Slušajući Radio DŽanariku

Električnu centralu u Ivanjici napravilo je akcionarsko društvo 1911. godine. Pokretala je mlin, valjaonicu i strugaru. Osvetljavala ulice Ivanjice.

Za električno osvetljenje bili su zainteresovani i seljaci sa okolnih brda.

“Ne može” – objašnjavali su im gradski fakini – “struja neće uz brdo.”

U varošici je bilo najviše trgovina, pekara, kafana i opančarnica. Jednom dnevno stizao je iz Požege autobus Vlade Jelića. Jednom nedeljno dogonio je volujski karavan požeškog rabadžije espap trgovcima i zanatlijama.

Mišo Begaš je donosio kiselu vodu kad je hteo, a s vremena na vreme štajerski alati su glavnom ulicom u crnim opštinskim kočijama odvozili nekoga do poslednjeg boravišta.

I to je bio gotovo sav saobraćaj. Između kaldrme je rasla trava koju je valjalo uz kontrolu strogog kmeta Venijamina svake nedelje počupati.

Predveče, ulica se posipala vodom, raspaljivao se ćumur u roštiljima, mirisalo jagnjeće pečenje sa panjeva. Majstor Kele bi štimovao violinu, Bato harmonikaš prebirao dugmetaru. Dokon svet bi zauzimao mesta za kafanskim stolovima. Prvi parovi bi počinjali duge šetnje korzoom.

Pred rat je “počeo turizam”. Hotel “Spasović” i Hotel “Dubrava”.

2. Ivanjica je 1931. proglašena za vazdušnu banju.

“Hajnrih Tolzes napravio je stručnu analizu vode sa Priličkog kiseljaka i uporedio je sa najboljim vodama. Podignut je zavod za lečenje anemije”, priča mi stari gospodin, dr Aca Nikolić, koji je vek proživeo u Ivanjici. “Podignut je zavod za lečenje anemije. Pre rata, ja to pamtim, bilo je gostiju koliko i Ivanjičana. Somborski sokoli i novosadski skauti stanovali su u dve velike barake. Pravili su logorske vatre, imali svoj orkestar, i svako veče je bio dansing.”

3. I onda, kao i sada, Ivanjica je bila kraj sveta. Matija Mintas, frankovac, odvjetnik, bio je interniran u Ivanjicu. Stanovao je u hotelu “Spasović”. Želeći da utekne na bio koji način iz Ivanjice, dođe u ordinaciju dr Spasovića, inače sina hotelijera, i kaže:

“Imam čir i tražim da me premestite u mesto koje ima hirurga.”

Doktor Spasović mu bez reči to napiše.

“Ali, vi me niste ni pregledali.”

“Vi ste to tražili.”

Matija Mintas iscepa uverenje i počne da se druži s njima. Upozna Ivanjicu i Ivanjičane, piše seljacima tužbe. Kad mu je isteklo vreme internacije, vratio se u Hrvatsku i sve vreme rata pomagao je Srbima iako mu je sin bio sekretar Paveliću.

4. Pamti Ivanjica. Prva mis predratne Jugoslavije bila je Lela Salević koja je iz ovog kraja, frizerka u Beogradu. Andrićevske lepote. Iz porodice Dragovića koji su se doselili odnekud iz Crne Gore. Poludeo je predratni Beograd za njom. Pričalo se da je otac zbog nje ubio sina. U Lelu je bio zaljubljen sin predratnog upravnika Beograda, neki Lazarević. Toliko se čudo oko nje i njene lepote stvorilo da je internirana naređenjem vlasti u Ivanjicu. (Rođena sestra njena, Živana, bila je udata za Vojina Božovića, slavnog fudbalera BSK. Čude se kako za njega nisam čuo).

Nekakav trgovački putnik koji je prolazio Ivanjicom, ponudi kesu dukata Milomiru Radivojeviću da se upozna sa njom. Odu njih troje na ručak, a Lela i Radivojević uliju nesrećnom putniku ricinusovo ulje u jelo.

Predratna “Politika” slala je u Ivanjicu Vladu Dedijera da o njoj piše.

Na kraju, njeni beogradski prijatelji pronađu šnajdera koji je hteo da se oženi njom.

Na prvoj poslertnoj prvomajskoj paradi, Slobodan Nešević je ugledao Lelu kako korača na čelu jedne kolone, noseći transparent. Postala je vrlo brzo napredna.

Ako nekog pitate po čemu je čuvena Ivanjica, reći će vam da je po tome što se tu rodio Čiča Draža i po tome što je ovde rođena Lela Salević.

“Viđen za Ivanjicu”, napisao je Nušić.

Stari Ivanjičani se rado sećaju Nušićijade i ujaka Laneta Gutovića koji je bio glavni kozer. Odavde je još familija Ružice Sokić i familija Radeta Konstantinovića. I, naravno, jedan od najinteresantnijih pisaca moje generacije, Nebojša Ćosić Aši.

5. Između planinskih venaca Mučnja, Javora, Golije, Radočela, Čemerna i Gradine, Maliča, Kukutnice i dragačevskih gudura, prostire se starovlaški moravički kraj, koji presecaju korita bistrih potoka, u slivu Moravice, Nošnice i Studenice. Udaljen od značajnih saobraćajnica.

Stara ivanjička pesma glasi:

Oj, Golijo, gola li si.

Aoj, Mučnju, mučan li si,

Oj, Javore, jadan li si

Teško nama među vama.

6. Ovde je nekad harao čuveni četnik Božidar Ćosović. Samoproglašeni vojvoda Javorski.

Metak ga nije hteo.

Celu Srbiju obišla je njegova priča zašto ga metak neće.

Uzeo je jaje ispod kvočke, stavio ga ispod pazuha.

Nedelju dana nije legao da se jaje ne bi polomilo.

Posle nedelju dana iz jajeta se izleglo pile.

To pile je pojeo živo i metak ga posle toga nije hteo.

Javorskog su morali po Dražinom naređenju da zakolju.

7. Na centralom gradskom trgu je spomenik Draži Mihailoviću. Socrealizam sa druge bande. Kič. Ali Ivanjičani se ponose spomenikom. Iz celog sveta dolaze Srbi da se pored Čičinog spomenika slikaju.

8. Kažu da Ivanjičani pre rata svojim turistima nisu dali da se uhvate za novčanik. Obedujem u domu slikarke Milice Raičević-Luković. Milica je iz trećeg razreda gimnazije upisala Akademiju u Beogradu gde je i završila poslediplomski studij. Iznenađuju me njene slike koje bi se pre mogle očekivati u nekoj francuskoj galeriji nego u Ivanjici.

NJen otac Neđo i majka Vidana vole da im se svrati, i još sanjaju povratak u Beograd. Boem i pisac, nekad drugar pesnika i boema beogradskih, skrasio se u Ivanjici. Otud Milica, iako rođena u Beogradu, ovde.

Na velikim formatima ona se bori sa zlom u čoveku suprotstavljajući mu ironiju kao jedinu odbranu bespomoćnih. I bori se da kao slikar preživi Ivanjicu.

Pričamo o smrti koja je ovih dana pohodila Ivanjicu.

I razbijamo se od klope njene majke Vidane koja nam između jela recituje stihove Brane Petrovića.

A naveče skitamo po kafićima sa pesničkim đakom Bore Čorbe, Ivanom Milosavljevićem DŽuletom.

NJegovu pesničku knjigu objavila je čuvena Partija običnih pijanaca. Kao izdavač su potpisani Bagzi, Hamza turs i Dule Ivanović DŽigi Bau.

O njemu je Bora Čorba napisao:

“Ovo je štivo značajan pomak u njegovom obračunu sa provincijom koju obožava pa ga rado preporučujem za štampu, a pojedine pesme i za lektiru.”

9. Povod mog dolaska u Ivanjicu ostavio sam za kraj priče o sto godina samoće grada na kraju puta.

Sedim kod Boška Glinčića, predsednika suda.

“Da, tačno je. Samo za petnaest dana marta imali smo sedam samoubistava. To je toliko strašno da se može govoriti o epidemiji.”

Dok on govori, ja vidim crnu opštinsku kočiju koju vuku štajerski alati glavnom ulicom, prema groblju.

“To je nezapamćeno. U prethodne dve godine bilo ih je trideset i šest. Ovo je mrtav grad. Od privrede ništa ne radi.”

(Bilo je dvanaest hiljada zaposlenih i tri hiljade nezaposlenih. Sad ima tri hiljade zaposlenih i dvanaest hiljada nezaposlenih.)

“Najčešća samoubistva su bila po selima. Vešanjem. I to starijih ljudi. Ima sela gde nije imao ko raku da iskopa.

Mada, bilo je i mladih. Jedan se obesio a jedna je žena skočila u reku.

Za petnaest dana marta ubili su se Miljojko Zarić, skočio sa prozora bolnice, Stanoje Perišić, Radmila Jovanović, Vjekoslav Matijević, NJegoslav Borović, Radovan Rogović, Radoš Vidaković.

Najčešće vešanje.

U 2003. bilo je devetnaest, u 2004. sedamnaest samoubistava. A to je više nego Čačak, ne u procentima, nego u apsolutnim brojkama.”

10. U povratku, u autobusu za Čačak, preko Jelice, slušam Radio DŽanariku:

“Nema moje mile Anđe,

Dajem dukat ko je nađe.”