Performans mržnje

Vladimir Maksa, novinar SOS kanala, u Zagreb je doputovao u subotu, dan pre revanš utakmice četvrtfinala Kupa kupova između “Zagreba” i “Partizana”. Pozvao je prijatelje, „zagrebaše”, da izađu zajedno u grad ali su mu oni preporučili da ostane u hotelu. „Rekli su mi da nije zgodno da baš to veče izlazim jer ‘bed blu bojsi’ nešto spremaju. Očigledno su očekivali dolazak navijača ‘Partizana’, pa je atmosfera bila usijana.”

„Grobari” su, međutim, krenuli u nedelju ujutro. Iako, kažu da nije bilo nikakve kampanje za odlazak u Hrvatsku, na stanici su se pojavila 164 momka. „Znali smo da nas neće dočekati cvećem, oni cvećem dočekuju neke druge. Krenuli smo spremni da poginemo ali da odbranimo čast Srbije i ‘Partizana’”, govori jedan od vođa navijača “Partizana”. To što nisu imali karte za utakmicu, nije ih puno doticalo. „Bili smo uvereni da ako uđemo u Zagreb, da ćemo ući i u dvoranu”, kaže. I on i druga četvorica momaka iz voza za Zagreb koji su govorili za NIN, tražili su da im se ne pominju imena i zamute fotografije zbog „murije i ustaških službi”.

Za to vreme rukometaši “Partizana” trenirali su u zagrebačkoj „Ledenoj dvorani” ne sluteći šta ih čeka te večeri a „Lastin” autobus sa novinarima i prijateljima kluba spremao se da krene iz Beograda.

„Grobari” kažu da su lepo putovali, da je policija bila korektna, i naša i njihova („Našli su nam samo jednu baklju”) a prvi su im dobrodošlicu u Hrvatsku poželeli Vinkovčani gađajući ih kamenicama. „Policija je obaveštavala ‘bed blu bojse’ kuda prolazimo jer ogroman broj njihovih policajaca je zajedno sa tim navijačima bio na ratištu i super se poznaju. Ali, ti napadi uz put su bili smešni. Dvadesetak klinaca se skupi i sa bezbedne razdaljine gađa voz. U Vinkovcima smo krenuli da iskačemo kroz prozore, da im jebemo mater, ali nas je milicija zaustavila. Da nije, pojeli bismo ih.”

U Zagrebu je već tada počeo performans ispred hotela u kojem su bili smešteni igrači “Partizana”. Prikladnim igrokazom i domoljubnim pesmama navijači “Zagreba" su zabavljali naše igrače. „Namerno su nas smestili u hotel neposredno pored Dvorane da bi naši igrači ceo dan slušali povike: Ubij, zakolji! i da bi nas tako uplašili”, kaže Časlav Dinčić, trener “Partizana”.

U Dugom selu, predgrađu Zagreba „grobari” voz zamenjuju autobusima i to, onim kako ih oni nazivaju, akvarijumima, zbog ogromnih stakala. U Dubravi, „najdivljijem” delu Zagreba, sledi napad, kažu, prve ekipe “bed blu bojsa” na autobuse sa navijačima “Partizana”. „Plan je bio da izlete iz zgrada, polupaju nam prozore, ubace molotovljeve koktele i dimne bombe i da mi izgorimo. Ali, onog momenta kad su stakla počela da pucaju, mi smo ih nogama izvaljivali napolje i pokušali smo da krenemo ka njima. Oni nisu imali muda da priđu dovoljno blizu i ubace spremljene koktele već su počeli da se povlače. Policija tada reaguje i sa oružjem uperenim u nas sprovodi nas u neku fiskulturnu salu”, kaže vođa navijača “Partizana”.

U centar Zagreba tada ulazi „Lastin” autobus sa novinarima i prijateljima kluba. „Grobar” koji je bio u tom autobusu kaže da je ogromna rulja krenula na autobus. „U tom trenutku kreću da lete kamenice, vozač leže na pod, jedan od mojih seda za volan a ja im sa prozora jebem majku ustašku. Mogli su da probiju u autobus ali nisu smeli, mislili su da su ‘grobari’ unutra. Da su oni znali da autobus nije pun ‘grobara’, probili bi sigurno i pišali bi po novinarima.”

Igrači sve to, u nedelju u četiri po podne, gledaju iz svojih hotelskih soba. U pet sati umesto u Dvorani na zagrevanju, stajali su na recepciji hotela jer policija nije mogla da im omogući bezbedan odlazak do dvorane. A Ledena dvorana je pedeset metara udaljena od hotela. Posle 45 minuta čekanja u holu hotela igrači i stručni štab ulaze u policijske marice i u njima kruže Zagrebom(!?). „Natrpali su nas sa sve onom policijskom opremom u ‘marice’ i vozili ukrug iako mislim da zato nije bilo potrebe jer su gotovo svi navijači već bili u Dvorani. Mi smo se zezali u stilu ‘zar opet u ćorku’, nismo se ni najmanje uplašili, čak, naprotiv, mislim da nas je to dodatno motivisalo”, priča kapiten “Partizana” Goran Cmiljanić.

U to vreme u fiskulturnoj sali negde u Zagrebu hrvatska policija se obraća “grobarima”. „Rekli su nam da ćemo se vratiti vozom u pet i petnaest ili da se uopšte nećemo vratiti. Mislim da su bili spremni i na žrtve”, kaže jedan od beogradskih navijača. Na drugom delu Zagreba, blizu policijske stanice „Trnje” raspomamljeni navijači bejzbol palicama nasrću na automobil u kojem se nalazila ekipa vršačke televizije „Banat”, koja je došla da izveštava sa utakmice „Cibona – Hemofarm”. Posledica bejzbola na zagrebačkim ulicama je polomljena jagodična kost novinaru iz Vršca Goranu Tadiću i telesne povrede snimatelja Dalibora Spore i Dušana Stojanovića.

Rukometaši “Partizana”, konačno, u šest i petnaest kreću da istrče na teren kad ih u hodniku dočekuje gust dim. Policija ih vraća u svlačionicu. Novinari i prijatelji kluba iz napadnutog „Lastinog” autobusa ulaze u dvoranu i kreću ka svojim mestima, koja su jedina prazna mesta u hali. Jasno je bilo za koga su čuvana. Tek, nakon što su seli, deo hrvatskih huligana probija policijski obruč i kreće u obračun sa gostima iz Beograda. Ovom prilikom povređeni su novinar Studija B LJubiša Petrović i Milica Babić sa BK televizije.

Posle 45 minuta igračima “Partizana” policija je dozvolila da izađu na teren. Ali, sada oni, čuvši šta je snašlo novinare i prijatelje kluba, odbijaju to da urade. Trener Dinčić priča: „Prvo nam je došao delegat Slovenac Štefan Jug i rekao da smo mi krivi za incidente jer je neko od naših podigao tri prsta. A onda se pojavio i Ambroš, supervizor EHF-a, i zapretio da ćemo biti kažnjeni dvogodišnjom suspenzijom u Evropi i sa sto hiljada evra ukoliko ne izađemo na teren. Bilo mi je tada jasno da ćemo uz pomoć EHF-a i policije biti odrađeni ali nismo imali izbora. Izašli smo na utakmicu.”

Pri tom svlačionicu “Partizana” čuvao je dugokosi momak koji je u Beogradu primećen kao vođa navijača Zagreba i koji je pokušao nožem da nasrne na ljude iz Uprave Partizana. Policija ga je zaustavila, oduzela mu nož ali ga je pustila da i dalje obavlja svoj „redarski” posao.

Trener “Partizana” govori i o utakmici, o dva gola koja su priznata iako su materijalno povređena pravila igre. Ali, koliko ga boli nepravda sudija, toliko i nekorektan odnos predstavnika Zagreba. „U Beogradu sam ja apelovao na navijače da budu korektniji prema gostima, lično sam pod kaputom izveo njihovog trenera Červara sa terena, bio u kabini da im se izvinim za sve neugodnosti i kako mi se to vratilo? Trideset godina sam u rukometu i tako nešto nisam doživeo.” Lino Červar je izjavio da je atmosfera u Zagrebu ništa prema atmosferi kakva je bila u Beogradu.

Posle utakmice, divljanje po gradu nije prestalo. U napadu na kombi, u kome se nalazila delegacija pravnika iz Srbije, povređena je Mira Grubić, sudija Vrhovnog suda Srbije. Sve to se desilo u prisustvu policije. Slavka Srdić-Janković, pomoćnik ministra pravde, koja je bila u tom kombiju, kaže da su dva prisutna policajca oborila napadače na zemlju, ali su ih vrlo brzo pustili. „Na naše pitanje zašto, odgovorili su da ne mogu oni da se bore s njima.”

„Grobari” su tada već bili u Beogradu. Kažu: „Mi smo svoje odradili. Došli smo na njihov teren, pokazali smo im zube. Nisu nas pustili u halu, nisu nam dopustili da obrukamo te njihove navijačiće, njihove heroje ali biće prilike, namestiće se oni. Nama je bilo do jaja, proveli smo jedno prijatno nedeljno popodne u Zagrebu.”

Ko je “odradio” Partizan Prvi čovek rukometnog kluba “Zagreb” Zoran Gobac jedan je od najmoćnijih ljudi svetskog rukometa. Rukometni novinar Vladimir Maksa tvrdi da je u svakoj medalji Hrvatske, u svakom evropskom uspehu Zagreba, najveća Gopčeva zasluga. “NJegove sudije su nas odradile i na svetskom prvenstvu u Tunisu. On drma rukometnom Evropom, ima svoje sudije, svoje delegate. Pa, pre nekoliko godina napravili su veliki incident u Švajcarskoj, prebili su sudiju a prošli su sa novčanim kaznama! NJima je baš sve dozvoljeno.” Gobac, pred dobrih veza u EHF-u, kažu, veoma je blizak i sadašnjoj hrvatskoj HDZ-ovskoj vlasti i čovek koji sa lakoćom “zatvara” ovakve utakmice. “Ovo što se desilo ‘Partizanu‘ već je viđeno. Zagreb godinama pobeđuje na ovakav sumnjiv način, i u Hrvatskoj i u Evropi. Ali im niko ništa ne može”, kaže Vladimir Maksa. MUP Hrvatske je tri dana pred utakmicu otkrio da je “Zagreb” štampao hiljadu i po karata više nego što je kapacitet dvorane i zaplenio je te ulaznice. Uprkos tome, procena je da je u dvorani bilo bar dve hiljade ljudi više od predviđenih šest hiljada. Procvetala bela lala... Pesme i povici sa tribina u Srbiji i Hrvatskoj ne razlikuju se mnogo. Hrvati pevaju „Ubij, zakolji, da Srbin ne postoji” a Srbi „Ubij, zakolji, da Hrvat ne postoji”; Hrvate u trans baca povik „Ko ne skače, pravoslavan” a Srbi skaču uz „Ko ne skače, taj je Hrvat”; Hrvati kliču „Ubij Srbina”, „Srbe na vrbe” i obavezno „Vukovar” a Srbi „Ubij, ubi, ubi ustaše”. Srpski navijači ne propuštaju pesmu: „Zora rudi, dan se beli, srušićemo Zagreb celi, i Cibonu i Dinamo, jebemo i rasturamo” kao ni set dobro poznatih četničkih pesama. Hrvatski navijači na repertoaru imaju i neke nove, nama ne toliko poznate pesme, kako reče jedan od “grobara”, „o nekoj gotovini, nurcima, gnjurcima”. Ipak, kao jedan od najvećih srpsko-hrvatskih navijačkih mitova prepričava se događaj iz sredine osamdesetih. Glavni junaci su Žare, čuveni „grobar” i tadašnji vođa splitske torcide Parangal, koji je skupio hrabrosti da noć pred utakmicu “Partizana” i “Hajduka” provede u Beogradu. Šta je sve i kako bilo, postoji više verzija ali je epilog jedan i „grobari” su ga opevali u pesmi „Procvetala bela lala, jebo Žare Parangala”. Australijski eho Istog dana kada i “Zagreb” – “Partizan”, u Sidneju je igrana fudbalska utakmica između kluba hrvatske emigracije “Sidnej junajted” i “Belih orlova”, kluba srpske emigracije. Ove dve ekipe sastale su se posle 22 godine i rezultat je bio na desetine povređenih navijača oba kluba. Australijska fudbalska federacija posle ovoga zabranila je odigravanje utakmica između ova dva tima. Ako naši sportski poslenici sami nisu mogli da se sete, eto imaju od koga da prepišu.