LJudi u Mladenovcu bi bili živi da sistem nije zakazao

U jeku sveopšteg odbacivanja odgovornosti, neočekivano i raritetno zvuče reči Pavla Grbovića, da je „pomalo i naša krivica što je anketni odbor u javnosti predstavljen kao institucionalna inkvizicija koja će nekoga da saslušava i utvrđuje ko je kriv“. Ali pitanje je da li bi se ovakav ishod izbegao čak i da je izbegnuta ta „krivica“ imajući u vidu da se režim koji kontroliše najveći deo naših života, ni na sekund nije zamislio da li je malo kriv ili odgovoran zbog nasilja u kom živimo. O tome da li takva vlast može da se menja ili neko drugi mora da je menja, za NIN govori predsednik Pokreta slobodnih građana. Tokom maratonske sednice premijerka vas je upitala: a ko je ikad, igde, podneo ostavku nakon tragedije? Da li oni stvarno ne razumeju o čemu se tu radi? Iskreno, nisam siguran. U početku sam mislio da su ih ove tragedije pogodile dovoljno da počnu da preispituju sebe i prirodu svoje vladavine i da će one možda biti podsticaj da nešto kod sebe menjaju. Sada se pokazalo da od toga nema ništa: ti ljudi i ova vlast ne mogu sami od sebe da se menjaju i jedino što sa njima može da se radi jeste da se smene. Na premijerkino pitanje pomenuo sam da je u norveškoj šef policije podneo ostavku, a da je to uradila i ministarka pravde nakon rezultata nezavisne komisije, što je nešto čemu bi anketni odbor trebalo da bude pandan. Takođe i slučaj Grčke, gde je ministar saobraćaja nakon velike železničke nesreće u kojoj je bilo mrtvih podneo ostavku. Ali i najsvežiji primer koji se dogodio u njenom kabinetu – ostavka Branka Ružića. Dakle, u Norveškoj je mogla da radi nezavisna komisija? Pa zar tamo nije vođen sudski postupak ili je to smetnja samo ovde? Naravno da jeste. Ali to je pitanje suštinske razlike između nas i Norveške, nas i evropskih zemalja, a to pokušavam da objasnim evropskim partnerima kada sa njima razgovaram - ključna stvar nisu procedure, ključna stvar je pitanje političke kulture. Ne smemo da dovedemo sebe u poziciju da polemišemo sa roditeljima stradale dece. NJihovi razlozi, kako god ih mi videli, prosto nisu predmet diskusije. Ali njihovi pravni zastupnici i svi predstavnici vlasti savršeno dobro znaju da anketni odbor ni na koji način ne može da ugrozi sudski postupak. Paradoksalno je da je Zora Dobričanin, u emisiji, dok je čitala pismo roditelja i govorila o bojazni da se ugrozi postupak, sve vreme komentarisala postupak koji je u toku, direktno ugrožavajuće činjenice i podatke sa suđenja. Vlast je zloupotrebila razumljivu bojazan roditelja da bi se izbegla bilo kakva priča o odgovornosti. Osnovano sumnjam da je to prvenstveno urađeno zbog slučaja Mladenovac. Ne mogu da tvrdim šta bi bio ishod anketnog odbora u slučaju masovnog ubistva u OŠ „Vladislav Ribnikar“ i možda bismo zaista došli do zaključka da niko u tom lancu nije zakazao. Ne znamo, ali ne možemo da kao premijerka tvrdimo da sistem sigurno nije zakazao kada nikakva istraga nije sprovedena. Ali u slučaju Mladenovca je jasno sto posto da jeste. Na vaše navode o ljudima koji su podneli odgovornost, premijerka vas je podsetila na to da niko nije zbog masakra u Ivanči tražio ostavke. Ako uporedimo to i ono što se dogodilo u Mladenovcu, šta vidimo? Poređenje te dve tragedije, osim po tragičnosti, u bezbednosnom smislu je potpuno banalno. Ubica iz Ivanče nije bio na radaru nikakvih službi, ni bezbednosnih ni socijalnih, niti se javno eksponirao kao ubica iz Mladenovca. Uroš Blažić se, bar kada su u pitanju društvene mreže, vrlo ekstrovertno ponašao i vrlo eksplicitno izjašnjavao o tome ko su njegovi idoli. A njegovi idoli su heroji nacionalnih frekvencija, ljudi koji su bez našeg znanja i protiv naše volje ušli u domove svakog od nas da bi nam objašnjavali kako da ubijamo druge ljude, a da prođemo nekažnjeno. Blažić je i prema rečima ministra unutrašnjih poslova Bratislava Gašića imao niz krivičnih dela i prekršaja pre nego što je izvršio ovaj stravičan zločin. NJegovim slučajem se bavio Centar za socijalni rad opštine Zvezdara i taj slučaj je arhiviran kao i svi ostali slučajevi njegovih krivičnih dela. NJegovi prekršaji nisu bili zbog vožnje bez pojasa, već su se ticali učestvovanja u tuči i posedovanja noža, a njegova krivična dela se tiču ugrožavanja sigurnosti - on je traktorom povredio čoveka. Nijedan od tih slučajeva nije procesuiran i nikada ga ovaj sistem nije sankcionisao. Koliko je poznato, on je konkurisao na Policijskoj akademiji, ali nije prošao bezbednosnu proveru. NJegov otac je zaposlen u bezbednosnom sektoru, a zajedno su godinama prikupljali oružje za koje nikada i ni u kakvim okolnostima ne možete da dobijete dozvolu. I nije tačna Gašićeva tvrdnja da je to oružje zakopao u zemlju, to nije krompir. Izvukao ga je iz svoje vikendice. Kakvo je to opravdanje ministra policije? Valjda je tako opravdavao nerad bezbednosnih službi i hteo je da dokaže kako taj slučaj nije mogao da se spreči jer oružje nije bilo na dostupnom mestu, već je poput ćupa sa blagom bilo u zemlji. U slučaju Mladenovca je apsolutno jasno da bi svi ti mladi ljudi danas bili živi da je ovaj sistem radio kako treba i da nije zakazao. Ponoviću ono što sam rekao Gašiću: u bilo koje mesto u Srbiji da odete i pitate bake na pijaci ili ljude koji sede ispred prodavnice ko je opasan, ko zlostavlja životinje, ko maltretira komšije, koga se vi plašite - oni će ih imenovati. To svi znaju, ali samo naš bezbednosni sektor navodno nije znao. Zato me je čudilo pitanje koje su čak i pojedini analitičari postavljali - zašto se traže smene Gašića i Aleksandra Vulina, kao da su oni nasumično izabrani. Vrlo je jasno zašto. To su dvojica ljudi koji su objedinili funkcije ministra policije, ministra odbrane i šefa BIA. Oni se 10 godina rotiraju na tim pozicijama, a mi nakon 10 godina dolazimo u poziciju da je naša svakodnevna bezbednost ugrožena. Dakle, ne govorim o sigurnosti u širem smislu, već o najosnovnijoj ličnoj svakodnevnoj bezbednosti - do nivoa kada se roditelji više ne osećaju bezbedno kada decu šalju u školu. Ako to nije alarm za promene i ukoliko njima to nije ljudski podsticaj da se sa tih funkcija sklone, onda ne znam šta jeste. Ali vi ste još tokom zasedanja rekli da Gašić neće biti smenjen? Pa naravno da neće. U prošlosti smo imali drugu situaciju: Nebojšu Stefanovića su lokalni odbori SNS-a i značajan deo javnosti optužili, čak je i pozivan na informativne razgovore zbog ugrožavanja bezbednosti države i predsednika Republike. Na kraju je Stefanović smenjen, ali u stranci. Ana Brnabić je došla na njegovo mesto u partiji, ali ga nije smenila u Vladi i on je ostao na čelu Saveta za nacionalnu bezbednost. To znači da neko može da ugrožava državu, ali ne sme da ugrožava stranku. Tako se odnose i prema Gašiću i Vulinu, koji su bezbednosna pretnja za državu, ali dok oni ne ugrožavaju stranku i njenog stvarnog lidera, mogu da uzurpiraju bilo koju državnu funkciju. Na taj način se ne upravlja državom, na taj način se upravlja mafijom jer je mafijaški princip da se „svoje meso ne jede“. I oni gledaju da nijednu ciglu iz tog zida ne učine ranjivom, jer ako se jedna izvuče, cela konstrukcija će pasti kao kula od karata. I zato sam bio siguran da neće glasati za smenu Gašića. Koja je onda bila svrha sednice? Cela rasprava je bila veoma dobra i veoma potrebna, kao i zaključak: „LJudi koji su krivi za krah bezbednosnog sistema su naši i mi njih ne damo. Čak nas ni ovakve tragedije neće navesti na pomisao da se promenimo, da nekog zamenimo ili da prihvatimo bilo koji vid odgovornosti.“ Ta poruka koju su oni poslali probija sve medijske cenzure, nema tog Pinka ili Hepija koji to može da zavije u neku oblandu koja je jestiva. Mislim da je pošteno što ljudi u Srbiji sada to znaju i na njima će kasnije biti da donesu odluke. Izjavili ste da je kod nas došlo do kraha bezbednosnih službi. U čemu se taj krah još ogleda? Sama činjenica da se nekompetentne osobe rotiraju na tim pozicijama svedoči da mi imamo ozbiljan krah bezbednosnog sistema. Institucije ne čine samo pravila, procedure i zgrade, već i ljudi koji te procedure i pravila treba da sprovode. Imamo Gašića koga sa svake funkcije sa koje je otišao prati jedna strašna tragedija: Da li je to afera „helikopter“ dok je bio ministar odbrane ili to što je dok je bio na čelu BIA harao najmonstruozniji klan Veljka Belivuka, koji je ubijao ljude koji su bili pod merama BIA. Mi smo na Pinku gledali snimke na kojima neki mladići ulaze u klanicu u Ritopeku i nikada iz nje ne izlaze, a nijedan od tih zločina nije sprečen. Advokat Dragoslav Miša Ognjanović je bio pod merama BIA u momentu kada je likvidiran. Takođe dolazimo do terminalne faze ugroženosti sada kada je na čelu BIA čovek pod sankcijama SAD, sa kojim značajan deo međunarodne zajednice i bezbednosnih struktura drugih država ne želi da sarađuje. To je najdirektnije moguće ugrožavanje naše bezbednosti. Većina opasnosti sa kojima se suočavamo su globalnog karaktera: međunarodni terorizam, sajber terorizam, trgovina ljudima, oružjem, drogom, krijumčarenje migranata i veliki je problem ukoliko SAD ne žele da dele informacije sa nama. Kako se to odražava na situaciju sa migrantima u Subotici? Tu se otvara pitanje da li država Srbija ima integritet i suverenitet nad Suboticom. Mi mesecima svedočimo oružanim sukobima migranata. To nije pitanje naše ksenofobije i migrantima svakako treba pomoći, ali ovde mora da se otvori pitanje i da odgovor: ko je te ljude naoružavao? Kako je moguće da oni naoružani defiluju kroz našu državu i da se na nedeljnom nivou, a nekada i na dnevnom, oružano sukobljavaju u naseljenom mestu. To su jasni simptomi urušenosti i nikakva fasadna priča o najmoćnijoj vojsci regiona i magičnom naoružanju koje svakodnevno kupujemo to ne može da zamaskira. U Skupštini ste rekli da nije u vašoj nadležnosti da tražite smenu prvog čoveka BIA, da to može samo Vlada i tom prilikom ste pitali potpredsednika Vlade Ivicu Dačića šta ima nameru da radi. Da li ste dobili neki odgovor? Ne. Dačić je iskoristio prajm tajm jer je nastupao u direktnom terminu na televiziji, pa je pomenuo svoje političke memoare od devedesetih. NJegova osnovna poruka je bila da smo svi mi ostali amateri i budale, a da je on najpametniji jer je za 30 godina u vlasti proveo 90 odsto vremena, da mu se nije svideo taj kratki period kada je bio opozicija i da je jedina poenta politike biti vlast. Ne mogu da se složim sa njim, po meni je poenta politike da se nešto promeni, a ne da unedogled budete deo istog problema kako biste imali neke beneficije. Da li to znači da ga protesti nisu uplašili ukoliko vam ne nudi svoje usluge da bi nastavio da bude u nekoj budućoj vlasti? Naravno da potcrtava svoju lojalnost Vučiću, ali se ne zamera previše ni drugima. On sprovodi suptilnu vrstu koketiranja uz poruku da je najvažnije biti na vlasti i verovatno je potkontekst te poruke da su oni spremni da budu i deo neke druge vlasti. Čini mi se da u tome nije usamljen primer. Ovi protesti su za vlast bili isto što i santa leda za Titanik: nisu je videli, nisu je očekivali, ali odjedanput se desila. Malo mudriji među njima vide da brod polako tone pa su se neki ućutali, neki koji su malo pokvareniji - pogotovu po lokalu – krenuli su da proveravaju da li ima nekih rezervnih položaja, da li bi negde mogli da prebegnu, nekog od kolega da opankaju ili da poture neku informaciju i dokažu da nisu uvek bili na suprotnoj strani. Samo oni koji su bili najbahatiji, kojima je moć pomutila razum i koji su mislili da će to večito trajati ponašaju se kao da se ništa ne dešava. Ali upravo su ti kojima je „moć pomutila razum“ izdejstvovali da nijedan zahtev ne prođe na sednici i da se ukine anketni odbor. Da li je to bahatost ili strah? Oni sve vreme pokušavaju da banalizuju društveni sukob koji postoji od maja meseca i da ga svedu na niske razine političkog sukoba vlasti i opozicije, kroz floskule „preko mrtve dece pokušavate da dođete do vlasti“ ili „vama je samo do Vučićeve glave“. Zato su i bacili udicu sa izborima. Ne plaše se oni predstavnika opozicije, oni su se sa nama već suočili i sigurno tu nisu prošli kao pobednici. Ali oni beže od širenja nezadovoljstva koje je artikulisano kroz proteste. Uplašili su se anketnog odbora jer su tu neki ljudi iz sistema, recimo iz Centra za socijalni rad, zdravstva ili školstva, mogli da izađu i kažu šta tu zaista sve ne odgovara. Plaše se širokog društvenog konsenzusa koji se stvara i koji bi bio javno verifikovan kroz učešće nekih od tih ljudi u radu anketnog odbora. To bi potvrdilo činjenicu da je car go i da ta slika nije nimalo prijatna, da ne može tek tako da se obriše i da su prešli granicu posle koje nema povratka nazad. I da je proces rastakanja države dotakao dno, nakon čega su ljudi rekli da više u tome ne žele da učestvuju i da žele da suštinski menjaju ovo društvo. Najveći uspeh ovih protesta jesu dve hiljade profesora i akademskih ličnosti koji su stali svojim imenom i prezimenom i studenti koji su se samoorganizovali. To su mladi ljudi koji su se oduprli studentskim parlamentima koji su u najvećoj meri uzurpirani od SNS-a. Ta sinergija studenata i profesora, građana i opozicije je najvažnija tekovina protesta. Ipak, stiče se utisak da protest nije doveo do ujedinjenja opozicije, bar ne proevropske i nacionalističke. Imali smo čak i ružan ispad Dveri kada su tražili mesto predsednika anketnog odbora. Sramotan je dupli pas koji su odigrali Boško Obradović i Dejan Bulatović i to što se Obradović sveo na nivo Bulatovića. NJegova koleginica je u jednoj javnoj debati sa mnom rekla kako su oni dali potpise za održavanje te sednice i da bez njih ne bi bilo ni sednice ni anketnog odbora. Pa ne bi ni bez poslaničke grupe Pravac Evropa, koja je najveća opoziciona grupa, a nismo imali nijednog ovlašćenog predstavnika ni po jednoj tački dnevnog reda. Bili su Miroslav Aleksić i Radomir Lazović. Da li sad treba da ucenjujemo i reketiramo jedni druge da bismo radili nešto u javnom interesu? To je nedoraslo aktuelnom trenutku. Uzrok političke anksioznosti tih organizacija je što od početka nisu verovale u društveni proces koji je pokrenut protestom i sami su se isključili iz tog procesa. Kada su videli da su ostali van dominantnog političkog toka u Srbiji, osetili su se anksiozno. Tražili su način da se u taj proces vrate i da odlučuju u kom će pravcu ići i koje će teme biti na stolu. Pokušali su da ubace temu Kosova i Rusije i da na bilo koji način umanje uspeh koji je protest ostvario. Meni je poražavajući taj malograđanski pristup „ako ja nisam uspeo, ne sme ni neko drugi“, koji je zaista vidljiv u delovima našeg političkog života. Najavljuje se promena protesta u septembru, da li ona uključuje i „patriotski blok“? Najlogičnije je da one grupacije koje su od starta bile u tom procesu, do kraja i ostanu. Još važnije je da ne dozvolimo da se promeni fokus i teme koje su inicirale proteste. Mislim da je dobro što su konačno teme ljudskih prava, sloboda, dostojanstva, funkcionisanja institucija uzdignute na nivo nacionalnog interesa. U 21. veku jedino nacionalno pitanje je u kakvoj ćemo državi živeti, jer nama jednako ljudi odlaze kao i kad smo bili SRJ i kad smo bili državna zajednica i pre nego što je Kosovo proglasilo nezavisnost. Ne zato što je država bila mala, nego zato što je bila loša. I dolazimo u paradoksalnu situaciju da je nas u istoj državi sve manje, a da nam je ona sve nekomfornija. Pitanja kvaliteta svakodnevnog života su postala dominantne teme. Ne smemo da dopustimo da se taj fokus skrene ni na druge političke teme, a još manje na potpuno sekundarno pitanje koalicija. Jedna ili dve liste je tehnička stvar i proizvod dogovora političkih aktera. Ako to bude dobar dogovor i na razuman način se saopšti građanima, oni će to prihvatiti. Bolje nego da pravimo jednu listu na silu, gde niko nikoga neće voleti. Promenili ste naziv poslaničke grupe u Pravac Evropa, da li ste zadovoljni načinom na koji je Evropa podržala proteste? Činjenica je da i dalje EU i SAD Aleksandra Vučića posmatraju kao relevantnog sagovornika i mi to moramo da prihvatimo kao zreli ljudi. Ne da se zbog toga naljutimo, nego da se potrudimo da se sa ove strane kreira jedna kredibilna alternativa koja bi bila sposobna da se na isti način bavi određenim temama da bi mogla da bude prihvaćena u početku i kao sagovornik, a kasnije i kao partner EU. Mi nismo promenili naziv da bismo se dodvorili evropskoj birokratiji ili zato što mislimo da je to savršeni sistem. Nije, ima brojne mane, ali je i dalje najuspešniji mirovni politički projekat u istoriji civilizacije. Sandra Petrušić