Hoćemo li se na kraju svi iseliti

Ekonomske migracije su prirodna stvar, ali zapitajmo se - kako to da je jednima sasvim dobro i udobno u Srbiji, dok drugi ne mogu da sastave ni kraj sa krajem? Više od 30.000 ljudi svake godine odlazi iz Srbije. Ovo kod nas sve više liči na nekakvo „izguravanje“, nego na ekonomsku migraciju. Mislim da je trenutno u Srbiji u toku svojevrsna selekcija između „dobre“ i „loše“ dece. „Loša“, tj. neposlušna deca polako ispadaju iz igre i svoje parče hleba moraju da traže u drugim državama. Ova podela se odnosi uglavnom na one koji žive od svog rada i pokušavaju da nađu stabilan posao. Slično je bilo i sedamdesetih godina prošlog veka. Na ovu situaciju sada gledam kao ekonomista, ali i kao neko ko je rođen u Nemačkoj, pa je to sagledao i uživo. Istovremeno, svedoci smo gotovo paničnog ponašanja nemačkih poslodavaca, pa i vlasti, u potrazi za novom radnom snagom. Tamo su sada dobrodošli svi koji mogu da kvalitetno rade. Nedavno je i Ursula fon der Lajen, predsednica Evropske komisije, zatražila 15 milijardi evra za podršku migracionoj politici! Činjenica je da moderna nemačka privreda sigurno ne bi postojala u ovakvom obliku da nema priliva inostrane radne snage. LJudi iz Srbije i iz cele bivše Jugoslavije odlaze svakodnevno, a samo donedavno je bila prava muka naći (legalno) posao u Nemačkoj. Pa čak i onaj najteži. Istovremeno, u Beogradu, stranci bez znanja srpskog jezika i poznavanja grada, voze gradske autobuse. A Beograđani se dobro sećaju da je do sada bila prava umetnost „izaći na taksi“, bez obzira na to što je neko rođen u Beogradu i završio je srednju saobraćajnu školu. Gradilišta u Srbiji puna su stranaca iz svih krajeva sveta. Eto na koji način se sve promenilo i kako su sada pravila znatno drugačija, zato što su se i potrebe promenile. Postoje tri glavna faktora koja ubrzavaju odlazak radnika u inostranstvo ili uopšte u razvijenije regije. To su tehnološki napredak ekonomije (otvaranje novih pogona), stagnacija ili pad nataliteta u državama sa razvijenijim ekonomijama i, na kraju, nepripadanje povlašćenim socijalnim grupama u domicilnoj državi. Ovaj treći faktor je nama danas posebno zanimljiv iz socio-ekonomskog aspekta i o njemu vredi više raspravljati, jer u stvari nema baš direktno veze sa samom ekonomijom. Kada su moji roditelji otišlu u Nemačku, to se dogodilo uz posredovanje našeg Zavoda za zapošljavanje. Odlazak je bio lak, diplome su se odmah prihvatale, a posao je bukvalno čekao na radnike. U to vreme, u Nemačkoj je bilo novih firmi kao pečuraka posle kiše. Naravno, obnavljane su i one stare. Finansijski gledano, to je bilo vreme prosperiteta, koji je bio propraćen velikom „dolarizacijom“ koja je zahvatila Evropu, a ti dolari su došli kao posledica „Maršalovog plana“. Dolari su dolazili kako iz pomoći, tako i iz povoljnih kredita. Danas stvari neodoljivo podsećaju na sedamdesete godine prošlog veka. Takođe je došlo do ogromne emisije novca, kako u evrozoni tako i u SAD. Mislim posebno na vreme krize izazvane pandemijom virusa kovid-19. A posle takve monetarne injekcije neminovno, bar na startu, dolazi do ubrzanja privrede. Doduše, nešto kasnije javlja se i inflacija. Kako sada stvari idu, bez obzira na pad nataliteta, Zapadna Evropa će biti još naseljenija sa prenatrpanim gradovima, preopterećenim saobraćajnicama, a sa druge strane, mnogi drugi prostori će se još više prazniti. Pogledajte samo sela u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini... Uzgred se i domaće životinje sve više gaje na farmama, u skučenom prostoru, dok su velika prostranstva pusta. U inostranstvo mahom idu oni koji se nisu „snašli“ u lokalnom okruženju. Mislim da je već i vrapcima na grani jasno da nekima koji su ovde dobro „uhlebljeni“ ni Švajcarska ne može da ponudi ovako lagodan život kakav im je omogućila povezanost sa aktuelnom vlašću. Ovde je sistem isti, od 1945. do danas. Samo se forma malo menja. Naravno, postoje i kvalitetni ljudi koji su se i ovde sami snašli. Oni su se pošteno izborili u tržišnoj utakmici, bez ikakvih veza sa lokalnim moćnicima. NJima su se u poslednje vreme pridružili i dobri internet stručnjaci, koji iz lokala posluju globalno. Moji roditelji su otišli jer su u bivšoj Jugoslaviji radili u preduzeću koje je davalo relativno male plate, a stan koji se tada davao na korišćenje čekao se dugo, ponekad i beznadežno. Podsećanja radi, u vreme tog našeg „mekšeg socijalizma“, čovek je gotovo bio prinuđen da juri ka većim centrima, u potrazi za poslom. U gradovima su se otvarale ogromne fabrike, dok su „obavezni otkup“ i planska privreda onemogućavali pojedinca da postane dobrostojeći domaćin, gazda, kakav je mogao biti da je, na primer, živeo u Francuskoj, sa istom površinom zemlje ili nekim biznisom u gradu. Mnogi su, dakle, odlazili u potrazi za boljim životom, ali ne i oni koji su i tada bili deo privilegovanog sistema. U to vreme, u jugoslovenskoj privredi, koja se deklarisala kao ravnopravna i kao privreda svih građana, postojala su preduzeća koja su bila više nego privilegovana u svemu. Sistem koji sadrži pojam „ravnopravniji od ostalih“ nije se promenio ni do danas. Naprotiv, postao je još mnogo nepravedniji, s obzirom na to da se pojavila nova „kasta“ ljudi, koji sa kupljenim diplomama i partijskim vezama imaju plate i standard kakav nigde ne bi imali. NJima ne pada ni na kraj pameti da traže posao u „nekakvoj“ Nemačkoj. U sedamdesetim godinama prošlog veka, postojala je još jedna skupina ljudi koja je izmeštena sa svojih ognjišta i koja se pojavila u Nemačkoj kao nova, sveža radna snaga. To su bili Nemci, mahom iz Poljske, Češke, Rumunije i Jugoslavije. Neki su nam bili kućni prijatelji, pa su nam iznosili svoje životne priče. Oni su iz prethodnih domovina bili proterani zbog ratnih zbivanja. U svojoj novoj državi bili su samo radnici bez imanja, nekretnina, koji su morali da zarade za kiriju i ostalo. Dakle, gledano ekonomski, bili su u sličnom položaju kao i radnici iz Jugoslavije, Grčke, Italije.. O tome da li je tamo bio dobar životni standard, moglo bi se naširoko raspravljati. To se i menjalo kroz vreme. U svakom slučaju, takvoj privredi su potrebni vredni radnici koji će marljivo raditi. Primetićete u medijima da se u poslednje vreme i Italija žali na nedostatak radnika. Mnoge države u stvari oskudevaju samo u efektivnoj radnoj snazi, ali niko ne oskudeva u državnim činovnicima ili marketinškim stručnjacima u javnim sistemima. Pogotovu ne države sa Zapadnog Balkana ili Italija. Goran Stanković kolumnista Al DŽazire Balkan