Stvarnost kao diskurs

Rođenjem Beograđanka, ugledni slavist iz Australije, univerzitetski profesor u Melburnu, Slobodanka Vladiv-Glover je naš autor i zato što knjizi o kojoj ide govor prethode dve, Lirska drama slovenskog modernizma (1997) i Romani Dostojevskog kao diskurs transgresije i požude (2001), kod istog izdavača ovde objavljene. NJena nova studija sastavljena je od jedanaest po predmetu manje ili više autonomnih, a tematski čvrsto objedinjenih eseja sa iscrpnom naučnom aparaturom. Svojim znatnijim delom ona obrađuje pojave i dela ovdašnje postmoderne književnosti, a obuhvatnijem razumevanju pokreta doprinose tekstovi o pojavama i delima ruske i, manjim delom, ukrajinske nove proze. Unekoliko je apartan esej o “Stomaku arhitekte” Pitera Grineveja, ali i opravdan jer film tretira kao “proširenu metaforu postmodernog modela recepcije”.

Isprva Slobodanka Vladiv-Glover objašnjava suštinu korenitih promena u percepciji objekta, naglašavajući da su književni tekstovi koje postmodernizam proizvodi u načelu saobrazni “opštem shvatanju stvarnosti kao diskursa (reči)”. A to, opet, znači da je vrednost ovih tekstova mogućno meriti isključivo spram stvarnosti odabranog diskursa. Danilo Kiš je prvi pisac čija su dela Peščanik i Enciklopedija mrtvih izložena ovakvom kritičkom pristupu. Opis načina na koje Kiš u romanu oživotvorava svoju poetiku ide od njegove dekonstrukcije modernizma, a zatim uglavnom dvama smerovima sa mnoštvom grananja. Svoje viđenje sveta on je, navodno, zasnovao na odsustvu vrednosti kao hijerarhijskog sistema – bio je nameran da izrazi “šizopsihologiju” nove realnosti koja poslediči Aušvicu. A celokupnost sveta je, saglasno svojoj poetici, Kiš sažeo u virtuelnim objektima svojih priča.

Proza Vide Ognjenović je drugo vrelo iz kog izlaze analitički tokovi ove studije. Na delu je, po mišljenju Slobodanke Vladiv-Glover, poetika gotovo podudarna Kišovoj, sa jednom izrazitom razlikom. Subjekti ove proze mogu, naime, biti definisani samo spram njihovog trenutnog govornog čina, a to će reći da “identitet subjekta sačinjava čin mišljenja eksternalizovan kroz govorni jezik”... Sasvim ukorak s vremenom, “angažman” postmoderne srpske proze nedavnim ratnim i političkim zbivanjima autorka studije ilustruje analizom dvaju oprečnih pristupa temi u tekstovima Vladana Arsenijevića i Slavena Radovanovića. Ona drži da, razlikama uprkos, nacionalni i kulturni identitet ovi pisci shvataju kao funkciju etike, a ne ideologije nacionalizma. U završni esej posvećen našim temama složeni su razlozi sa kojih roman Milisava Savića Ožiljci tišine zadovoljava uslove “postmodernog arheološkog pisanja u Fukoovom smislu”.

Četiri eseja o primerima iz nove ruske i, znatno manjim delom, ukrajinske proze upotpunjuju naša saznanja o postmodernizmu kao globalnom i, posebno, kao kulturnom fenomenu postkomunizma u zemljama Istočne Evrope. Slobodanka Vladiv-Glover smatra da se taj fenomen najvećma ispoljava u preobraćanju “homogenog sistema ideološkog mišljenja u heterogenu stvarnost jezika i mnogostrukost diskursa”. Množina, za rusku književnost novih, modela diskursa naložila je autorki studije da svojim analizama obuhvati dela povelikog broja pisaca: Bitova, Jerofejeva, Galjbiševa, Sorokina, LJ. Petruševske, T. Tolstoj, Andruhoviča i drugih. U isti mah, rečenom množinom diskursa odbranjena je teza da je na delu nova kulturna paradigma – postmodernizam saglasan zapadnoj kritičkoj teoriji.

Slobodanka Vladiv-Glover je negde pripomenula da je postmodernu poetiku nemoguće opisati sredstvima tradicionalne kritike. Dakako, ona to i ne pokušava, njen analitički postupak podrazumeva, uz ostalo, aktiviranje izrazito disciplinarnih instrumentarija novijih “škola” teorije književnosti, filozofije, estetike, psihologije, antropologije, lingvistike, sociologije i dr. S neznatnim se preterivanjem može reći da su stoga, za standardno književno-teorijski obrazovanog čitaoca, neki njeni tekstovi prijemčivi koliko i oni iz sfere nuklearne fizike. Ma kako stručno bila pisana (a jeste), ma koliko vredna bila (a jeste, u našim okolnostima pogotovu), ova studija će od prave koristi biti prevashodno posvećenicima postmodernizma. Utoliko je neophodnije istaći impozantan napor prevodilaca ovih eseja – Mirjane Milosavljević, Milisava Savića, Jelene Stakić i Petra Banjca – zaslužnih za ostvarenje jezički kvalitetnog i terminološki ujednačenog štiva.