Da li je EU lek?

Sama činjenica da su se dvojica generala, Ratko Mladić i Ante Gotovina, pretvorila u najmanji zajednički imenitelj odnosa dva naroda, možda najbolje govori o tim narodima, njihovim tragičnim nasleđima i lomljivim izgledima za evropske integracije.

Mizantropi su iskreni ljudi, zato i jesu mizantropi, govorio je davno jedan francuski mislilac iako se prethodno nije upoznao sa balkanskim narodima, koji su se kroz istoriju udruživali u mržnji protiv neke velike sile, da bi, kada bi ostali sami, tu mržnju usmeravali jedni protiv drugih. Deset godina nakon završetka poslednjeg rata u 20. veku, elite dva naroda su pod prismotrom pokrovitelja iz Brisela i Vašingtona počele da komuniciraju, sarađuju i menjaju retoriku u kojoj sve vrvi od okretanja ka budućnosti, evropskih perspektiva i stabilnosti regiona. Srbi su, dakle, počeli da posećuju gotovo zaboravljene prijatelje iz one zemlje, hrvatski privrednici su sve češći gosti na beogradskim aukcijama, muzičari sa obe strane Dunava gotovo dirljivo ponavljaju fraze kako za dobru pjesmu ne postoje granice, iako su ih neki zli ljudi pokušali zauvek razdvojiti. U svim tim gestovima srpsko-hrvatskog detanta, svakako ima mnogo glumatanja i prenemaganja, ali niko ne spori da se razum bojažljivo ali sigurno vraća na prostor koji se u političkim raspravama opisuje kao zapadni Balkan, predziđe kršćanstva ili evropska istočna kapija. Ili sigurno utočište za sve političke fanatike na starom kontinentu.

Ukidanje viza, ekonomska saradnja, koalicija Sanaderovog HDZ-a sa srpskim poslanicima verovatno predstavljaju ozbiljne korake ka normalizaciji odnosa, ali je nevolja u tome što je svaki incident, od tuče navijača preko nesuđenog gostovanja Cece na lokalnoj televiziji, do loše cirkuske predstave o osnivanju krajiške vlade u egzilu, sasvim dovoljan razlog za otvaranje antikvarnice poganih parola, licitaciju naših i njihovih zločina i prelistavanje nacionalnih albuma iz 1941. ili 1991. godine. Kako će za deset ili dvadeset godina izgledati Balkan ako danas na odnose između dva naroda najviše utiču maloletni navijači? Jer, navijači se svuda tuku, kultivisani Englezi kada stave šalove, nekako postanu veoma primitivni, ali se posle tih obračuna ne otvaraju istorijske rasprave o ratovima Britanske imperije protiv bolesnika sa Bosfora ili Hitlerovom bombardovanju Londona. Istoričari će podsetiti da su Srbi i Hrvati često bili u savezništvu protiv velikih sila koje su im obezbeđivale zajednički potčinjeni položaj, ali su, čim su se ujedinili u jugoslovenstvu, postali veoma iskreni neprijatelji. I kao što su traume iz onog rata rešavane stavljanjem pod gvozdeni poklopac partije, a svaki međuetnički incident surovo kažnjavan, tako je i normalizacija političkih prilika u zemljama bivše Jugoslavije posle Dejtona obavljana pod gvozdenim autoritetom Evropske unije, SAD ili velikih stranih kompanija.

Bez velike spoljne kontrole, bez pozitivne energije sa strane, odnosi između Beograda i Zagreba će se uvek zaglavljivati između Jasenovca i Vukovara, pri čemu će obe strane sa gnušanjem odbijati bilo kakvu simetriju između dva zla. Iako su istorijski gledano zločini nad Srbima u prošlom veku bili nesporno veći, ta gradacija žrtava, morbidno brojanje leševa, više nikome u Evropi nema nikakvog smisla, posebno ako se ima u vidu da je Hrvatska 15 godina ranije shvatila da Berlinski zid više ne postoji. Logika velikog nedovršenog rata zato za posledicu ima da dva naroda u nastojanjima da uđu u Evropu zapravo u tome više vide šansu da se odvoje jedan od drugog ili bar da na odredište stignu makar godinu dana ranije, nego što ih privlači ideja velike evropske porodice. “Kakva je to Europa ako ćemo tamo stići zajedno sa istočnim susjedima!”, uzviknula je stanovita intelektualna gromada iz Hrvatske, dok se u Srbiji sa jedva prikrivenim zadovoljstvom slušaju vesti o odlaganju pregovora Zagreba sa EU, dok se Beogradu navodno smeši Studija o izvodljivosti. Još samo da ministar Stojković odvede Gotovinu u Hag pa da im pokažemo kako se sarađuje..., mogao bi u tom uvrnutom sistemu vrednosti da glasi srpski odgovor na ranija hrvatska omalovažavanja.

Ali sama činjenica da su se dvojica generala, Ratko Mladić i Ante Gotovina, pretvorila u najmanji zajednički imenitelj odnosa dva naroda, možda najbolje govori o tim narodima, njihovim tragičnim nasleđima i lomljivim izgledima za evropske integracije. U tom preskakanju sopstvene senke valja prvo pogledati sve te televizijske rasprave u kojima se o nepravednom Hagu, neumerenoj Karli del Ponte i opasnosti od kolektivne krivice čuju identične ocene sa obe strane granice. Tako su nekadašnji heroji i sadašnji osumnjičeni za ratne zločine postali poslednji čuvari velike balkanske kasarne. To, međutim, ne znači da su dvojica ratnika glavna prepreka na evropskom putu Hrvata i Srba, a nekoliko miliona evropskih entuzijasta pretvorena u njihove taoce. Pre će biti da ogroman broj građana iskreno veruje da su Mladić ili Gotovina važniji za državu i naciju od evropskih integracija. Ujedinjeni u otporu prema haškoj hidri koja razdire nacionalne identitete, Srbi i Hrvati će se tako za nekoliko godina naći u nekoj od evropskih čekaonica gde će verovatno shvatiti da ipak imaju još nekih zajedničkih tačaka.