Tajna ruske veze

U svega nekoliko redova zabeležile su ovdašnje novine 14. marta vest o dobrovoljnoj predaji Gojka Jankovića, optuženog pred Haškim tribunalom za zločine nad nesrpskim stanovništvom 1992. i 1993. godine u Foči. Vest postaje prava vest tek narednog dana, kad “Wujork tajms” i londonski “Gardijan”, a malo zatim i francuski “Figaro” – tragom Gojkovićeve predaje – pokreću priču o ruskim tajnim službama koje sakrivaju srpske ratne zločince i tako miniraju haška suđenja. Priča se pojavljuje odjednom i istovremeno u uticajnim listovima iz SAD, Velike Britanije i Francuske. Slučajnost? Teško. Jer, kako NIN-u reče Goran Svilanović, bivši šef SCG diplomatije, “opšte su mesto tvrdnje da se pojedinci optuženi pred Tribunalom skrivaju u Rusiji”. A ako ova podudarnost tekstova nije slučajna, šta je onda? Odgovor se, možda, može naslutiti iz izvora informacija sarajevskih dopisnika “Gardijana”, “Wujork tajmsa” i “Figaroa”.

Priča, ukratko, ide ovako: Gojko Janković je, pre nego što će se u Banjaluci dobrovoljno predati, četiri godine živeo u Rusiji. Tamo je, tvrde “Gardijan” i “Wujork tajms” u tekstovima svojih izveštača iz Sarajeva, imao zaštitu ruske Federalne službe bezbednosti (FSB), naslednice KGB-a, što se u tekstovima posebno ističe. Oba lista prepričavaju izveštaj MUP-a Republike Srpske u kome Jankovićeva supruga Milica opisuje svoj boravak u Moskvi sredinom decembra prošle godine, gde je u posetu svom mužu došla na zahtev Vlade RS kako bi ga ubedila da se preda. Policijski izveštaj, kako je preneto u zapadnim medijima, sadrži pomalo bajkovitu priču: susret Gojka i Milice u Moskvi sve vreme nadgleda nepoznati muškarac, što bi se reklo, naglašene bezbednosne kulture. Pokazuje im svoju značku FSB-a, vozi ih u crnom blindiranom “mercedesu”. Svako veče plaća večere u skupim restoranima, kasnije ih odvozi u luksuzni stan obezbeđen specijalno za Gojka Jankovića. Navodi se i Jankovićev pseudonim – Sergej Plucadjev – a kaže se i da se tokom boravka u Rusiji novopečeni Sergej ponovo oženio i dobio rusko državljanstvo.

U nezvaničnim tvrdnjama o razlozima Jankovićeve predaje, inače, kao jedan od motiva navodi se i to da je njega “otkucala” upravo ljubomorna supruga. “Gardijan” kao eventualni razlog navodi mogućnost služenja zatvorske kazne u Bosni, ali i još neke lične razloge; spominje, tako, bez bližih objašnjenja, navodni telefonski poziv Gojkovog sina Bobana i poziv da se preda “zbog porodice”.

Uzgred, prema saznanjima NIN-a, upravo je Vlada Republike Srpske Gojku Jankoviću platila avionsku kartu iz Moskve. U Banjaluku je stigao sa lažnim putnim ispravama.

Ni “Gardijan” ni “Wujork tajms” ne navode eksplicitno ime svog izvora, već samo “obaveštajne izvore” i “izvore iz Haga”. Interesantno, u razgovoru za NIN portparol haškog Tužilaštva Florens Artman izričito odbacuje mogućnost da je Tribunal bio izvor bilo kakve informacije koja bi povezala Gojka Jankovića sa skrivanjem u Rusiji (videti okvir). A francuski “Figaro”, u tekstu koji se bavi istom temom i očigledno poziva na isti dokument (policijski dokument o iskazu Jankovićeve supruge Milice), naizgled neoprezno otkriva da je reč o “policijskom izveštaju u kancelariji visokog predstavnika međunarodne zajednice u Bosni Pedija Ešdauna”. I nezvanični izvori, dodajmo, označili su Engleza Ešdauna kao izvor optužbi na račun Rusa koji sakrivaju haške begunce.

Inače, i sama glavna tužiteljica Tribunala, Karla del Ponte, obavestila je Savet bezbednosti UN 23. novembra prošle godine o tome da se dva begunca kriju u Rusiji. Ove informacije prenete su ruskim vlastima, koje su potom odgovorile da o svemu tome ne znaju ništa, odnosno da nisu uspele da lociraju navedenu dvojicu begunaca.

U svakom slučaju, iz svega ovoga proizlazi da se Srbija i Srbi ovde spominju samo kolateralno, dok je prava meta još istočnije. U tom smislu, kao dodavanje gasa u priči o Rusiji kao utočištu haških begunaca, valja tumačiti još jednu od informacija iz “Gardijanovog” teksta, da se u Rusiji krio i general Vinko Pandurević, osoba znatno višeg ranga od Gojka Jankovića. NIN-ov izvor, veoma dobro obavešten, tvrdi da se Pandurević nikada nije ni krio u Rusiji i da je reč o običnoj dezinformaciji, čestoj u prepucavanjima među obaveštajnim službama.

Računica NIN-ovog izvora izgleda ovako: od preostale dvanaestorice Srba, haških begunaca, za šestoricu se pouzdano zna da su u Srbiji, ili se u to osnovano sumnja. Među ovima su generali Nebojša Pavković i Sreten Lukić, ali i bivši predsednik Republike Srpske Krajine Goran Hayić i, naročito, general Ratko Mladić.

Kad je već o Mladiću reč, vredi primetiti kako se njegovo ime u ovom momentu ne spominje prečesto, već više onako, po inerciji.

Što se tiče preostale šestorice, od onih dvanaest žigosanih, stvar stoji ovako: za trojicu se uopšte ne zna gde su (među njima je i Radovan Karayić), a za trojicu se osnovano sumnja da su baš u Rusiji. Među ovima je i general Vlastimir-Rođa Đorđević.

Izbor Rusije za utočište nikog naročito ne čudi. Ono što se postavlja kao pitanje jeste koji je nivo na kome se uspostavlja saradnja između naših begunaca i Rusa koji im pružaju utočište. U Hagu su skloni da za to optuže zvaničnu Moskvu, a iste su i tvrdnje novinara “Gardijana”.

Goran Svilanović je skloniji nešto drugačijem objašnjenju, po kome je dil načinjen između “paralelnih struktura bezbednosti” kakve postoje i u Srbiji i u Rusiji.

“Zvanična Moskva, kao član Saveta bezbednosti i jedan od potpisnika Dejtonskog sporazuma, sigurno ne bi skrivala haške optuženike”, uveren je i Yejms Lajon, direktor Međunarodne krizne grupe u SCG. “Oni se tamo skrivaju bez znanja vlasti.”

Opet, Hag se žali i zbog nedovoljnog učešća Moskve u pogledu drugih vidova saradnje, kao što je razmena informacija sa Tribunalom, a i Beograd bi tu imao ponešto da kaže. Na primer, zašto se ne isporučuju Mira Marković i njen sin Marko Milošević, iako su ruskim vlastima poznate adrese na kojima se oni nalaze. Koje su optužbe zbog kojih Beograd traži ovo dvoje – a one bi se mogle nazvati i smešnima u poređenju s onim što im se u javnosti pripisuje – sasvim je sporedno pitanje.

Posle petog oktobra a naročito uoči hapšenja Slobodana Miloševića, Rusija je uveliko spominjana kao utočište bivšeg jugoslovenskog predsednika. Navodno, Rusi su odbili da ga prime i time zaštite od Haga i Karle del Ponte. S druge strane, nešto kasnije primili su Miru Marković i Marka Miloševića. Kojim se to kriterijumom rukovode? Ovo nije tako beznačajno jer bismo mogli da se nađemo u bezizlaznoj situaciji – da nam se, kao uslov za dalje integracije, postavi nešto poput onoga što su Hrvati dobili sa Gotovinom; pa da naši organi gonjenja ustanove da se dotično lice ne nalazi u Srbiji, već da je u Rusiji. Otišao tamo jer zna da je zemlja velika, i ko će da ga nađe... I Rusi onda, kao u slučaju Mire i Marka, kažu da nemaju pojma gde su, i da li su uopšte kod njih. Pa ti dokaži suprotno.

Ne krijemo nikog! Teško je tvrditi da tajne službe nikada ne krše međunarodne dogovore. Ali je isto tako teško poverovati da Gojko Janković predstavlja državni interes zbog koga će Rusija rizikovati da se posvađa sa Zapadom Vest da se u Rusiji skrivaju haški optuženici, koju su objavili britanski Gardijan, američki Wujork tajms i francuski Figaro, najpre nije izazvala naročito uzbuđenje u ruskim državnim institucijama. Na molbu da je prokomentarišu, odgovarali su da nemaju vremena da reaguju na “svakakve gluposti”. Situacija se nešto promenila kada je i Pedi Ešdaun, visoki predstavnik UN u Bosni i Hercegovini, rekao da država koja je garant Dejtonskog sporazuma treba ozbiljno da shvati pisanje zapadne štampe i da “bi bilo od velike važnosti ukoliko bi se to istražilo”. Portparol Federalne službe bezbednosti Ruske Federacije Sergej Ignatčenko rekao je tim povodom za NIN da je tvrdnja da se na teritoriji Rusije skrivaju optuženi obična laž i provokacija: - Odgovorno tvrdim da Federalna služba bezbednosti ne krije nikog od optuženih pred Haškim tribunalom. Na pitanje kako je onda moguće da predstavnici Tužilaštva u Hagu tvrde da su ruske vlasti obaveštene ne samo da se optuženi nalaze na njihovoj teritoriji, nego da su dobile i adrese na kojima oni žive, Ignatčenko je rekao da FSB nije dobio apsolutno ništa. - Možda je to zaista nekome upućeno – Ministarstvu inostranih poslova ili Tužilaštvu, ali ni to nije previše logično, jer bi oni u tom slučaju bili dužni da ta dokumenta proslede nama, tvrdi Ignatčenko. On je objasnio i da je uloga FSB-a da vodi računa o unutrašnjoj bezbednosti i traga za onima koji su prekršili ruske zakone. - Kada su u pitanju osobe koje su počinile zločine u inostranstvu, mi se njima bavimo samo ako je raspisana međunarodna poternica. U tom slučaju dužni smo da ih pronađemo i predamo zemlji na čijoj su teritoriji počinili zločin. U Ministarstvu spoljnih poslova, na naše pitanje da li je dobilo pomenute informacije, odgovorili su decidirano da nisu i da sve zahteve koje dobiju od Međunarodnog tribunala obavezno šalju “kompetentnim ruskim organima na proveru”. Posle toga usledilo je i zvanično saopštenje, u kome se kaže: “Rusija, kao stalni član Saveta bezbednosti, garant sporazuma o miru u Bosni i Hercegovini i član rukovodećeg komiteta Saveta za njegovu implementaciju, ima jasnu i nedvosmislenu poziciju – sva lica koja su optužena za izvršavanje ratnih zločina moraju odgovarati pred sudom.” Pa, ipak, sasvim je moguće da je priča supruge Gojka Jankovića da se njen muž, pod tuđim imenom, skrivao u Rusiji – tačna. Jedino je teško poverovati da mu je blagoslov za to dala i štitila ga FSB. Registrovanje stranih državljana u Rusiji obavlja Imigraciona služba, ali je sasvim sigurno da ne registruje lica za kojima su raspisane poternice. Do registracije se, ipak, donedavno moglo vrlo lako doći na više nelegalnih načina. Najrasprostranjeniji je korupcija. Tokom proteklih godina svakodnevno su se u vestima državne televizije mogla pratiti hapšenja falsifikatora raznih dokumenata. Među njima su pasoši i diplome na prvom mestu. Bilo je i zanimljivih novinarskih istraživanja, pa su, recimo, prošle godine od falsifikatora uspeli da dobiju pasoš na ime Maslan Ashadov, sa novinskom fotografijom nedavno ubijenog vođe čečenskih separatista Aslana Mashadova. I to za 100 dolara. Činjenica da je u Moskvi posle nekoliko terorističkih akcija kontrola znatno pooštrena ne umanjuje previše mogućnosti onih koji ipak žele da se sakriju u ovoj ogromnoj zemlji. U provinciji i dalje rade čitave agencije u kojima se za male pare može kupiti pečat kojim će se potvrditi šta god želite. A “rentiranje” adrese na koju se ilegalci prijavljuju veoma je unosan posao. Policija je pronalazila jednosobne stanove na čiju adresu je registrovano i po 200 ljudi. S obzirom na to da u Rusiji radi više od 40 000 naših ljudi, nije isključeno da je Gojku Jankoviću, a možda i drugima koji se pominju u tekstovima Gardijana ili Figaroa, neko od njih kupio dokumenta sa kojima je mogao mirno da živi godinama. Ne treba isključiti ni negativan odnos ruskog naroda prema Haškom tribunalu. Bez obzira na zvaničan stav države, teško ćete u Rusiji naći čoveka koji će reći da je dobro što se optuženi isporučuju Hagu. Najviše što mogu da razumeju je da im se sudi u Srbiji. Sve ostalo je “prodaja” ili “izdaja”. Gojko Janković, Vinko Pandurević ili Vujadin Popović, ako su zaista bili u Rusiji, mogli su, možda, potrebni pečat dobiti besplatno – u ime “vekovnog prijateljstva”, bratstva i ljubavi, ali ne od FSB-a. Teško je tvrditi da tajne službe nikada ne krše međunarodne dogovore. To se verovatno odnosi i na FSB, naslednicu čuvenog KGB-a, ali je isto tako teško poverovati da Gojko Janković predstavlja državni interes zbog kojeg će Rusija rizikovati da se posvađa sa Zapadom upravo kad ulaže maksimalne napore da izdejstvuje izručenje onih koji na njenoj teritoriji čine zločine, a u svetu dobijaju politički azil.