Sporni kriterijumi

Na sajtu Ministarstva kulture Srbije istaknuta su dva spiska knjiga (za dva polugodišta protekle godine) koje je ovo ministarstvo otkupilo za biblioteke u Srbiji. Na njima su 603 naslova (od 1 569 dela koje su izdavači prijavili na konkurs Ministarstva kulture, objavljen 12. juna prošle godine), otkupljena u tiražu od 101 087 primeraka, a u vrednosti od oko 34 miliona i 330 hiljada dinara.

Neke knjige su otkupljene u 30 primeraka, za matične biblioteke, a neke u 173 primerka, za sve opštinske biblioteke u Srbiji.

Odjek ovih spiskova bio bi sigurno mnogo veći da su oni objavljeni i u štampi, a ne samo na sajtu resornog ministarstva. Jer su oni sami po sebi višestruko zanimljivi i “rečiti”. Iz njih se, pored ostalog, bar delom, može videti “kulturna politika”, koju vodi Ministarstvo kulture Srbije, ili se vodi u njegovo ime.

A već i iz površnog pogleda na ove spiskove nameće se više pitanja: zašto su otkupljene baš mnoge od tih knjiga? Zašto su neke otkupljene u 30, a neke “slične” u 173 primerka? Ne bi se reklo da su razlog cene, jer ima onih otkupljenih u većem tiražu koje su skuplje od onih otkupljenih u manjem broju primeraka, a i sami vrednosni kriterijumi kojima su takve knjige vrednovane su diskutabilni! Imajući u vidu i onu najsporniju odredbu konkursa, da se otkupljuju samo književna dela, beletristika, samo se nameće pitanje: kako se onda “provuklo” da se od nekih izdavača otkupe i dela koja nisu toga roda? A moglo bi se upitati i ovo: u čijem interesu je ovakav otkup, da li izdavača, biblioteka, čitalaca...?

Vlasnik Izdavačke knjižarnice iz Novog Sada koja nosi njegovo ime Zoran Stojanović kaže: “Da bi se iz spiska knjiga otkupljenih tokom 2004. godine za javne biblioteke mogla istumačiti izvesna kulturna politika kojom se Ministarstvo kulture rukovodilo, potrebno je, u najmanju ruku, poznavati i spisak knjiga koje ono nije otkupilo, a bile su mu ponuđene.”

Ovako postavljen otkup knjiga, sredstvima iz državnog buyeta, ne predstavlja bitnu pomoć ni bibliotekama, ni izdavačima, ponajpre, iz jednog sasvim prostog razloga, što se otkupljuje samo neznatan deo novoobjavljenih knjiga, kaže Jagoš Đuretić, direktor i glavni i odgovorni urednik beogradske izdavačke kuće “Filip Višnjić”.

Takođe, i Gojko Božović, glavni i odgovorni urednik “Stubova kulture”, smatra da “otkup knjiga republičkog Ministarstva kulture počiva na vrlo restriktivnom buyetu namenjenom za ove potrebe”.

- Ovaj buyet pokazuje se kao još nedovoljniji kada se ima u vidu da su biblioteke najsiromašnije ustanove ne samo naše kulture, nego možda i našeg društva – kaže Božović. – U nekim evropskim zemljama pitanje biblioteka se doživljava kao toliko važno da se ono pominje u inauguralnom govoru premijera.

Božović ističe da je njegov utisak da se poslednjih godina otkup knjiga ne doživljava kao način kako da se reše ozbiljni problemi biblioteka i čitalaca, već kao još jedno u nizu zaduženja resornog ministarstva koje valja obaviti. Pri tom, kako napominje, mali izdvojeni novac (godinama već manji od novca koji grad Beograd izdvaja za svoje biblioteke), nije jedini problem, mada dovoljno indikativno pokazuje odnos prema kulturi.

- Kada bi se biblioteke smatrale važnijim, onda bi i novac izdvojen za njih nesumnjivo bio veći, čak i u našim ovakvim prilikama. To, naprosto, pokazuje da smo mi država bez ikakve ozbiljne i osmišljene kulturne politike.

U dve faze otkupa za proteklu godinu od “Stubova kulture” otkupljeno je ukupno osam knjiga.

- Ne žalim se, na bolji tretman u državnim otkupima nismo navikli, ne živimo od otkupa, nego od čitalaca, ali bih voleo da znam kriterijume i pravila igre u kojoj učestvujemo – kaže Božović i pita: – Po kojim kriterijumima nije otkupljen roman Od krvi i mesa Kriste Volf? Ili knjiga Andreja Mitrovića Strane banke u Srbiji od 1878. do 1914? Ili roman Balerina i rat Ivana Ivanjija? Ili studija Radivoja Radića Srbi pre Adama i posle njega?

Jagoš Đuretić smatra da su upravo kriterijumi otkupa najviše problematični. I daje ovakvu analizu:

- Ministarstvo kulture pojam kulture, kada je reč o knjigama, svodi samo na beletristiku, jer načelno odbacuje sve ponuđene knjige koje nisu najdirektnije vezane za književnost, one koje nisu roman, pripovetka i eventualno teorijsko književna stvar. To je jedino što otkupljuju, a u okviru toga opet otkupljuju samo jedan manji deo, u zavisnosti od toga koliko imaju para ili koliko oni smatraju da treba da otkupe, tako da se ne otkupe čak ni neki vrlo kvalitetni romani, ili neka vredna književno-teorijska knjiga. Uzgred budi rečeno, nama je odbijena čak i jedna knjiga koja je dobila dve nagrade. To tek primera radi. A i kad se odluče za neku knjigu, uzimaju samo po jedan primerak, a nekada je za sve biblioteke otkupljivano po tri primerka!

Odbacivanjem svih drugih knjiga, koje nisu beletristika, kaže, biblioteke ostaju bez njih, jer se o takvim knjigama niko ne brine, a reč je upravo o delima koja predstavljaju osnovu za razvoj kulture svakog naroda.

- Na bazi tih knjiga pišu se nove knjige – naglašava Đuretić. – To su one knjige koje osiguravaju napredak, bez obzira na to što su one prevashodno namenjene jednoj užoj, ciljnoj grupi ljudi. Ja time ne sporim potrebu za literaturom za tzv. masovnog čitaoca – neka ljudi čitaju, pa makar i radi zabave, bolje je i to, nego da se bave nečim drugim – ali moraju postojati i one druge, stručne knjige.

Vlasnik izdavačke kuće “Clio” Zoran Hamović kaže da i on sam ima razloga da bude nezadovoljan uslovima konkursa, jer po njima većina produkcije koju potpisuje ne može biti otkupljena, pošto je reč uglavnom o akademskoj literaturi. Ali, ipak, dopušta da ovi kriterijumi budu i takvi:

- Ministarstvo kulture, na neki način, jeste u pravu, ali samo pod uslovom da se i ministarstva za nauku i za prosvetu uključe u otkup knjiga, iz njihovih oblasti!

Analizirajući spisak otkupljenih knjiga, Hamović kaže da je on u priličnoj meri neujednačen i da mu se može naći podosta zamerki.

- Kada se od poreskih para kupuju knjige, onda se to mora činiti sa velikom odgovornošću. Otkup ne bi trebalo da bude “od izdavača”, već “za biblioteke”. Država ne bi trebalo da bude ustanova za socijalnu pomoć izdavačima. Niti bi uopšte trebalo da bude važno čija je koja knjiga, već koliko je ona vredna.

Hamović smatra da bi komisija za otkup trebalo da radi tokom cele godine kako bi imala što potpuniji uvid i u produkciju i u sadržaj knjiga koje konkurišu za otkup, jer, kako kaže, “ne otkupljuje se naslov, nego ono što je u knjizi”.

- To treba da bude stručan uvid, da ljudi od pera i znanja procenjuju koje knjige po sadržaju i po tome kako su urađene, zaslužuju da budu otkupljene. Ne sme se dopustiti da se otkupljuje gomila nepotrebnih, pogotovo loših knjiga.

Vlasnik “Clia” ukazuje i na jedan problem koji dolazi od izdavača: neki od njih na otkupu se pojavljuju sa nabildovanim cenama svojih knjiga, i tek onda, na takve cene, daju tobožnji popust, koji se od svih učesnika na konkursu traži.

- To je sramota Komisije za otkup, što takve nije diskvalifikovala, s obzirom na to da nije reč o privatnim parama, već o novcu poreskih obveznika!

Poseban problem je, napominje Hamović, i taj što o otkupu odlučuju ljudi koji rade u pojedinim izdavačkim kućama.

- Oni su zbog toga u jednom, zaista, nepodesnom položaju: ili su verni kući za koju rade ili kriterijumima za otkup knjiga!

NJegov kolega iz Novog Sada Zoran Stojanović daje ovakvo viđenje:

- Sam spisak otkupljenih knjiga, s jedne strane, izaziva nevericu, kad je reč o tome na šta se sve troši novac poreskih obveznika (neki slučajevi bi mogli da potpadnu pod krivičnu odredbu “zloupotreba društvenih sredstava”), a, s druge strane, pruža veoma sumornu sliku duhovnog stanja ovoga naroda, jer je izdavačka produkcija u jednoj zemlji nepogrešiva slika toga stanja.

Zato, kaže, pokušava da se uteši mišlju da među dve trećine ponuđenih, a neotkupljenih dela ima i takvih koja delimično popravljaju mračnu sliku našeg izdavaštva.

- Nadu u tako nešto – ističe Stojanović – pruža mi činjenica da od kada je to Ministarstvo počelo da otkupom knjiga popunjava fondove biblioteka, a to je posle 5. oktobra 2000. godine, nije otkupilo nijedan naslov moje Izdavačke knjižarnice, a među ponuđenima bili su i ovi: Dnevnik 1942-2001. A. Tišme, Proces civilizacije N. Elijasa, Istorija nemačke kulture Slobodana Grubačića, O demokratiji u Americi Aleksisa de Tokvila, Rečnik psihoanalize E. Rudineskoa i M. Plona, Opšta istorija protestantizma E. Ž. Leonara, Prepiska H. Hesea i T. Mana, Rečnik indoevropskih ustanova E. Benvenista, zatim Filozofija u Dušanovom pisoaru M. Brdara, koja je od žirija Drugog programa Radio Beograda proglašena za knjigu godine...

Kao “neverovatni kuriozum” Stojanović navodi da je pre dve godine Ministarstvo odbilo da otkupi njegovo izdanje Guliverovih putovanja, u prevodu (kojem se divila Isidora Sekulić) Sretena Marića i sa njegovom uvodnom studijom (koja je prevedena i na francuski i engleski jezik), a 2004. otkupilo je za sve biblioteke u Srbiji isto delo u prevodu Suzane Cvetinović, ističući, uzgred, ali nimalo nežno, da “niko nikad nije čuo za ime toga prevodioca, osim ako to nije još jedan od mnogobrojnih pseudonima starog Sretena Marića”!

Zbog svega toga, Stojanović je, veli, “četvrte (prošle) godine odustao od učestvovanja u otkupu knjiga”. A sada se teši mišlju da “ima još nekih izdavača koji su postupili na sličan način”.

Izdavači ukazuju ne samo na svoja, nego i neka tuđa ispuštena izdanja. Tako, recimo,

uzima se za primer da su u 173 primerka otkupljeni Niški dramski pisci (knjige pisaca iz Niša i okoline, među kojima je i Stevan Sremac, ali i Ivan Ivanović, sadašnji pomoćnik ministra kulture i, gle slučajnosti, predsednik aktuelne Komisije za otkup knjiga), a nisu uopšte otkupljene Nove drame Biljane Srbljanović (knjige sa dramama Amerika, drugi deo i Supermarket – soap opera, koje su, uz veliki publicitet, igrane širom Evrope).

Teško da će ko reći da nije trebalo otkupiti i Niške dramske pisce, ali će se pri tom mnogi zapitati zašto nisu otkupljene i Srbljanovićkine drame.

Pisac pogovora ove knjige, pozorišni kritičar Vladimir Stamenković, na njeno zaobilaženje ovako gleda:

- Iako se iza neotkupljivanja nijednog jedinog primerka knjige Nove drame Biljane Srbljanović možda krije samo štetočinsko ignorantstvo, ili, što je još gore, nečija zla politička volja, a ni prvo, ni drugo se ne sme tek tako olako odbaciti, u tome vidim i karakterističan simptom bolesti, koja već decenijama, a osobito u poslednjih petnaestak godina truje naš javni, naš celokupni društveni život: nužnost da se uvek ispočetka moraju dokazivati notorne činjenice, da belo nije crno, da dobro ne može biti loše. U ovom slučaju, na primer, ponovo bi trebalo podsećati javnost na sledeće: da je ta knjiga publikovana; da su u njoj štampani komadi koji se prikazuju u vodećim srpskim pozorištima; da su oni s velikim uspehom igrani u mnogim zemljama širom sveta. Jednom reči, da je Biljana Srbljanović trenutno jedan od dva naša vodeća, najznačajnija dramatičara. Kakve bi još druge reference morala da ima ta knjiga pa da odluka bude drukčija?

I, posle svega, šta izdavači predlažu, na koji način bi trebalo pothranjivati biblioteke u Srbiji?

- Otkup knjiga mora biti jasno definisan, mora podrazumevati ozbiljan buyet i javnu kontrolu – predlaže Gojko Božović. – Da bi ispunjavao svoju ulogu, otkup mora polaziti od unapred utvrđenih pravila i od procedure koja se ne bi menjala svake godine. Članovi komisija za otkup ne bi smeli da budu institucionalno povezani sa bilo kojim izdanjem koje učestvuje na konkursu za otkup.

Sličnog mišljenja je i Zoran Hamović:

- Kroz otkup knjiga treba da se stimulišu odgovarajuće kulturne vrednosti, a to nisu knjige koje spadaju u red hitova, već one koje se smatraju za kulturno blago i kao takve dragocenosti pohranjuju u biblioteke. To je ono na čemu leži kultura. Za to se moraju angažovati veća sredstva i sva tri pomenuta ministarstva. Možda bi se u tome moglo ugledati na Hrvatsku i Sloveniju, gde su fondovi za otkup mnogo veći i dvostepena ulaganja: prethodno se pomaže produkcija, a kasnije i otkupljuju kapitalna izdanja. To su dve instance, dva instrumenta kulturne politike. Izborom kapitalnih izdanja pokazuje se red vrednosti, koji je u ovom slučaju politički. Tako se pokazuje lice politike u kulturi!

A Jagoš Đuretić dodaje:

- Ministarstvo kulture predstavlja državu. Ako ono greši, to znači da preko njega i država greši. Ministarstvo kulture mora da shvati da je njegov zadatak da otkupljuje sve što je vredno u izdavaštvu. Preko njega se pokazuje kakva se kulturna politika vodi. A gledano i po otkupu, reklo bi se da kod nas kulturne politike nema!