzeća iskazala su profit od 2,46 milijardi evra, za 56,6 odsto veći nego 2021, ali prosečne plate u njima za 4.462 dinara zaostaju za republičkim prosekom u prvih pet meseci 2023. Pride, rastu nešto sporije od nominalnih zarada u celoj Srbiji. Osim kompanija, prošle godine ni banke nisu imale preteranog razloga da se žale na inflaciju, iako borba sa njom podrazumeva povećanje kamatnih stopa, i na depozite, ali i na nove, pa i na stare pozajmice sa promenljivim kamatnim stopama, vezanim za euribor. U takvom ambijentu banke su lane ostvarile neto dobit od 747 miliona evra, za 77,9 odsto veću nego 2022. Za razliku od njih, neto profit osiguravajućih kompanija bio je nepunih 70 miliona evra, za 26,1 odsto manji nego godinu dana ranije. Julska anketa agencije Ipsos, čije je rezultate objavila NBS, pokazala je da predstavnici finansijskog sektora očekuju da će inflacija narednog juna biti osam odsto, a samo mesec dana ranije prognozirali su da će pasti na 7,5 procenata. U isto vreme iz NBS i Ministarstva finansija uveravaju građane da će tolika biti već do kraja ove godine. Do tada će država još jednom odrešiti kesu i iz budžeta izdvojiti dodatnih 550 miliona evra za jednokratnu pomoć roditeljima dece mlađe od 16 godina, za vanredno povećanje penzija i zarada dela zaposlenih u javnom sektoru. Fiskalni savet upozorio je da bi to moglo da podgreje inflaciju i dodatno pogorša položaj najsiromašnijih, kojima je pomoć države i te kako potrebna. Ministar Mali odgovara da država novim paketom pomoći pokazuje „stabilnost javnih finansija i snagu ekonomije“ i da je „važno da realni dohodak bude sačuvan u realnom iznosu, zato povećavamo plate i penzije“. NIN-ovo istraživanje pokazalo je ko je do sada pobedio, a ko izgubio u trci sa inflacijom. Problem je, međutim, što ovo nije sprint - kako su predviđali čak i neki ugledni svetski ekonomisti, koji su do pre godinu i po dana tvrdili da će inflacija biti kratkog daha – već maraton. Pa ko izdrži. Milan Ćulibrk