Mafija ne prašta

Gledali smo to u tolikim filmovima s gangsterskom tematikom - od onih antologijskih do mnogobrojnih i neminovno sve inferiornijih kopija. Dve ili više mafijaških porodica nađu se u sukobu oko raspodele teritorije i(li) plena. Da bi se izbeglo masovno krvoproliće, organizuje se sastanak Komisije, ili kako se već gde naziva kolektivni organ na čijim skupovima se rešavaju sporovi u podzemlju. Dogovor nekako biva postignut i proglašava se primirje. Nedugo potom, međutim, capo di tutti capi, pretendent na njegovo mesto ili neko treći - tu scenariji variraju - kreće u akciju i likvidira rivalskog glavešinu, a ako potrebe nalažu i nekolicinu njih. Sve ostale familije momentalno shvataju poruku i vladaju se u skladu s tim; do sledeće prilike, sledećeg spora, sledećeg obračuna. Izjave saučešća i slanje raskošnih venaca na sahranu se podrazumevaju. Kad se ovo ima na umu, odmah postaje jasnije šta se prošle sedmice dogodilo u Rusiji, gde su vođa plaćeničke grupe „Vagner“ Jevgenij Prigožin, njegova desna ruka i glavni operativac Dmitrij Utkin i drugi ključni ljudi ove bašibozlučke privatne vojske - tačno dva meseca od Prigožinove kratkotrajne pobune okončane abortiranim maršom hiljada teško naoružanih „vagnerovaca“ na Moskvu - poginuli u padu privatnog aviona koji je iz ruske prestonice leteo za Sankt Peterburg. Sedmorica putnika i troje članove posade stradalo je u udesu čiji pravi uzrok nikada neće biti saopšten - jer, neizbežno, istragu vode pripadnici istog onog sistema koji se, na ovaj ili onaj način, prethodno pobrinuo da avion padne (američki obaveštajni izvori govore o „namerno izazvanoj eksploziji“) - ali čije pouke su svi savršeno razumeli. A pre svega oni kojih bi direktno moglo da se tiče. Zašto je mafijaška logika ta koja objašnjava Prigožinov uspon i pad, mimo puke činjenice da je vođa „Vagnera“ bio bandit s državnom licencom? Svakome ko iole nešto zna o savremenoj Rusiji i Vladimiru Putinu - a nije slep kod očiju - moralo bi, za početak, da bude jasno da je ovo tek retoričko pitanje. Današnja, Putinova Rusija i nije ništa drugo do mafijaška država kojom vladaju tesno isprepletane političke, bezbednosne i kriminalne strukture koje gravitiraju jednom ili drugom centru moći, ali sve bespogovorno priznaju hazjajinov neupitni autoritet. Oni, pak, koji se usude da taj apsolutni primat makar i posredno dovedu u pitanje, i kada im to nije krajnja namera - Prigožinova pobuna nije bila usmerena protiv Putina, već protiv čelnih ljudi ministarstva odbrane i vojske s kojima je bio u sukobu i čiju smenu je tražio - znaju da će završiti na jedan od tri moguća načina: u egzilu, na teškoj robiji ili, statistički najčešće, pod zemljom. Morao je to znati i Prigožin, ali je u svojoj dripačkoj aroganciji - reč je, na kraju krajeva, o uličaru i kriminalcu koji je uspeo u životu - izgleda zaključio da je njegov slučaj po nečemu drugačiji i poseban, valjda zato što njegove veze s Putinom sežu daleko u prošlost, još tamo pre nego što je angažovan da mu prinosi i odnosi tanjire. „Prigožinov uspon i pad sadrži elemente banalnog gangsterskog narativa: ubicu u povoju angažuju druge, moćnije ubice kako bi završavao poslove za njih, većeg obima, da bi ga na kraju te iste ubice i likvidirale“, piše u NJujorkeru DŽošua Jafa, podsećajući na procenu koju je ranije ovog meseca izneo Hristo Grožev, na istraživačkom sajtu Belingket, zadužen za praćenje dešavanja u Rusiji: „U roku od šest meseci“, rekao je tada Grožev za Fajnenšel tajms, „ili će Prigožin biti mrtav, ili će doći do novog puča“. Nijednog trena, podrazumeva se, nije bilo dileme oko toga šta je od ta dva bilo verovatnije. Da je nekim slučajem Putinova Rusija pravna država, najpre, naravno, ni Prigožinu ni bilo kome drugom ne bi bilo dopušteno da oformi privatnu vojsku, što je uostalom tamošnjim zakonima i zabranjeno. (Pri čemu je „Vagner“ samo daleko najvažnija, najveća i najopremljenija, budući da su njeni pripadnici godinama unazad korišćeni za prljave poslove u inostranstvu, svuda gde je trebalo obezbediti prisustvo ruske oružane moći a u isto vreme izbeći angažman regularnih ruskih snaga. Plaćeničke mini-vojske imaju i drugi, uključujući tu i velike ruske kompanije, ali se one po opsegu, zadacima i ambicijama dosad barem nisu mogle da porede s „Vagnerom“, koji je u isto vreme bio i veliki državni projekt.) Ne bi, štaviše, država sipala ogromne sume novca u opremanje jedne plaćeničke armije koja je, prema izveštajima, na vrhuncu moći imala oko 50.000 do zuba naoružanih pripadnika, više nego mnoge stajaće vojske širom sveta. Isto tako, da je Rusija pravna država, Prigožin i komandanti „Vagnera“ bi odmah po okončanju pobune bili uhapšeni i danas bi u zatvorskim ćelijama čekali da budu izvedeni pred sud, umesto što im je dat oprost grehova i dopušteno da se rasprše kud koji. To je Prigožinu omogućilo da u više navrata iz Belorusije, gde je navodno trebalo da se skrasi, ponovo dolazi u Rusiju, pa se čak i pojavi na krnjem rusko-afričkom samitu u Sankt Peterburgu - kome je prisustvovalo samo 17 afričkih lidera, u poređenju s 43 koliko ih se okupilo na prvom takvom skupu pre četiri godine - da bi neposredno pre pogibije, sudeći po jednom video-snimku, još jednom stigao i da skoči do Afrike, najverovatnije do Malija. Shodno svemu ovome, uzaludno je tražiti političku logiku u načinu na koji je Putin od početka do kraja - a naročito u ovoj poslednjoj fazi, započetoj junskom pobunom - „hendlovao“ Prigožina kao čoveka za prljave poslove i „Vagner“ kao paradržavnu, paravojnu organizaciju. Jedina logika kojom se njegov pristup može objasniti (a verovatno čak ni njom u potpunosti) jeste ona ranije pomenuta, mafijaška. Pritom su Prigožin, Utkin i ostali ih vrha „Vagnera“ bili dovoljno glupi da poveruju uveravanjima velikog gazde da će im, uprkos tome što su na najblatantniji mogući način doveli u pitanje njegov status ekskluzivnog arbitra svega što se u Rusiji dešava, glave ostati na ramenima: da nije tako, za početak se barem ne bi svi našli na istom avionskom letu. Nije da bi to išta promenilo - dani su im, razumeli su to izgleda svi osim njih, u svakom slučaju bili odbrojani; bilo je samo pitanje vremena i tehnike. Ali je zgodan detalj kao nova potvrda kako i prekaljeni kriminalci neretko skončavaju usled kombinovanog dejstva preterane samouverenosti i elementarnih bezbednosnih previda. (Posle tobožnje nagodbe s Putinom svetska štampa je vrvela od tekstova u kojima je Prigožinu, uz pripadajući sarkazam, preporučivano da ubuduće izbegava prozore na višim spratovima i angažuje nekog koji će prvi probati njegovu hranu. Saveta da ne koristi male privatne avione se izgleda niko nije setio.) U svakom slučaju, s „Vagnerom“ je svršeno, barem ovakvim kakav je dosad bio. Mogu pojedini njegovi pripadnici skriveni iza avatara na društvenim mrežama koliko god hoće da se zaklinju u osvetu, nema od toga ništa. A i kome bi se tačno svetili? Državu je nemoguće pobediti, pogotovo ovakvu koja i sama ne preza ni od čega i koja je, nakon pokretanja invazije na Ukrajinu drastično pojačavajući represiju kod kuće, prekoračila ionako tanku liniju koja je dotadašnji izrazito autoritarni sistem delila od punokrvne diktature neostaljinističkog tipa. Od „vagnerovaca“ se sada zahteva da se obavežu na vernost državi (s implikacijom da se ta vernost dosad nekako nije podrazumevala) i stave pod komandu regularnih snaga, što mnogima od njih iz različitih razloga verovatno neće biti po volji; ali isto tako nije ni najgore što bi moglo da ih snađe. Iz Ukrajine su se odavno povukli i tamo se izvesno neće vraćati, pa Prigožinova smrt i ono što će se nadalje dešavati s „Vagnerom“ neće imati posledice po situaciju na ratištu. Status i svrha pripadnika onih jedinica koje su prebačene u Belorusiju neizvestan je, ali za plaćenike se na kraju uvek negde nađe posla. Usluge „Vagnera su“, međutim, ruskoj državi i dalje potrebne drugde. U Siriji i Libiji, recimo, gde je već godinama prisutan. Ili u zemljama poput Centralnoafričke Republike, gde prema zapadnim izvorima preko 1.000 „vagnerovaca“ obezbeđuje opstanak autoritarnog režima u zamenu za pristup nalazištima dijamanata i drugih prirodnih bogatstava; ili Malija, u kome se posle državnog udara 2021. naraslo nezadovoljstvo Francuskom, bivšim kolonijalnim gospodarom s ambicijama da i dalje utiče na tamošnje prilike, transformisalo u demonstrativno prizivanje dolaska Rusa kao spasilaca, sve s mahanjem ruskim zastavama po ulicama. Niger bi, nakon što je i tamo nedavno izveden puč, mogao da bude sledeća tačka prodora. Spisak afričkih država u kojima Rusija trenutno jača uporište tu se ne završava. Može se pretpostaviti da će ruske službe naći način da „vagnerovce“ rasute po svetu nekako stave pod kontrolu, ali je pitanje ko će i u kolikoj meri biti u stanju da im obezbedi sve ono što je nesumnjivo probitačni Prigožin dosad uspevao. A mogu i da se vrate u domovinu, pa da pre ili kasnije svejedno završe kao topovsko meso negde u Ukrajini. Putinovog režima lične vlasti što se tiče, on je Prigožinovom likvidacijom - sve da nekim čudom Kremlj i ne stoji iza obaranja aviona, percepciju ovog događaja nemoguće je promeniti: on će zauvek biti smatran državnim poslom - učvršćen taman onoliko koliko je junskom pobunom „vagnerovaca“ bio uzdrman. Profesor Mark Lorens Šrad s pensilvanijskog Vilanova univerziteta je, naime, verovatno u pravu kad u tekstu za Forin polisi kritikuje one posmatrače i analitičare (a ogromna većina njih je reagovala upravo tako) koji su pobunu i ono što je izgledalo kao Putinovo početno nesnalaženje u rešavanju iznenadne krize olako uzeli kao nepobitni znak njegove slabosti, u mnogim slučajevima i ne pokušavajući da objasne - prigovara dalje ovaj ekspert za Rusiju - šta ta slabost tačno podrazumeva i kako se konkretno ispoljava. Rusija je personalizovana diktatura, a u takvim režimima ne postoje objektivni parametri na osnovu kojih bi se sagledavala njihova stabilnost i realna snaga, ukazuje Lorens Šrad. Na Zapadu „ne znaju kako da adekvatno konceptualizuju slabosti i snage kao varijabile u ruskoj politici, jer stalno iznova i pogrešno zapadne liberalne koncepte, prema kojima suverenitet u krajnjoj liniji počiva na narodu, primenjuju na rusko okruženje, u kome to više nije slučaj, ako je ikada i bio“, konstatuje on. U Rusiji su „politička moć i snaga režima potpuno odvojeni od narodnog suvereniteta“, pa je zato i čitav koncept jakog ili slabog lidera ispražnjen od svakog značenja, dodaje Lorens Šrad, da bi zaključio kako, ako Putinova demonstrativna eliminacija Prigožina išta potvrđuje, onda je to da ruski samodržac pred sobom i dalje ima „neograničeni spektar političkih opcija“. Jer - ovo američki profesor nije napisao, ali kao da jeste - ako su ovo postupci oslabljenog Putina, zamislite šta bi tek mogao da uradi ukoliko se zanese kao što se zaneo Prigožin. Vladan Marjanović