Žrtva švedskog standarda

Tako je to kad nam političku elitu čine dojučerašnji profesori i eksperti koji su preko noći listanje knjiga zamenili brojanjem državnih para, pa im se i moć razgranala daleko od vrata učionice. Kao dobroj deci, neiskusnoj a lepo vaspitanoj, mama im je, naravno, govorila “Ne hvataj se u loše društvo”, ali ih nije obučila da mangupe i prepoznaju.

Možda i zato danas Miroljub Labus smatra da je Erikson samo dao stipendiju njegovoj kćerki, a Šveđani su izgleda skloniji mišljenju da su ga tajno plaćali za konkretne, specijalne usluge. Ko je, međutim, u pravu? Da li je, dakle, potpredsednik srpske vlade korumpiran? Ili je samo žrtva medijske hajke?

Informacije koje dolaze iz Švedske govore:

- 20. aprila ove godine tamošnji Biro sa suzbijanje privrednog kriminala podigao je optužnicu protiv šest visokih nameštenika, bivših i sadašnjih, multinacionalnog kolosa Erikson zbog toga što su posebnim, tajnim kanalima 356 miliona evra ove firme preneli na razne bankarske račune u inostranstvu.

- Na jedan od ovih računa, ustanovila je istraga, uplaćeno je krajem juna i krajem jula 2000. godine ukupno 13 000 dolara. Glavni tužilac Lage Karlstrom u zvaničnom aktu piše: “Pri kućnoj pretrazi 21. maja 2003. u Cirihu pronađena je, između ostalog, poruka ... poslata iz Eriksonovog glavnog ureda iz Stokholma 28. juna 2000, koja je sadržala nalog o isplati novca na jedan bankarski račun u SAD... Erikson se obavezao da isplati ukupno 13 000 dolara jednoj osobi (X - odnosno Iks, kako se ona u celom dokumentu naziva - prim. a.) radi izdataka njegove kćerke za studiranje u SAD... Na poruci je bila žuta nalepnica sa tekstom “moramo pronaći ozbiljnog pošiljaoca iz Švajcarske za ovu pošiljku (ali ne Erikson).”

Junska isplata obavljena je iz Švajcarske, a julska sa Devičanskih ostrva.

- U istrazi je jedan od zaposlenih u Eriksonu izjavio da ga je, citiramo akt tužioca, “kontaktirao X zato što je u njegovoj zemlji na pomolu bila promena vlade. X je hteo da pomogne Eriksonu da postane “uspešno preduzeće” u njegovoj zemlji. To znači da bi X dostavljao usmene informacije ili savete o situaciji u toj zemlji. X je zatim u više prilika (između 10 i 15 puta) dao takve informacije... Novac je isplaćen na račun koji je X naznačio... Uzimajući u obzir način isplate, koji je vredan pažnje, i s obzirom na slab opis usluga koje je X trebalo da obavi za sumu koju je primio, postoje jaki razlozi da se isplate osobi X označe u svakom slučaju kao poklon.”

Tužilac Karlstrom u dokumentu čiji faksimil donosimo navodi i ovo: “U toku istrage se saznalo da je X u trenutku isplate bio jedan od vodećih predstavnika političke opozicije u jednoj stranoj zemlji, kao i da je on bio očekivani kandidat za ministra pri promeni vlasti. U toku jeseni iste godine došlo je do, donekle neočekivane, promene vlasti, pri čemu je on izabran za ministra.”

- Tužilac Karlstrom u “Odluci da prekine istragu” kada je u pitanju osoba X, donetoj 20. aprila ove godine, piše: “Prema 17. članu, paragraf 7, Krivičnog zakona (Švedske - prim. a.), u značenju pre 1. jula 2004, onaj koji, između ostalog, preda, obeća ili ponudi ministru strane zemlje ili nekom drugom mito ili neke druge neprikladne nagrade može biti kažnjen za podmićivanje... Mito se daje obično tokom vremena za koje primalac izvršava svoje usluge ili zadatke. Isplate X su izvršene pre nego što je X postao ministar jedne strane zemlje... Od 1. jula 2004, kada je na snagu stupila izmena krivičnog zakona, moguće je kazniti onoga ko isplaćuje novac čak i ako je primalac mita počinio delo pre nego što je imenovan. U novoj verziji zakona u kategoriju onih koji mogu biti osumnjičeni za krivično delo podmićivanja/primanja mita uvršćeni su i ministri stranih država... Krivični zakon mora se tumačiti restriktivno... Zato sam mišljenja da postoji mogućnost za tvrdnju da ovo pravilo nije važilo za ministre stranih država pre 1. jula 2004. S obzirom na okolnosti, nalažem da se istraga obustavi...”

Tužilac Karlstrom je svoju odluku o “osobi X” saopštio na dve stranice. Na 13 je obrazložio optužnicu protiv ljudi iz Eriksona. Kako NIN saznaje, to je samo sažetak nekoliko hiljada stranica dokumenata sačinjenih tokom istrage (policijski izveštaji, zapisnici sa saslušanja...).

U Srbiji je “osoba X” brzo detektovana kao Miroljub Labus, potpredsednik savezne vlade od jeseni 2000. i potpredsednik republičke vlade od prošlog marta do danas. On sam se o slučaju nije podrobnije izjašnjavao, prepustivši da to uradi njegova kćerka, koja je saopštila da je od Eriksona dobila stipendiju (trećinu ukupne sume) za magistarske studije na Stenfordu u Kaliforniji. Nakon magistriranja vratila se u Beograd i obratila Eriksonu radi zaposlenja: “Nažalost, u tom trenutku nisu imali mesta za mene...”

Tužilac Lage Karlstrom za NIN: Nikada nisam imenovao osobu X Švedski tužilac Lage Karlstrom u svom predmetu na nekoliko hiljada strana dokazuje da je sistem Erikson, koji obuhvata više zemalja, utajio porez koji se meri stotinama miliona evra. U razgovoru za NIN odbija da pomene ime našeg političara kojeg je označio samo kao “osobu X”. Za NIN kaže: “Nikada nisam imenovao osobu X niti zemlju odakle je. Jedino što je preciznije rečeno jeste to da je uplata para išla preko lica u Švajcarskoj koje je poslovno bilo vezano za Erikson i jedne firme na britanskim Devičanskim ostrvima.”

NIN je stupio u kontakt sa tužiocem Karlstromom. Qubazni Šveđanin nije, međutim, hteo da ulazi u detalje slučaja, insistirajući na svojoj formulaciji o “osobi X”, tako da ostaje nejasno na čiji je račun novac prebačen – gospodina Labusa ili njegove kćerke (posebno je pitanje što našim građanima nije dozvoljeno da imaju bankarske račune u inostranstvu), kao i da li je sklopljen ugovor o stipendiranju ili je sve ostalo na nivou usmenog dogovora, što, kada su pare u pitanju, nije baš uobičajeno za ozbiljne firme. Možda je i to razlog što je Erikson insistirao da se isplate ne vrše sa njegovog, već sa fantomskih računa u Švajcarskoj i sa Devičanskih ostrva. A sve je rađeno preko Ciriha, grada koji je nemački nedeljnik Špigl prošle godine označio kao o “metropolu perača novca”, centralno mesto Evrope za fiktivne firme u kojima se drže “crni fondovi”.

Iz švedskih pravosudnih dokumenata jedno je očito: Erikson je investirao u političara Labusa, opozicionara sa perspektivom skorog prelaska u vlast, pomažući mu u onome što mu je u tom trenutku bilo najvažnije – školovanju kćerke. Da li je, međutim, ovo kasnije imalo uticaja na (lakše) dobijanje poslova Eriksona u Srbiji i Crnoj Gori, Šveđani niti su istraživali, niti je to njihov posao.

Labusu bi moglo da ide u prilog što je ova firma još tokom devedesetih pokrenula veliki biznis u Srbiji i uspevala da sklopi unosne poslove i sa prethodnim režimom, kao i sa porodicom Karić sa kojom Labus nipošto nije u ljubavi. Sredinom prošle decenije Mobtel je od Eriksona kupio opremu koja je, uprkos sankcijama, uz mnogo muka i dovijanja, prebačena preko Azije i Grčke u našu zemlju. Kasnije Erikson počinje i poslove sa Telekomom. Na zvaničnom sajtu ove firme 17. oktobra 2001. godine objavljena je sledeća informacija:

“Erikson d.o.o. je učestvovao u realizaciji nekoliko projekata Telekoma Srbije a.d., kako u fiksnoj tako i u mobilnoj telefoniji. Ovo partnerstvo je otpočelo u 1998. godini potpisivanjem ugovora o isporuci i postavljanju sistema mobilne telefonije i to po sistemu “ključ u bravu”. Saradnja se dalje nastavila i na polju fiksne telefonije. Posle potpisivanja ugovora u novembru 1999. godine o Međunarodnoj centrali 1, potpisan je i ugovor o isporuci i montaži beogradske Međunarodne centrale 2. Tokom 2000. i 2001. godine Erikson je ostao i dalje jedini snabdevač Telekoma u oblasti mobilne komunikacije i tu svoju ulogu će pokušati da zadrži i u budućnosti.”

U tome su uspeli. Tokom 2001. Erikson potpisuje dva ugovora sa Telekomom Srbije – jedan vredan 25 miliona, a drugi 75 miliona maraka (potpisivanju su prisustvovali i Marija Rašeta-Vukosavljević, Miroljub Labus, švedski ambasador...). Pre dve godine, 16. maja 2003, sledi ugovor od 12,5 miliona evra. Početkom februara ove godine sklapa se još “teži” posao – 39 miliona dolara za širenje i unapređenje mobilne mreže. A kompanija Erikson Nikola Tesla (iz Hrvatske) modernizuje Monetov GSM sistem u Crnoj Gori. Erikson je, ukratko, glavni snabdevač svih operatora mobilne telefonije u ovoj zemlji.

Ima li ovako jaka pozicija Eriksona, bar jednim delom, veze sa Miroljubom Labusom? Da li je on koristio svoj položaj, posle 2000. godine, da “pogura” Šveđane? Da li se sa 13 000 dolara zaista kupuju milionski poslovi? Ili se, možda, pre radi o sukobu interesa, javnog i privatnog, što je u demokratskom društvu takođe, makar moralno, nedopustivo?

Korupcija podrazumeva nezakonito korišćenje društvenog položaja i moći radi sopstvene koristi. Prevedeno: podmitljivost, potkupljivost, pokvarenost... Narod je vezuje pre svega za “gotovinu”, odnosno ostvarivanje novčane dobiti (“Para vrti gde burgija neće”), dok se “recipročne obaveze davanja”, VIP (veze i poznanstva) sistem poklona i ustupaka češće shvata kao nezaobilazni deo tradicionalnog morala.

Iako je korupcija na Balkanu visoko isplativa i nisko rizična delatnost, u društvu labave demokratije nije zdravo olako lepiti etikete “primio mito”. Bez obzira koliko perspektivan političar, Labus je u vreme kada je njegova kćerka (inače odličan student) dobila stipendiju ipak bio samo u opoziciji (uz to, profesor i spoljni saradnik uticajnog Ekonomskog instituta). Wegov uticaj na odluke Telekoma o izboru poslovnih partnera nikada i ni na koji način do sada nije bio pominjan, kamoli dokazan.

Zato i odgovore na postavljena pitanja može da pruži samo istraga kojoj su dostupni izvori kojima novinari nemaju pristup. Redosled poteza bi u uređenoj državi bio relativno prost: zvanično zatražiti od švedskih sudsko-policijskih organa sve do čega su oni, u vezi sa našim državljaninom, došli, a onda na domaćem terenu nastaviti istragu. I na kraju reći: jeste mito, nije mito. Koristilo bi to i građaninu Labusu (ako je nevin, naravno), i državi Srbiji, 97. (od 146 zemalja) na svetskoj lestvici korumpiranosti, bar kako je izračunao Svetski ekonomski forum.

Za sada potpredsednik republičke vlade odbija da o celom slučaju išta detaljnije kaže (i NIN-u), osim da mu sve smešta opozicija (!?), dok njegovi partijski saborci (u Vladi ćute) tvrde da se radi o apsolutnoj neistini i “aferi koje nema”. Labus odaje utisak gotovo uvređenog čoveka (što je u Srbiji i shvatljivo uvek kada se deca uvlače u afere). Možda bi to javnost i progutala kao način odbrane da inicijalna informacija o 13 000 dolara nije potekla od zvaničnika švedske države, kojima se teško može pripisati srpska opoziciona ostrašćenost.

Cinici kažu da Labus ne priznaje afere koje sam nije lansirao. Misle, naravno, na slučajeve Marije Rašete-Vukosavljević, Zorana Janjuševića, Nemanje Kolesara, Bodruma i tome sličnog, čije je “slabe tačke” upravo G17 plus eksploatisao do krajnjih granica u političke svrhe. Labus zato sada može teško da očekuje samilost rivala iz demokratskog bloka. Pogotovo posle “nezatvorene knjige Knjaz Miloš”. Sećamo se: obećano je da će se istražiti (i javnosti saopštiti) šta je Miroljub Labus, u svom stanu, razgovarao, baš pred odluku o prodaji fabrike u Aranđelovcu, sa predstavnicima zainteresovanog Danonea. I zašto je kolabirao Milko Štimac. I zašto su preko noći menjane odluke. Ta obećanja su, međutim, ubrzo prekrili “ruzmarin, snjegovi i šaš”.

U proteklih 15 godina Srbija se bukvalno gušila u živom blatu korupcije i sistemu zasnovanom na beskrajnim ugrađivanjima, od kojih nijedan slučaj nije razrešen ni pre ni posle demokratske revolucije. Možda su zbog toga ljudi skloni da veruju kako su svi političari po definiciji skloni koruptivnom padu, dok se sume za kvarenje morala političara dižu u nebesa (“taj bez 100 000 evra neće ni da te primi na razgovor, takva mu je tarifa”, često se čuju tvrdnje “pouzdanih informatora” o ministru ove ili bivše vlade). Zato i jedan od argumenata onih koji sada brane Labusa glasi da se radi o premaloj sumi za domaće poimanje “visoke korupcije”, ali će isti ljudi rado prepričavati slučajeve “sitne korupcije”. Recimo, radnika obezbeđenja Skupštine opštine Kikinda koji je izgubio posao zato što je primio 50 dinara od jedne osobe kojoj je pronašao ličnu kartu. Ili ginekologa iz Negotina koji je dobio devet meseci zatvora zbog mita od 250 maraka.

Narod, makar koliko izgledalo da se jedina memorija koju eventualno ima nalazi u retkim kompjuterima, ipak sve to negde beleži. I prizove na izborima.

Odgovornost nosioca javne funkcije je u civilizovanim zemljama pravilo, a greške u njihovom privatnom životu ne mere se istim aršinom kao kod običnih smrtnika. U Americi se politička karijera raspada ako se otkrije da je političar na crno zapošljavao kućnu pomoćnicu. U Češkoj Republici je premijer ove nedelje podneo ostavku jer nije uspeo uverljivo da objasni odakle mu 30 000 evra za stan koji je kupio pre šest godina (kada, dakle, i nije bio premijer). Pritisak medija i javnosti bio je toliki da je 35-godišnji Gros morao da se povuče i da tako najverovatnije završi političku karijeru. Bivši šef francuske diplomatije (ranije Ustavnog suda) Rolan Dima osuđen je 2001. na zatvor i novčanu kaznu jer je zaposlio ljubavnicu u kompaniji “Elf Akiten”, a ona je posle kod njega lobirala da ova firma dobija unosne poslove...

Postmoderna demokratija proizlazi iz postulata da javnost ima pravo da zna sve o finansijama, imovini i novčanim izvorima, onih koji ih politički vode. Građani bi trebalo stalno da teže da kamene zidove domova političara zamene staklenim. Možda je to često neukusno, pa i primitivno, ali je legitimno pravo. Razlog je jasan: slobodni građani moraju da imaju garanciju da onaj ko raspolaže njihovim novcem i propisuje im obaveze nije korumpiran. Moć modernih državnih menayera je ogromna – na isti način, stroga, mora biti i kontrola. A političari imaju obavezu da građanima o tome pruže sve podatke.

Optužbe na svoj račun Miroljub Labus je doživeo upravo u trenutku kada je zemlja konačno krenula ka EU. Već viđen za glavnog pregovarača ove države sa Briselom, paradoksalno je postao, neočekivanim udarom iz Švedske, i moguća prva žrtva naše evropeizacije, u kojoj će se finansije političara, valjda, posmatrati kroz tri teleskopa.

Ali, u toj Evropi postoji još jedno pravilo: svaku krivicu treba prvo dokazati. Možda korupcija jeste sida državnog aparata, ali je i presuđivanje pre suđenja zloćudni tumor svakog društva.

Miroljub Labus, umesto što javno pokazuje ogorčenje, pa i prezir prema najnovijim optužbama, više bi učinio za uvođenje ove zemlje u evropske norme ponašanja kada bi, on a ne njegova kćerka, javnosti pružio potpune informacije i sve papire vezane za slučaj. Može, na kraju krajeva, i da tuži Šveđane ako se oseća povređenim. Na ćutanje nema pravo, bez obzira što je u našoj političkoj eliti rašireno uverenje da se afere najbolje gase ignorisanjem.

Trgovina uticajem Nemanja Nenadić, izvršni direktor Transparensi Srbije, kaže za NIN da dobijena informacija iz Švedske nije dovoljna da bi se utvrdilo da li je korupcije u “slučaju Labus” zaista i bilo. Ali, Tihomir Živanović, član Međuresorne grupe za ispitivanje vlasničkih odnosa u Mobtelu i bivši republički inspektor za sisteme veza, tvrdi da razloga za sumnju ima. On kao argumente navodi da je svojevremeno naišao na opstrukciju Ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom, na čijem je čelu bio Labus, kada je tražio dokumentaciju o ugovorima između Mobtela i Eriksona. U Srbiji, koja sve više liči na arenu za lobiranje svih vrsta, telekomunikacije su jedna od nekoliko zlatnih koka. Zato i veliki svetski proizvođači opreme žele da budu što prisutniji na ovom području, naročito kada je u pitanju mobilna telefonija koja i donosi najviše novca. “Ovo što se sada dešava možemo nazvati ’trgovinom uticajem’, što je teško dokazati, kao i korupciju uopšte”, kaže gospodin Nenadić. Kako je u “slučaju Erikson” reč o dva velika javna interesa (kredibilitet vlade i investiranje u Srbiji), Nemanja Nenadić smatra da je neophodno da se pod hitno “krene u akciju”: “Od presudne je važnosti da se ispitaju svi slučajevi u kojima je Erikson učestvovao, odnosno u kojima je sklapao poslove sa državom, tj. javnim preduzećima u kojima država ima svoj kapital, kao i da li su tada poštovani važeći zakoni i principi. Tačnije, da li je došlo do povrede državnog interesa i da li su političke strukture imale uticaja na to.” U svakom slučaju, po našem zakonu, korupcija se striktno vezuje za vršenje službene dužnosti. Nije poznata u smislu “potonjeg vršenja dužnosti”. “Kako sada izgleda, ne vidim da bi neko u ovom slučaju mogao biti krivično gonjen”, smatra Nenadić, i podseća da je vreme da uskladimo zakonodavstvo sa Krivično-pravnom konvencijom koju smo potpisali i ratifikovali još 2002. godine, kao i sa proklamovanom antikorupcijskom strategijom.