Smrt nad smrtima

Izgubili smo Obradu trag, najednom. A bili smo razapeli mreže – morao je u neku upasti. I neočekivano – kao da je u zemlju propao.

Domišljali smo se da su ga vukovi rastrgli. Ali ostao bi neki trag – ako bi vukovi krv polizali i kosti skrckali, ne bi pušku proždrali. Jer mi bismo trag našli – svaki grm i rupčagu smo pretražili, znali smo da je u Mrčavi omrkao – a nije osvanuo. A budući je Mrčava na granici, palo nam je na um – da je šturnuo u Albaniju, iako tamo nije mogao imati ni jataka ni saučesnika. Jer on se bio odmetnuo, a i okrvavio, čim su Kosovo okupirali Italijani i ustoličili svoje albanske saradnike: odmetnuti albanski kontrarevolucionari, balisti, i sada bi se nasladili ako bi im šaka dopao. Ali da se i ta neverovatnost otkloni, povezali smo se s albanskim vlastima. Tada, četrdeset šeste godine, odnosi s Albanijom su bili da ne mogu biti bolji: otuda je, kao što smo i očekivali, ubrzo stigao izveštaj – da o njemu nema ni pomena.

A bili smo ga otragali. I postavili mu zasede kod jataka sigurnih – sigurnih i za njega i za nas. Kod Šefketa, koji mu je pre rata služio kao douškivač među Albancima, pa i u svom rođenom bratstvu – fisu. I kod Uglješe koji je isto zaduženje imao među svojim suseljanima, Srbima. Jer on, Obrad Višnjić, bio je pre rata komandir žandarmerijske stanice u Daždevu: baš zbog toga što je svoje žandarmske veze i kanale koristio i kao odmetnik – za vreme rata protiv balista, a posle rata protivu nove, revolucionarne vlasti – bilo je veoma teško ući mu u trag. Da, sve dok se nismo ubacili u tu njegovu predratnu mrežu.

A ni tada nije sve išlo lako, iako smo bili zavrbovali i njegovog bratučeda i dva kuma: i mi u Ozni – tako se posle rata zvala naša Služba, i mi smo bili iznenađeni dalekosežnošću raspada rođaštva i kumstva, odnosno voljnošću s kojom su srodnici i prijatelji pristajali na saradnju i na odavanje. Zavrbovali smo i dva kaluđera i jednu kaluđericu iz manastira u koje je navraćao: i bezbožnička vlast je vlast, pa su duhovnici sarađivali s njom kao i s kojom bilo drugom. Bilo je predloga i da se pokuša s vrbovanjem Obradove sestre Mare. Ali sam ja, u svojstvu šefa, otklonio takav predlog, iako je bilo u njemu nekih pogodnosti: stariji sin i starija kći Marina bili su u omladinskoj organizaciji, pa povezani i sa Službom. Otklonio sam takav predlog jer su sestre, opšte uzev, odanije braći nego braća. A povrh toga sam Maru lično poznavao iz ratnog ilegalstva, pre nego smo se zakrvili s Obradom – čak sam se kod nje i sklanjao pred balističkim poterama: povučena, rađena i starokovna seoska udovica – muža su joj ubili balisti, koja je sagorevala u uspomeni na muža i brizi o bratu odmetniku.

A i Obrad je bio stari odmetnički i policijski lisac: poznavao je ne samo bezbroj

privrženika starom, kraljevskom režimu i nezadovoljnika novim, komunističkim režimom, nego je i znao – iz svog odmetništva pod austrijskom okupacijom i iz predratnih gonjenja albanskih odmetnika “kačaka” – svaki prevoj i gaz, šumarak i sustopicu. Nikom nije dokraja verovao, a umeo je da iskoristi i nadmudri, zavaravanjem, i naše iskusne dostavljače: uzme hranu, kao nerado kaže kud ide ili gde će zadaniti, pa okrene nekud drugde. Traganje za njim je otežavalo i to što se nije pridružio nijednoj grupi – sam sebi je bio i četa i starešina. U njegovom skrivanju bilo je tamne, nepredvidljive osmišljenosti.

No, mi smo ga ipak pratili, iz noći u noć. Jedino nismo dokučili – to je i ostalo tajna, jer to sem njega i možda sestre Mare, niko nije ni znao – gde mu je zimsko sklonište. A takvo sklonište je besumnje imao – s prvim ozelenelim šipražjem.

Postavili smo, razume se, zadatak da ga se dočepamo pre prvih snegova – pre nego se zavuče u svoju zimsku logu, u koju je s jeseni – to smo znali – navlačio hranu i svakojake potrebice, mahom opljačkane iz zadružnih prodavnica. Već sredinom septembra mobilisali smo ljudstvo, alarmirali jatake, pokrenuli u pretragu partijce, žene i omladinu.

Umalo pa da i uspemo. Odvojili smo ga od veza i baza u selima i priterali uz granicu – s one strane granice, za svaki slučaj, čekale su ga pojačane albanske straže.

Jutro, zlatasto i mlako, sredinom septembra. S golog vrha osmatrao sam durbinom spajanje šarolikih ljudskih lanaca oko Mrčave. Izvirali su ti lanci odsvakud – iz jaruge, iz šumaraka, iz točila i kovraga. A za njima su, u grozdovima, gamizale udarne grupice vojnika – knojevaca i milicionera. Pouzdano smo znali da je Obrad, isteran iz sela, umakao u Mrčavu – viđen je u svitanje kako uz golet umiče, u kišnoj kabanici i s puškom o ramenu. Na brzinu smo pokrenuli i seljake, već alarmirane, prošaravši njihove redove oznašima i naoružanim partijcima. Jer seljaci, makar i pouzdani, hoće, iz straha ili iskonske naklonosti odmetništvu, da prećute susret s odmetnikom: i meni se to događalo kad su me opkoljavali za vreme rata – seljak prođe pored puške uperene na njega, kao da me nije video. Mrčava je pretežno listopadna šuma koja pokriva planinsko pleće široko nekoliko stotina metara, usred prostranih planinskih pašnjačkih goleti. Dotada nije sečena, pa je bila besputna, rivotočna, zakrčena palim stablima: pogodno skrivalište, ali rizično ubežište.

Zasede su posele gole uzvišice oko Mrčave već oko osam sati, ljudski lanci su se sklopili oko Mrčave već oko deset sati: Obrad nije imao kada, a ni kuda, umaći. A sada je lanac, stežući se u šumi, bivao sve čvršći i neprobojniji – za sat, za dva Obrad je morao upasti u ljudsku omču.

I baš tada – dok je pomoćnik Milonja nalivao čašicu rakije iz čuture – gluho prasnuše pri dnu šume dva pucnja. A zatim, kao u panici ili po komandi, zatrešta brza paljba, kao da se rascepi čitavo podnožje šume: bio je to nepobitni dokaz – a ubrzo je i kurir izveštajem to potvrdio – da je Obrad u šumi i da su već nagazili na njega. Izneli su iz šume i ranjenog seljaka, Albanca, oko kojega su nosioci toliko lelekali da sam i ja to čuo na osmatračnici, a moj pomoćnik nije odoleo da ne primeti:

“Oni su kao i Crnogorci: ranjeniku je sramota da kuka – kukaju rođaci i za njega...”

Voda u čuturicama se umlačila, na pripeci: u napregnutom iščekivanju i takvom smlakom smo utoljavali žeđ.

Ali više se ništa nije dogodilo ni do dva sata po podne – kad je stigao izveštaj da su se lanci gonilaca spojili, a od Obrada ni traga ni java.

Naredio sam, uprkos takvom izveštaju, da se i dalje pretražuje – sada ka ivicama šume. I mada je ponovo prebiskan svaki zapećak i svako žilište, prečešljan svaki grm i svaka busika – Obrad kao da je izvetrio: sumrak je učinio svako dalje traganje jalovim, besmislenim.

I ne samo to. Nego, Obrad se nije ni u budućim danima i nedeljama nigde pojavio, iako su naši poverenici i dalje tragali za njim na svim stranama, iako on još nije bio zimnicu pripremio. I sestru Maru smo stavili pod pojačani neprimetni nadzor.

Dočekali smo i snegove, preturili i zimu – bez glaska o Obradu. Dokonavali smo da se Obrad izmigoljio iz Mrčave i prevremeno sklonio u zimsku jazbinu – ako mu ta jazbina nije bila baš u Mrčavi.

Dočekasmo i leto – a od Obrada ni traga ni java. Bili smo u nedoumici: možda se Obrad u međuvremenu obolestio i skapao u svojoj jazbini. Jer je bilo nemoguće, pa i neverovatno, da se bez isprava mogao obestrviti gde ga niko ne poznaje.

No, još smo ga držali na spisku odmetnika, još smo pouzdanike i područne vlasti upozoravali da tragaju za njim – čak smo mu i sliku, zaplenjenu od sestre, objavili u policijskim novinama.

I onda, neočekivano – baš u septembru, u dane kad nam se prošle godine izgubio pošto smo ga saterali u Mrčavu – stiže izveštaj milicijske stanice da su šumski radnici nabasali u Mrčavi, u šupljini bukve, na poluraspadnut i sasušen muški leš. Izveštaj je bio neposredno upućen sreskoj miliciji, a ova je rutinski dostavila kopiju Ozni.

Izveštaj sam zatekao na stolu i čim sam bacio pogled na njega, žacnulo me – to bi mogao Obrad da bude.

Stigli smo na uviđaj već oko podne. Usred šume, raspolutivši gustiš omladi, ležala je ogromna stara bukva, zarubljena do korena. Iz njene šupljine, iz razdronjanih nogavica, virile su zdruzgane cevanice. Dulo bukve je skrivalo telo. A u šupljini panja – uglavljena stopala u vojničkim cipelama.

Tih godina – na početku obnoviteljskog i neosmišljenog skoka Prve petoljetke naveliko se sekla i izvozila šuma, pa je došao red i na Mrčavu, iako se time opasno proširivala erozija. Drvoseče, neupućene i bez stručnjaka, sekle su sve odreda, pa su prepilali i tu bukvetinu a da nisu ni obratili pažnju – ako su i primetili – da je šuplja, sve dok nije grunula o žbunjevito i kameno tlo. Tek tada su smotrili i presečene noge obustavili komadanje stabla i javili vlastima.

Drvoseče su očas preplitale i raspolutile stablo. U koritu šupljine ležao je poluraspadnuti leš u žandarmskoj uniformi i oružju: već po tome se dalo zaključiti da je to Obrad – on je svoje odmetništvo, pod raznim, suprotnim vlastima, shvatao kao nekakvo nastavljanje svoje službe, pa održavao u redu, više nego je i mogao, i uniformu i oružje. Mi smo već znali i broj njegove puške – poklapao se s onim na pušci nađenoj uz njegovo telo.

Ipak smo odlučili da pozovemo njegovu sestru – radi prepoznavanja leša. I dok je yip išao po nju, raspredali smo o udesu Obradovom – te da li je otpre znao za tu bukvu ili je u stisci natrapao na nju, te koliko se u dulu mučio, uzalud nastojeći da se iščupa iz njega...

Raspredali smo, preglasno i preopširno, zaobilazeći ono što nam je svima bilo na umu – nedokučive misli i patnje tog čoveka, koji je preturio tolike opasnosti i rizike, u nepredviđenoj, nerazumskoj konačkoj klopci.

Sestra Mara je prepoznala brata – po zlatnom prstenu i gvozdenim zubima. Koštunjava pepeljava žena je kukala, bez suza:

“Što te puške ne zgodiše, puškonoše! No željezne muke trpe, mučeniče, i dok žive, i kad samre, i po smrti!”

Nije klela, nije meni ništa zamerala. Preklinjala me, najzad, da joj dam bratovljevo telo da ga sahrani:

“Daj mi ga, Čvoro” – tako me i ona, po prezimenu Čvorović, nazivala već u ratu – “daj mi ga mrtvog, rad utehe...”

Ali ja joj to nisam mogao obećati: postojala je izričita naredba da se narodni neprijatelji sahranjuju tajno i na skrovitim mestima – da njihovi grobovi ne bi poslužili protivničkim, kontrarevolucionarnim ispoljavanjima. Konačna sudbina Obradova sačuvala ga je i u mom sećanju.

13-20. septembar 1984.

Milovan Đilas