Prosipanje šećera i meda

Republika Srpska je dobila novu vladu, desetu za trinaest godina. Premijer, inženjer iz Doboja, Pero Bukejlović je iz Srpske demokratske stranke – najjače parlamentarne grupacije. Ova stranka ima i kontrolni paket u novom ministarskom sastavu.

Nova vlada nije došla kao posledica izbora, niti nekih novih pregrupisavanja u parlamentu, već nakon ostavke kabineta Dragana Mikerevića pre dva meseca. A ostavke su usledile nakon decembarskih smena i najava Pedija Ešdauna da će ukinuti ministarstva unutrašnjih poslova i odbrane Republike Srpske i te nadležnosti premestiti na nivo Bosne i Hercegovine. Tada je, da podsetimo, Partija demokratskog progresa, koja je držala sve ključne pozicije, donela odluku da povuče sve svoje ljude iz izvršne vlasti Republike Srpske i Bosne i Hercegovine jer “ne pristaje na vaninstitucionalno menjanje Ustava BiH i Dejtonskog mirovnog ugovora”.

Takav potez je tada dobio opštu podršku, a šest najjačih srpskih partija je potpisalo i poseban sporazum u kojem su se obavezali da će braniti ustavnu poziciju RS, sve njene nadležnosti i birati novu vladu i to “šireg jedinstva”, što je valjda podrazumevalo neku vrstu koncentracionog kabineta dok se “ne odbrani Republika Srpska”. Stvar je držala vodu sve do trenutka kad je potpisane principe trebalo prevesti na teren raspodele moći, ministarskih i drugih mesta. I tako, umesto da novi kabinet bude rezultat kompromisa ključnih političkih grupacija, on je više posledica iznuđenog poteza predsednika RS Dragana Čavića.

Ovakav rasplet bukvalno niko nije predvideo bar iz dva razloga: sam SDS ima tek trideset odsto mesta u parlamentu, a kad su imali znatno više, oni koji se obično podrazumevaju pod pojmom međunarodna zajednica nisu dozvoljavali da ova partija učestvuje u izvršnoj vlasti.

Unutrašnji problem SDS-a – deficit u parlamentu – razrešen je tako što je nekoliko manjih partija dalo svoje glasove, ali Partija demokratskog progresa RS, bez koje nije moglo, izglasala je novi kabinet, ali u njemu ne učestvuje. Oni su to objasnili željom da RS ima institucije, zatim poštovanjem koncepta predsednika RS, ali i zatražili da im se SDS pridruži u obaranju Saveta ministara na nivou BiH. Lider PDP-a Mladen Ivanić već dva meseca radi pod ostavkom kao ministar inostranih poslova BiH. SDS na ove zahteve nije jasno odgovorio tako da se ne zna da li će doći do premeštanja krize iz RS na nivo BiH. Ali PDP je, po svim ovdašnjim prognozama, zauzeo poziciju po kojoj u svakom trenutku može srušiti ili blokirati Bukejlovićev kabinet.

Drugi problem, odnos sa međunarodnom upravom u BiH, Čavić je rešio prilično lako. Dobio je saglasnost da SDS preuzme bezmalo celu izvršnu vlast. Čak je kancelarija Ešdauna dala i pismenu saglasnost za nove ministre. Ovde se, kao nekada u CK, sa međunarodnom upravom mora usaglašavati koji od nekoliko kandidata može zasesti u ministarsku fotelju.

Mnogi ovih dana pokušavaju odgonetnuti otkud ovakva nagla promena međunarodne uprave prema SDS-u koji je godinama ignorisan bez obzira na konstantno prilično dobre izborne rezultate. Objašnjenja se kreću od onih da ima nekakav tajni dogovor između Čavića i Ešdauna, po kojem je navodno SDS postao najkooperativniji u projektu slabljenja ovlašćenja entiteta u korist jačanja nadležnosti BiH, do onih da je međunarodna uprava ipak digla ruke od stalnog nametanja rešenja koja se, po pravilu, nekad više nekad manje razlikuju od rezultata izbora. Kao argument za drugu tezu uzima se nedavna izjava Ešdauna u kojoj se on odriče ovlašćenja da ubuduće smenjuje ljude i nameće zakone. Oni koji ne veruju u dobre namere međunarodne uprave u poslednje vreme sve češće govore o “prosipanju meda i šećera”, pa kad se sve muhe okupe uslediće, tvrde, snažan udarac te uprave.

Bez obzira na sve spekulacije, činjenica je da je SDS sa tridesetak odsto poverenja birača zauzeo sve ključne pozicije u RS – predsednik RS, srpski član Predsedništva BiH, predsednik parlamenta RS i sad premijer i većinski paket akcija u novoj vladi. I sve to u vremekada postoji najmanje desetak što domaćih što inostranih inicijativa za novo ustavno i teritorijalno prekomponovanje BiH (od potpunog ukidanja RS do njenog bitnog slabljenja), a tu su i prazni novčanici ogromne većine stanovništva kao dodatna nevolja.

Verovatno potpuno svestan cele nevesele situacije, predsednik RS Dragan Čavić, koji je i šef SDS-a, prilikom čestitanja novoj vladi pozvao je sve parlamentarne stranke, opozicione posebno, da ipak stanu zajedno na liniju odbrane ustavne pozicije RS. Međunarodnoj zajednici je poslao poruku da je saradnja sa Hagom i za njega i za vladu prva briga, samo traži vreme da dokaže da ozbiljno misli. Ne krije li se tu ipak razlog podrške međunarodne uprave, na određen rok, i njemu i SDS-u? On je čak izneo i prognozu da će “SDS verovatno platiti ceh na idućim izborima” zbog uloge koju je preuzeo u ovom vremenu. Da se Čavić u ovom trenutku na unutrašnjem planu oseća ipak jakim pokazuje i činjenica da je na nogama bez nervoze izdržao i dokaze opozicije i medija da mu je novi mandatar blizak rođak – dokazano je da su njihove babe bile rođene sestre.

Sam ministarski tim deluje prilično neubedljivo ali možda vredi zabeležiti da su kreatori nove vlade ipak pokazali zavidnu političku veštinu jer su u nacionalnom sastavu ispoštovali ustavne proporcije a da su potpuno ignorisali sve vodeće političke partije iz Federacije BiH. Naime, prema preciznoj ustavnoj formuli, od šesnaest ministarskih mesta osam pripada Srbima, pet Bošnjacima a tri Hrvatima. Svih pet Bošnjaka i sva tri Hrvata ne pripadaju nijednoj političkoj partiji i to je unelo pravu pometnju i nervozu u Sarajevu jer su verovali da SDS neće uspeti da nađe takvo rešenje.