Breme istorije

Značajan element novog izgleda političke karte Evrope čini danas baltički trio: Litvanija, Latvija i Estonija. U baltičkim republikama, nekadašnjim članicama SSSR-a, nema u opticaju nikakvog pojma “zapadnog Baltika”, jer je ovaj prostor i institucionalno u potpunosti na Zapadu, naravno, uz izuzetak koji predstavqa ruska enklava Kalinjingradske oblasti.

Veliki preokret do koga je došlo prvih godina poslednje decenije prošlog stoleća, tri baltičke republike spremno su dočekale i, bez većih međusobnih trvenja, šansu za svoju samostalnu promociju iskoristile. Sve tri zemqe su jednovremeno primqene, najpre u NATO, a ubrzo potom, 1. maja 2004. godine, i u članstvo Evropske unije. Zaokret je zbiqa bio munjevit.

Privredni, politički i kulturni miqe Baltika radikalno se promenio. Transformacija je u mnogo čemu uspešnije i brže ostvarena u ovim nego u nizu drugih zemaqa u tranziciji. Kako to objasniti? Prvo, pokazale su se tačnim procene da će, na relativno manjem prostoru koji zaposedaju baltičke zemqe i gde živi ukupno jedva osam miliona stanovnika, biti lakše da se ostvare tranzicijska očekivanja, žeqe i norme zapadnih sponzora i uticajnih struktura sopstvene dijaspore.

Pored toga, pomoć i podrška članica EU i SAD bili su izdašniji, uporniji i efektivniji, a izgleda i boqe koordinisani. Žeqa za nezavisnošću od Moskve punih desetak godina bila je moćan pokretački motor promena, mada se kasnije pokazalo da su mnogi na Baltiku očekivali da “više i slobodnije uživaju svoju nezavisnost” i da ih manje sputavaju “birokratske i centralističke norme” Brisela.

Baltik danas, mada sporo i sa ograničenjima, postepeno ipak smanjuje zaostajanje za Evropom. Pokazateqi koji na to upućuju su, pre svega, stopa rasta poslednjih godina, poodmakla privatizacija (više od 80 odsto prihoda potiče iz privatnih firmi) i značajniji priliv investicija, dok su nezaposlenost i inflacija dobrim delom obuzdani, a dohodak po stanovniku je u blagom porastu.

Svaka od tri baltičke republike ima, manje ili više, sličnu zajedničku perspektivu za daqi razvoj. Svedočanstvo toga su, na primer, i zvanična očekivanja rasta u ovoj godini. Latvija sa 7,2 odsto, Litvanija sa 6,4 odsto i Estonija sa 6 odsto ostaju i daqe na samom vrhu liste rasta među zemqama Evropske unije. Wihovi glavni gradovi – Viqnus, Riga i Talin – ponajboqe simbolizuju krupne promene do kojih je u tim zemqama došlo. Ovi gradovi sve više poprimaju izgled bleštavih i atraktivnih evropskih prestonica. U provinciji je, naravno, drugačije. Promene se manje zapažaju, a vidqiviji su znaci raslojavanja, neprilagođenosti i zaostajanja.

Zabrinjava i “bela bolest”. Litvanija, Latvija i Estonija, naime, već godinama drže čelna mesta svetskih lista po negativnoj stopi priraštaja. Iz tih statističkih podataka, koji govore i da žena ima 10 odsto više od muškaraca, neki izvlače dodatne elemente kojima objašnjavaju lakšu prohodnost tranzicije.

Ne može se, ipak, reći da je “baltički brod uplovio u mirnu luku”. Sve tri zemqe suočavaju se sa brojnim pojavama nepoverenja, netolerancije i kontroverznih interesa i očekivanja. Većinom sve to vuče poreklo iz prošlosti. Nacionalno osećanje na Baltiku je vrlo živo i snažno. Poetesa iz Rige Kristina Sadovska ga iskazuje plediranjem za većim razu-mevanjem od strane Evrope i isticanjem da su “našu istoriju drugi pisali: Nemci,

Poqaci, Šveđani, Rusi, nacisti i Sovjeti”. Stoga smo se, kaže ona, “u ime slobode odlučili za EU i NATO, a istovremeno se jako bojimo gubitka te slobode – vlastite države”.

Poslovično je, na primer, podozrenje i nepoverenje između Poqaka i Litvanaca. Wihove zemqe su stolećima činile jednu personalnu uniju, a građani su međusobno bili povezani zajedničkim kulturnim vrednostima i sudbinama. Devetnaesti i dvadeseti vek uneli su u odnose elemente posebnosti, rivaliteta i težnje za dominacijom. S druge strane, posebno su bili bolni periodi nacističke okupacije i sovjetske dominacije na Baltiku, što je sve ostavilo brojne netrpeqivosti.

Zamršeno klupko istorijskih događanja stoga se ne može lako razmrsiti ni u novim okolnostima. Lustracija prvih godina po dobijanju nezavisnosti nije donela trajnije spokojstvo. Ponovo su učestali, poslednjih godinu-dve posebno, krupni politički skandali, špijunske afere i pojave “novih lista za lustraciju”, ovoga puta sa imenima i takozvanih rezervista KGB.

Atmosfera sumnji, podozrenja i provera nagriza političko tkivo na Baltiku, posebno u Litvaniji, jer se dovode u pitanje najuticajnije ličnosti političkog života zemqe. Slučaj legalno, ali neočekivano izabranog šefa države Rolandasa Paksasa, početkom 2003. godine, otkrio je koliko je visok stepen političke konfrontacije i delovanja različitih interesa iza scene. Godinu i po kasnije Paksas je uklonjen primenom impičment-procedure. Obrazloženje da je to učinjeno, pre svega, “zbog veza sa ruskom mafijom” neki su protumačili i kao posledicu “izbora strateškog partnera na pogrešnoj strani”.

Širi interesi evropske saradnje upućuju i baltičke zemqe na stalno poboqšavanje regionalnih veza. To ukqučuje i odnose sa Rusijom. Značajan broj tzv. ruskojezičke populacije (u Latviji i Estoniji po jedna trećina, a u Litvaniji 10 odsto) još uvek pre opterećuje nego što podstiče odnose sa Moskvom. Rusija, koja je i danas najznačajniji partner zemaqa Baltika u isporuci energije, smatra prilaz baltičkih vlasti prema ruskoj manjini “previše tvrdim”. A zemqe Baltika očekuju od Moskve izvinjenje zbog “višedecenijske okupacije”...

VLADIMIR STANIMIROVIĆ