Brojne greške

Celi treći nastavak je posvećen meni i, nažalost, prepun je faktičkih pogrešaka, što je lako proveriti uvidom u štampu (uključujući NIN) onoga vremena.

Tačno je da sam u leto 1964. godine u okviru kulturne razmene boravio u SSSR-u. U to sam vreme kao asistent predavao modernu rusku književnost na Sveučilištu u Zagrebu, u filijali Filozofskog fakulteta u Zadru. Literarna reportaža “Leto moskovsko”, koju sam po povratku u Jugoslaviju napisao, trebalo je da bude štampana u mesečnom časopisu Delo u Beogradu u tri nastavka početkom 1965. godine. Tačno je da je posle drugog nastavka sovjetski ambasador Puzanov uložio protest našoj vlasti, nakon čega je februarski broj Dela bio zabranjen 12. februara.

Međutim, apsolutno je netačno da sam, prema navodnim “Tajnim Titovim arhivima” istoga dana bio izbačen sa posla i uhapšen. Uhapšen sam tek 4. marta 1965, onoga dana kada je u štampi objavljen Titov govor na godišnjoj konferenciji okružnih javnih tužilaca, koja je održana 22. februara 1965. i u kojoj me je predsednik napao da klevećem “bratski Sovjetski Savez”, te da je to nova forma “đilasizma”. Zašto Titov govor nije objavljen sve do 4. marta za mene i dalje ostaje zagonetka.

Takođe je zagonetno pismo nađeno u Titovom arhivu još 11. novembra 1964. u kojem Mate Barbir, u to vreme moj student i istovremeno službenik zadarskog MUP-a, opisuje sadržaj mog rukopisa “Leto moskovsko”, iako rukopis još nigde nije bio štampan, a ja sam ga u roditeljskoj kući u Novom Sadu diktirao. Upravo me je taj mupovac hapsio u mom kabinetu na fakultetu 4. marta 1965.

Zagonetna je i ideja predsednika Tita da sam ja “hvalio nacističke konclogore u kojima je pobijeno bezbroj nevinih ljudi”.

U svojoj knjizi ja sam samo pomenuo činjenicu da su prve konclogore stvorili Englezi početkom DŽDŽ stoleća u Englesko-burskom ratu, pa onda boljševici već 1918, pa tek posle toga nacisti tridesetih godina. Naravno da mi nije palo na pamet da hvalim naciste.

Postoje u tekstu Pere Simića (a verovatno će biti i u knjizi) i druge netačnosti, ali nema smisla osvrtati se baš na sve. Kad bi čovek na sve reagovao – ništa drugo na svetu ne bi imao vremena da uradi.

Mihajlo Mihajlov,

Beograd