Od Vita do Vita

Davnih dana pozorišna sezona počinjala je Bitefom, sredinom septembra, na koji su se nadovezivale premijere beogradskih pozorišta, a sličan ritam su imali i teatri u drugim mestima Srbije. U pozorištima kraj sezone je bio u junu, od festivala su je zatvarali, recimo, novosadski Infant, somborski Pozorišni maraton i, konačno, beogradski Belef, a onda je dolazio feragosto od kraja jula do početka septembra (ne računajući letnje festivale u regionu, na kojima su i mnoga domaća pozorišta imala premijere festivalskih koprodukcija). Nije mi stalo do starih dobrih vremena kad se znao red (više žalim za samim, meni nužnim odmorom od pozorišta), ali se, ipak, mora priznati da se danas ne zna kada počinje, a kada se završava pozorišna sezona. Drugim rečima, ona više ne postoji (tome je, doduše, doprinela i pandemija korona virusa koja je istumbala termine nekih festivala), te se crta može povući bilo kada. Zabavno mi zvuči ovo „od Vita do Vita“ (kao varijacija onog starog „i posle Tita, Tito“), te biram da je prethodna sezona, 2022/23. trajala od premijere Sofoklovog Cara Edipa JDP-a, u režiji Vita Taufera, do premijere Radovana Trećeg Dušana Kovačevića, koprodukcije Narodnog pozorišta iz Sombora i Grad teatra Budva, takođe u Tauferovoj režiji. Kako o Radovanu Trećem još nismo pisali, budvanska premijera predstave je nedavno bila, dok je, s druge strane, Car Edip dosegao, smatram nezasluženo, status kultnog događaja, ovaj osvrt na sezonu biće, istovremeno i prevashodno, i osvrt na ove dve predstave. Savremeni kostimi generalno; presvlačenje antičkog sveštenika, a koji poziva Edipa da spase Tebu od kuge, u današnjeg pravoslavnog popa; ambijent konferencije za štampu šefa države i njegovog omiljenog lokala zatvorenog tipa, u kome otpušta stege i prepušta se (balkanoidnom) dertu; mudrosti kafanskih stihova („crno nam se piše, majčice“), umesto misli antičkog hora zabrinutog za sudbinu zajednice – to su, pokazaće se tokom radnje, sve elementi jedne spoljašnje, površne, mada dopadljive aktuelizacije klasike. Iako su glumačka ostvarenja donela, a u pogledu govora, držanja i ponašanja likova, savremeni izraz, suština onog što izgovaraju ostala je zakucana u izvorni, antički kontekst. Iako se i iz tog, izvornog konteksta, a bez ikakvog nasilnog tumačenja, mogu da iščitaju značenja relevantna i za savremeno društvo – recimo, sudbina dobrog vladara koji fatalno strada upravo zato što mu je opšti interes važniji od vlastite egzistencije (prevedeno na savremene, domaće okolnosti, to bi mogao da bude Đinđić) – Taufer bira, ili je tako ispalo u nedostatku rediteljskog koncepta, najarhaičnije i najopštije mogućno tumačenje ovog remek-dela. U rediteljevom konceptu, te nadahnutoj kreaciji Milana Marića, Edip ostaje, ipak, uopštena, nedovoljno izdiferencirana slika silovitog, neretko bahatog čoveka kome se, u opsesivnoj potrazi za istinom o njegovom identitetu, sudbina ruši na glavu... Cinik bi rekao da su ovakve misli slobodno mogle da ostanu u antičkim hitonima i na koturnama, jer svaka aktuelizacija u koju se one upakuju ostaje samo to – pakovanje. Ima i drugih, pojedinačnih problema, od karikiranog prikaza proroka Tiresije kao zlobne trans-osobe (Bojan Dimitrijević), do starovremskog i neubedljivog patosa Nataše Ninković kao Jokaste, Edipove supruge i majke, a u trenutku kada ga odgovara od daljeg traganja... Iako predstava, istine radi, razgovetno i zanatski pouzdano prenosi jedno od mogućih značenja Sofoklove tragedije, ono gore navedeno, to je još uvek daleko od visokih umetničkih dometa na koje nas je, u ovoj vrsti repertoara, navikao JDP. Druga najprecenjenija predstava sezone su izvesno Deca, opera Irene Dragović u produkciji Drame Narodnog pozorišta u Beogradu, rađena prema izuzetnom romanu istoimenog naziva Milene Marković, a koji je neosporno zasluženo osvojio NIN-ovu nagradu. Zamisao kompozitorke Dragović, a koja potpisuje i režiju, da od ove poetske, refleksivne, autobiografske i samo mestimično dramske građe o izazovima odrastanja, partnerskih odnosa, roditeljstva... stvori operu, originalna je i lucidna, te zaslužuje pohvale. Načelnu podršku priziva i odluka, koju je autorka sa svojom ekipom jasno postavila, da se ne pravi klasična dramatizacija, niti adekvatna predstava. Pošto se u osvrtu na sezonu ne može razviti detaljna argumentacija, dovoljno je istaći da ja autorska ekipa (libreto i dramaturgija Dimitrija Kokanova, koreografija Igora Koruge, muzička dramaturgija Jelene Novak) zastranila u drugu krajnost u odnosu na klasičnu predstavu. Stvorili su scenski tekst koji je neartikulisan i hermetičan u svakom pogledu, od naracije, preko strukture/ritma, do scenskog pokreta o kojem je, uzgred, zanimljivije čitati u programu nego ga gledati, jer u stvarnosti ne dobacuje dalje od „začudnih“ etidica, a koje bi da se prikažu kao nešto drugo i više. Negativni utisak upotpunjuju i kostimi Selene Orb, a čija koncepcijska, namerna neznakovitost ne doseže kvalitet, recimo, aktuelne nemačke kostimografije u kojoj se često prepliću scenski znak i modna idiosinkrazija. Neznakovitost kostima u predstavi Deca čista je proizvoljnost i praznina... Uspeh predstave može se objasniti samom temom, snagom literature i muzičkim vrednostima, a prevashodno izuzetnom posvećenošću ansambla sastavljenog od glumaca i pevača. S druge strane, scenski izraz predstave je pokušaj da nam se – posle šezdeset godina iskustva Bitefa! – loš teatar proda kao ultrasavremen. Pored precenjenih, u sezoni iza nas bilo je i dosta „običnih“ slabih predstava, onih koje su odmah naišle, makar kod dela kritike i stručne javnosti, na loš prijem. Ograda mora da se stavi, jer već godinama pratimo srozavanje umetničkih kriterijuma domaće publike, a sve više i kritike i stručne javnosti: to je posebna tema, te za drugu priliku. Međutim, ovde ne možemo, a i nema razloga, da gubimo prostor na te predstave, o njima je dovoljno napisano i rečeno – za one koji žele da čuju. Mnogo je važnije da se još jednom navedu dramske predstave koje su se svojim vrednostima istakle u ovoj tankoj sezoni, a što je, srećom, u većini slučajeva i bilo potvrđeno bar jednim od relevantnih merila: punim salama, pozitivnim kritikama, pozivima na vodeće festivale kao što su Sterijino pozorje i Bitef, nagradama... Te su predstave: Yankee Rose (BDP), Smrt i devojka (nezavisni projekat u Bitef teatru), Jevanđelje po F. M. Dostojevskom (SNP, Novi Sad), Očevi i oci (NP Beograd) i nesumnjivi događaj sezone, monstr-projekat Božanstvena komedija Nemca Franka Kastorfa, jednog od vodećih svetskih reditelja (BDP). Laureat Pozorja, predstava Uspavanka za Aleksiju Rajčić (NP Beograd), nije na ovom spisku ne usled mog previda, već zato što nije iz ove sezone, dok sam neke druge važne predstave možda i prevideo, ili ih, nažalost, nisam gledao. Kako je i najavljeno, za kraj sam ostavio Radovana Trećeg u režiji Vita Taufera, a ispostavlja se da mu je, po umetničkom dometu, tu i mesto – na začelju liste. Sasvim suprotno apsurdnostima koje iznose neki kritičari, nema u ovoj predstavi žanrovskog pomeranja, zaoštravanja ni proboja mračnih tonova koji reflektuju našu savremenost. Ona izvesno nema lakoću, bravuroznost i zaigranost koju su legendarnoj inscenaciji Ateljea 212, u režiji LJubomira Mucija Draškića, darivale komičke improvizacije Zorana Radmilovića u naslovnoj ulozi, ali to nikako ne znači da je Tauferova režija sprovela bilo kakvo „uozbiljavanje“, osavremenjivanje u kontekstu sveopšteg medijskog, političkog, porodičnog, rodnog, vršnjačkog i drugih vidova nasilja u kojima danas živimo. Predstava, doduše, nije bila komična – ja se lično nijednom nisam nasmejao, a nije se ni oko mene baš orilo – ali ne zato što reditelj to koncepcijski nije hteo, nego zato što s glumcima nije uspeo da uspostavi igru koja bi bila komički punokrvna, neisforsirana, nekarikaturalna, produbljena i koja bi dobacivala dalje od gega. Drugim rečima, Taufer nije hteo da se odrekne izvorne komike Kovačevićevog mladalačkog komada, a koja ima mnoge odlike ibijevštine (autor je imao 25 godina kada ga je napisao, dve više nego Alfred Žari kada je izašao s Kraljem Ibijem): sumanuti supružnici koji tiranišu sve oko sebe, ali i jedno drugo (doduše, u Radovanu Trećem nasilje više dolazi s njegove strane), apsurdne, groteskne scene rata između država ili komšija, namerna proizvoljnost i mehaničnost u ponašanju likova, lažno junaštvo iza kojeg se krije kukavičluk i skučenost svake vrste, neobuzdani verbalni humor koji, kao bujica, ruši svaku dramaturšku koheziju... Dakle, nije hteo da se odrekne te komike, ali šta je s njom hteo da uradi, u kakvo savremeno ruho da je zaodene – to će ostati misterija!