Nema vaspitanja bez odricanja

Početkom maja dogodile su se strašne stvari. Strašnije od najcrnjih slutnji. Ako smo se i pribojavali varvarstva među decom, očekivali smo ga od onih koje smo identifikovali kao neuspešne ili problematične. Sada znamo da priča o destrukciji uopšte nije jednostavna, da ima svoju pozadinu i razvojni put. Ne zna se da li više boli tragedija, ili komentari nadležnih. Oni koji bi trebalo da objasne zašto se sve desilo, uglavnom, ili ćute ili dolivaju ulje na vatru. Šta učiniti? Da su institucije i nadležni znali šta treba da se uradi, bilo bi već urađeno. Niko ne poznaje decu bolje od nas koji svakodnevno vodimo pedagoške i ljudske bitke sa njima. Odavno je jasno da se sa decom nešto događa. Sticajem okolnosti pre nekoliko godina uočio sam problem prezaštićenosti i započeo da ga proučavam. Intuitivno sam osećao da tu nešto ozbiljno nije u redu. Razmena iskustava o problemima u radu sa decom pokazala je da postoji značajan broj prezaštićene dece. Tim za seminare udruženja Kreativni učitelji se složio da je to prioritetna tema. Nastao je seminar Rad sa prezaštićenom decom, u neposrednoj i onlajn varijanti. Nakon nemilih dešavanja, u razgovorima sa kolegama, a i prateći medijske izveštaje i društvene mreže, uočio sam da je trenutno shvatanje prezaštićenosti laičko, površno i pogrešno. Za većinu nastavnika i roditelja prezaštićenost je bezazlena razmaženost, koja eventualno decu čini nezainteresovanom za školu, ali koja nije neki fenomen vredan pažnje. To je ozbiljna zabluda iza koje se krije ne samo pedagoški, već i društveni problem. Svi znamo koliko smo strogi prema korišćenju narkotika, a i ne slutimo da prezaštićenost može da „uradi“ isti posao, i to „besplatno“! Prezaštićenost nije nova pojava. Bilo je toga uvek. Kada bi u životu moglo da se radi samo ono što je prijatno i što se želi, vaspitanje ne bi bilo potebno. Jedini pravi problem u vaspitanju je „usklađivanje“. Ono podrazumeva odricanje, a odricanje podrazumeva neprijatnost. Ako dete uspeva da dobija sve što želi, onda nema odricanja, ni neprijatnosti, ali nema ni vaspitanja. U mikrozajednici, porodici, to može da „prođe“. Ako roditelji tako žele, dete može da bude centar sveta, kralj, kraljica, pa i „mali bog“. Međutim, kada dođe vreme za školu, zajednica se širi. Sada više nije moguće biti centar sveta. I šta sada? Dojučerašnji „kralj“ mora da se izbori za svoje mesto u grupi, a on zna da se bori samo drekom, suzama i histerijom. Očekuje da se sve reši u njegovu korist, kao što se uvek rešavalo, ali to se ne dešava. Napokon, pokušava i nešto drugo osim dreke, ali to zahteva napor koji on ne poznaje. Ni osujećenje, ni napor, on nema u svom iskustvu. Tako za njega nastaje: „Užas od škole“! Učionica postaje mesto sa kojeg treba pobeći glavom bez obzira. Međutim, to nije moguće. Dojučerašnji „servis za ispunjavanje želja“ – porodica, nema u ponudi tu opciju. Ako se situacija ne reši do puberteta, za njega škola postaje, kako u žargonu kažu, „debilana“. Zato on sebe i svoj svet traži i pronalazi izvan nje. Nažalost, ovaj slikoviti prikaz je realnost. Prezaštićena deca se sudaraju sa stvarnošću i sa školom, i to u onoj meri u kojoj nisu spremna da podnesu promenu načina mentalnog funkcionisanja, napore i neprijatnosti koje školovanje podrazumeva. Tada zaista nastaje katastrofa i to emocionalna. Svet se ruši! Odjednom, ono što se tek ponekad i nakratko pojavljivalo, postaje sve učestalije i intenzivnije. Pojavljuju se negativne emocije – pojavljuju se osujećenja i frustracije. Dok nije bilo škole, nije bilo ni frustracija. Logično, iza toga dolazi „povezivanje“ – škola = neprijatnost = muka. Slede – odbojnost i mržnja. Dojučerašnji „car“ sada „kapira“ da je škola glavni krivac za sve i počinje da je prezire i mrzi. Kako vreme odmiče i mržnja radi svoje, on počinje da mrzi i zajednicu, decu koju doživljava kao suparnike, prostor, zaposlene. Ne zaboravlja ni one od kojih je nešto očekivao, ili kojima je zavidan. Kada je već svestan da od pređašnjeg života nema ništa, onda odlučuje da vrati kome šta može, ali i da „naplati“ sve ono što je doživljavao kao neprijatnost. Preuveličava, menja teze, smišlja i sprovodi odmazdu. Da budemo konkretni! Prva, osnovna i najteža činjenica sa kojom moramo da se suočimo je da nema vaspitanja bez neprijatnosti i odricanja. To je cena usklađivanja koja se ne može izbeći. LJubav je važna i neophodna da bi dete primilo vaspitanje, izdržalo napore i sačuvalo samopouzdanje. Ali, ljubav je u zoni prijatnih emocija, a prijatne emocije (kao i negativne) ne vaspitavaju. U vaspitnom smislu, ljubav je samo „energija“ koja detetu treba da obezbedi snagu i doprinese da bez većih trauma podnese teret vaspitanja. Vaspitanje je izvan zone emocija. Ono je u razumu. Dete ne pristaje na vaspitanje zato što je ono prijatno i lepo, već usled probuđene svesti. Zato decu ne možemo vaspitati samo ljubavlju. Tu pravimo prvu i najčešću grešku, i tu treba da budemo mudri. Dete ne zna šta je za njega dobro. To je dužan da zna i sprovede roditelj. Da bi se „primalo“ vaspitanje, razum mora da bude aktiviran – stavljen u upotrebu. Za aktiviranje razuma potreban je problem koji pokreće mišljenje. Dokle god nema problem, dete nema razlog da misli. Ovo nikako ne znači da dete veštački treba izlagati neprijatnostima, ili ne daj bože maltretirati, ali znači da kada radi nešto što nije dobro za njega, valja jasno i odlučno reći NE! To „NE“, u kojoj god formi da je, najvažnija je reč detinjstva. Ona dete pokreće da misli, da rešava problem i da se usklađuje. Prilagođavanje koje dete čini da bi primilo ili zadržalo ljubav je „dresura“ a ne vaspitanje. Nažalost, tužno i teško je to reći, ali utisak je sve snažniji da su današnja deca više „dresirana“ (kupljena nečim) nego vaspitana. I kada poštuju pravila, više ih poštuju iz straha od kazne, neko iz svesti da to tako treba. Vaspitanje podrazumeva razvoj svesti. Ako nema svesti – nema ni vaspitanja. Kada roditelji započnu da istražuju problem, obično naiđu na „pametnjakoviće“ koji konstantno ponavljaju priče da sa decom treba što više pričati, da deca trpe ogromne pritiske, da ne mogu da izdrže… Tačno je, sa decom treba pričati ali na vreme dok priče još ne doživljavaju kao prazne, dok ih priča ne smara, dok nam još veruju i dok nas čuju. Ako smo zakasnili, priča ih neće mnogo doticati, posebno ako je način života ne potkrepljuje. Šta nam još „zagorčava život“? U teškim vremenima ljudi su željni svega, od hrane, mira i bezbednosti, pa do radosti. Uživanje je vremenom postalo ideal – da se malo radi, a dobro zarađuje. Deca često dobijaju znatno više nego roditelji. Neki su bukvalno „odvajali od usta“, da bi deca imala komfor i luksuz. Ta nepromišljenost je stigla na naplatu. Roditeljsku poruku: „ja nisam važan – ti si važan“, mnoga deca su zloupotrebila i pogrešno shvatila, smatrajući da je uživanje smisao života. Kada dete dobija sve što želi, u dugim vremenskim intervalima, to „reprogramira“ mozak i njegovu biohemiju. Pri svakom naletu zadovoljstva produkuje se određena količina dopamina i drugih „eliksira sreće“. Na prvi pogled, reklo bi se to je ono što se traži. Jeste, svako to traži, ali kao što preterana tuga neće doneti ništa dobro, neće ni preterana sreća. LJudi ostaju zatečeni kada im se kaže da decu može „iskvariti“ previše ljubavi i previše zadovoljstva. Svako dete ima opseg tolerancije na snažna i intenzivna osećanja. Kada su deca u pitanju, njihovo raspoloženje može da bude njihov opijat. Sve dok je produkcija dopamina u granicama koje dete dobro podnosi, nema problema. Ali kada je dopamina previše, situacija se komplikuje. Dopamin nije sam sebi svrha, on pokreće ostalu biohemiju i predstavlja „gorivo“ za adrenalin. Ako postoji neka realna opasnost, ako se treba „boriti ili bežati“ adrenalin je dragocen, ali, ako to nije slučaj, nastaju uslovi za moždanu „oluju“ – stanje preosetljivosti, napetosti, razdražljivosti... Kod male dece, u slučaju konstantnog izobilja dopamina, mozak započinje prilagođavanje na prijatnu „emocionalnu oluju“. Priprema sve što treba kako bi kanalisao i procesuirao ogromne količine radosti pretočene u dopamin. Ono tada pretpostavlja da će takvo stanje trajati večno. Uvećava broj receptora i spremnost za produkciju većih količina adrenalina. Tu počinje nova komplikacija. Dopamin je i dalje „pogonsko gorivo“, a receptora je mnogo i „uvek su gladni“. Dok ima „goriva“, nema problema. Međutim, kada ga nema, nastaje problem koji se manifestuje kao nedostajanje, a zove se zavisnost. Ako dete u toj fazi odvedemo na proveru da li konzumira narkotike ili alkohol, test je negativan. Međutim, ako se uradi snimanje moždanih elektro i biohemijskih funkcija, ustanovljava se da je „emocionalna oluja“ u punom jeku. Kada govorimo o igri, svi znamo da je ona osnovna poluga dečijeg razvoja, da dete treba i mora da se igra kako bi upoznalo svoje okruženje i razvijalo se. Ali, igra nije samo izvor radosti i zadovoljstva, već i dopamina. U sveopštoj klimi, pogađate, za prezaštićene, ona nije deo rešenja, već deo problema. Zamka je da će dete kroz igru potrošiti energiju i smiriti se. Videli smo da može da bude i suprotno – da što se više igra, više energije ima. Previše igre, posebno u kombinaciji sa ugađanjem i odsustvom frustracija, odlična je uvertira za dobru „emocionalnu oluju“, koju dete sada obožava. Kada pričamo o igri najveća zamka je takozvani „besplatni dopamin“ iz ekrana. On je najčešći okidač na tempiranoj „emocionalnoj bombi“ koja život deteta koje je rođeno „zdravo i pravo“ može pretvoriti u „pakao“. Ne zaboravimo: „Besplatni sir nalazi se samo u mišolovci!“ „Besplatni“ dopamin iz ekrana je mišolovka za našu decu. „Dopamin“ treba da bude posledica uloženog truda i nagrada za trud, a ne razlog zbog kojeg se živi i za koji se živi. Kada se mozak u fazi formiranja struktura intenzivno izlaže elektronskoj stimulaciji, on prihvata za primaran virtuelni svet. Realna stvarnost je za njega u drugom planu. Takav „operativni sistem“ u dečijem mozgu je jako teško i bolno reinstalirati. Moždana biohemija ne dozvoljava izmene, a dete svaku spoljašnju intervenciju doživljava kao teror nad njegovim pravima. Sada smo razobličili teren na kojem se vodi bitka protiv prezaštićenosti. Ako razumemo princip, jasno je kakvu strategiju treba da preduzmemo. Isto tako, važno je da budemo svesni da proces „odvikavanja“ podrazumeva traume i vreme. Izloženi pristup vaspitanju nazvao sam Odrastalica. Sve pomenuto ukazuje na neophodnost edukacije roditelja i nastavnika u vezi sa skrivenim problemom – prezaštićenosti. Nadam se da je upoznavanjem tematike postalo jasno da je osnovni problem u potrebi da roditelji i ostali koji rade sa decom – odrastu. Ne možemo biti na visini zadatka ako su nas deca prerasla, a izgleda da jesu. Priznali mi to ili ne, deca i tehnologija su nas „nadigrali“, a da nismo bili svesni čime i kako. Očigledno je da pedagogija kojoj smo učeni više „ne pije vodu“. U punom jeku je socijalna revolucija čije osnovno „topovsko meso“ jesu naša deca. Ono što topovi i sablje vekovima nisu uspeli, uspevaju olovka i ekran. Nije li vreme za tačku! Momčilo Stepanović diplomirani učitelj – master, samostalni pedagoški savetnik i član Mense Srbije