Hoće li Spajić i Milatović biti novi Milo i Momir

Ume istorija da se vrati na Balkan i da ili dovrši započeto ili obnovi nešto što je delovalo dovršeno, a poslednjih dana je to belodano na primeru pregovora o formiranju nove vlade Crne Gore. Predsednik pokreta Evropa sad (PES) Milojko Spajić je kao mandatar 44. vlade Crne Gore obavio konsultacije s osamnaest političkih subjekata i najavio da je dogovor postignut – u njoj će se naći PES, Socijalistička narodna partija (SNP), Demokrate Alekse Bečića i manjinske stranke. Najavljeno je da će Bečiću ujedno ponovo pripasti mesto predsedavajućeg Narodne skupštine. Zamenik predsednika PES-a i od 2. aprila predsednik Crne Gore Jakov Milatović kazao je da bi drugačije formirao vladu, te da bi u nju uključio i predstavnike nedavno rasformiranog prosrpskog Demokratskog fronta, ali da je predaja mandata Spajiću na koncu bila ispravna odluka. Obratio se i onima koji su mu spočitavali mešanje u Spajićev posao, rekavši da kao predsednik države ima pravo na politički stav koji je, uveravao je, usmeren ka prosperitetu Crne Gore. I možda je tu glavna tačka sporenja – kako i koliko njena budućnost zavisi od toga da li u njenoj vladi sede Srbi koji su pod direktnom patronažom predsednika Srbije Aleksandra Vučića? Usledili su brojni medijski napisi koji su listom govorili: Milatović i Spajić predstavljaju Momira Bulatovića i Mila Đukanovića za 21. vek – donedavno najbliži saradnici, a odnedavno ljuti politički rivali u nastajanju, čini se, čije će različite trase temeljno odrediti i budućnost Crne Gore. No, da bi se videlo je li paralela osnovana ili je prosto reč o interpretativnoj lenjosti, treba se na trenutak vratiti u 11. jul 1997. godine. Tada se na sednici Demokratske partije socijalista (DPS) Đukanović okrenuo protiv Bulatovića, svog partijskog šefa, i preuzeo ovu političku organizaciju kako bi, sam je tvrdio, „Crnu Goru udaljio od Slobodana Miloševića“, „povezao je sa svetom“ i evroatlantskim integracijama i „okrenuo ka budućnosti“. Svega deset meseci ranije, DPS je ubedljivo pobedio na parlamentarnim izborima, a Bulatović je svom mlađem saradniku uz mnoge pohvale uputio i poverenje da bude mandatar za sastav nove vlade. Ispostaviće se, poslednji put. U osvit njihovog raskola se ponajmanje pričalo o činjenici da je reč ipak prevashodno bila o borbi za kontrolu nad strankom – sam je Bulatović, uostalom, prethodni period bio koristio da zvaničnu Podgoricu i zvanični Beograd postavi na bezbednu razdaljinu. Razvoj situacije je danas poznat: na predsedničkim izborima u oktobru 1997. godine, Bulatović je izgubio od Đukanovića, koji je iz premijerske fotelje (u kojoj je bio od 1991. godine) uskočio u predsedničku, što je naizmenično činio sve do martovskih, odnosno aprilskih izbora ove godine, na kojima ga je pobedio Milatović. S druge strane, Bulatović je osnovao SNP i političku budućnost potražio u bližoj saradnji sa Socijalističkom partijom Srbije; ipak, usledio je njegov pad u politički zaborav, naročito kada je 2000. godine izgubio funkciju premijera Savezne Republike Jugoslavije. Današnja situacija se umnogome razlikuje od one od pre četvrt veka. Prvo, Srbija i Crna Gora zasebne su, nezavisne i suverene države koje ne idu ka neminovnom razilaženju, nego igraju po tankoj žici održavanja dobrosusedskih odnosa, poštovanja međusobnog suvereniteta i osnaživanju ljudskih i manjinskih prava na svojim teritorijama. Valja podsetiti, i Milatović i Spajić su se susretali s optužbama da su eksponenti velikosrpske politike, ili, preciznije, vučićevsko-vulinovske konstrukcije „srpskog sveta“ čiji bi Crna Gora bila neizostavni deo. Uostalom, Milatović je prvi put i kritikovao Spajića, s kojim je u junu prošle godine formirao PES, kada se ispostavilo da je Spajić tajio da poseduje srpsko državljanstvo, što ga je isključilo iz predsedničke utrke od pre skoro pola godine. Umesto njega se u nju dao Milatović, iako je bio viđen za gradonačelnika Podgorice nakon što je PES odneo ubedljivu pobedu na tamošnjim lokalnim izborima u oktobru prošle godine. Tako dolazimo i do druge veoma važne razlike: PES je mlada politička organizacija koja tek treba da razvije infrastrukturu i utvrdi imidž, što će joj ići teže no većini drugih budući da na programskom nivou izbegava etnoidentitetska određenja. S druge strane, DPS je nastao transformacijom Saveza komunista Crne Gore 1991. godine i imao je sve prednosti i terete takvog razvojnog puta – vrlo razgranatu infrastrukturu, ali ideološki inertnu poziciju koja se menjala u odnosu na akcije Beograda, ali i poteze međunarodne zajednice, što je u kontekstu raspada Jugoslavije znalo da leluja od prosrpske politike u prvim godinama do izrazito montenegrinske, a neki bi rekli i antisrpske, u poslednje dve decenije. U konačnici, šansa da se PES pocepa na radikalno suprotstavljena krila sada je neuporedivo manja. Treća odsudna razlika je personalna: lideri PES-a nisu stare, ali ni „iskusne kajle“ jugosocijalističkog projekta; štaviše. Kao mladi ministri finansija i socijalnog staranja, odnosno ekonomskog razvoja u vladi Zdravka Krivokapića, Spajić i Milatović su PES oformili kako bi poreske reforme kojima je ukidanjem doprinosa realna zarada u Crnoj Gori skočila za tridesetak odsto pretvorili u politički kapital. U tome su i uspeli: između srpskog i montenegrinskog narativa su prometnuli treći, ekonomski, čime su prvo ostvarili ubedljive rezultate na lokalu, potom izvojevali mesto šefa države, da bi posle junskih parlamentarnih izbora, koje je Đukanović raspisao u cilju (ispostaviće se nedovoljne) mobilizacije glasačkog tela DPS-a, u Skupštini uzeli i nož i makar deo pogače. Od 81 mandata su osvojili 24, drugoplasirana je bila koalicija oko DPS s 21 mandatom, a treća je bila lista Za budućnost Crne Gore koja je okupila bivše članice DF-a (Nova srpska demokratija, Demokratska narodna partija Crne Gore, Radnička partija) s 13 mandata. Slede koalicija Demokrata i Ujedinjene reformske akcije bivšeg premijera Dritana Abazovića s 11, koalicija okupljena oko SNP-a s dva mandata, pa manjinske liste. PES se obavezao da vladu neće praviti s DPS-om kao simbolom zarobljene države, odnosno URA-om kao sinonimom za jedva funkcionalnu državu. To je pak značilo da će skupštinska većina od 41 poslanika zavisiti ili od podrške ljudi iz DF-a ili od podrške manjinskih lista, a ta su dva tabora u tradicionalno nezavidnim odnosima. I pre junskih izbora je bilo naznaka da ni odnosi dvojice lidera PES-a nisu idealni – Milatović je stranku, a posredno Spajića, optuživao da su stranačke konsultacije zakazivali u vreme kada Milatović na njima zbog državničkih obaveza nije mogao da prisustvuje. Aktuelni mandatar je tada zagovarao samostalni izlazak na plebiscit, dok je novi predsednik Crne Gore verovao da je to bolje uraditi s koalicijom Demokrate-URA. Kada su glasovi prebrojani i kada se ispostavilo da je, po svoj prilici, Spajić bio malko više u pravu, sumnje u njihova različita viđenja više nije bilo. Pred Spajićem i Milatovićem našle su se dve različite računice. Prvi je želeo da poštuje izbornu volju građana, da sastavi proevropsku vladu, ali nije rekao da u njoj neće biti mesta za prosrpske snage; čak je tvrdio da su im nuđene različite ponude za učešće u vladi, ali da su sve odbijane do trenutka kada je većina ostvarena. „Poslije toga, kada su pristali, više ne vjerujemo u iskrenost njihovih namjera. Mislimo da oni samo lažno prihvataju ponudu da bi opstruirali“, izjavio je Spajić. Istini za volju, jeste veliko pitanje kako bi funkcionisala najavljena proevropska vlada ako bi se u njoj našli političari koji ne podržavaju uvođenje sankcija Rusiji, koji traže povlačenje priznanja nezavisnosti Kosova i koji zagovaraju crnogorsko istupanje iz NATO-a. A rezultati izbora vele da građani očekuju upravo takvu vladu. S druge strane, neobično je i da sve tri vlade od 2020. godine, kada je DPS prvi put u tri decenije izgubio skupštinsku većinu, nemaju predstavnike iz nekadašnjeg DF-a, pa makar i bili Vučićevi, makar Andrija Mandić hiljadu puta išao na Andrićev venac i makar se Milan Knežević hiljadu puta obratio na inače grotesknom mitingu SNS-a „Srbija nade“. Ako ne zbog etnopluralizma u osetljivom trenutku, onda zato što su članice bivše prosrpske koalicije imale važnu ulogu u pobedama nad režimom DPS-a i njihovog donedavnog lidera Mila Đukanovića. Svestan je toga i Milatović – pitanje je, uostalom, da li bi sada bio predsednik da mu u drugom krugu Mandić, Knežević i drugi nisu pružili podršku. Verovatno bi, ali možda i ne bi. Povodi za rast međuetničkih tenzija u Crnoj Gori i dalje se ređaju; bivšem ambasadoru Srbije Vladimiru Božoviću zabranjen je ulazak u Crnu Goru, a potom je ta zabrana ukinuta. Nedugo zatim, ulazak u Srbiju je nakratko zabranjen i Jovani Marović, bivšoj ministarki i potpredsednici Vlade Crne Gore, inače velikoj kritičarki Vučićevog režima. Zvanični razlog bio je „zaštita bezbednosti Republike Srbije i njenih građana“. Uz to, širom Crne Gore su se po Spajićevom kazivanju kako izgleda većina koju je kao mandatar osigurao odvile kratkotrajne blokade puteva. Ne treba očekivati nekakve nove litije, ali donekle neočekivani rast srpsko-crnogorskih trvenja svakako zaslužuje pažnju. Naročito zato što deluje da je tek (ponovo) počeo. I utoliko je odgovornost na Spajiću i Milatoviću još veća – hoće li „Evropa sad“ nadjačati decenijske identitetske zađevice, koliko god one bile veštački podsticane? Ostaje da se vidi… Stefan Slavković