Pitanja srpskim prijateljima

Sudeći po izjavama u Vašingtonu i u drugim delovima zapadnog sveta Srbi treba da računaju da su među najsrećnijim ljudima na svetu. Zašto? Zbog toga što imaju toliko prijatelja koji im žele samo ono najbolje u životu i koji u poslednjih nekoliko nedelja padaju jedni preko drugih žureći da ponude savet svojim prijateljima Srbima. A koji je taj savet? On je sledeći:

“Rešite se Kosova, rešite se svih tih problema”, jer, kako oni to kažu, Srbi su na pragu integracije u EU, a Kosovo može samo da im služi kao prepreka na tom putu. Ti naši veliki prijatelji, od Ričarda Holbruka do Dimitrija Rupela, svi bi želeli da vide Srbiju u njenom prirodnom i pravom mestu, to jest – kao jednog od važnijih članova Evropske unije i kao modernu “demokratsku zemlju”. Po njihovom mišljenju, lako je i jednostavno da Srbija to postigne, ali, prvo, naravno, treba da prihvati svoje nove prijatelje, da ih zagrli i toplo uvažava sve što joj oni savetuju. Drugo, Srbija treba da amputira barem jedan deo sebe, a možda i više delova da se ne bi zarazila antievropskom bolešću (vezano za njenu nacionalističku prošlost). Treći korak jeste da Srbija prihvati da jedno pravo važi za nju, a drugo za druge. Odnosno, da jednonacionalno Kosovo, stvoreno najgrubljim etničkim čišćenjem, kršenjem osnovnih ljudskih prava i pretnjom daljeg nasilja, treba da bude prihvaćeno kao jedino rešenje za sve što boli Srbiju. Naravno, ovo rešenje nije dobro ni za RS ni za Makedoniju, a da ne govorimo o Crnoj Gori.

Ovi naši prijatelji stvarno nam žele samo dobro, jer smatraju da ulazak u Evropu kao što hrišćani vide put prema raju, mora za Srbiju da bude izgrađen na bazi pokajanja i odricanja od onoga što joj je najdraže. Da bi Srbija doživela raj u Evropskoj uniji, mora da se odrekne carstva na ovom svetu. Ova dilema nam je dobro poznata i ima neke pravde u tome da se nalazimo u istim raspravama sami sa sobom kao što se u mitološkoj priči car Lazar nalazio pred Kosovskim bojem. Naši prijatelji brzo dodaju svoje mišljenje da Srbija jedino može da bude srećna kroz iskušenja ovih vrsta, a istovremeno brzo nam savetuju da zaboravimo na istoriju i na našu bolnu prošlost, jer kako ćemo izgraditi budućnost ako ne možemo da se odreknemo prošlosti.

Da bi nas uverili da je ovo jedino rešenje za sve naše probleme, drugi naši prijatelji, poput Međunarodne komisije za Balkan i Međunarodne krizne grupe, kao i niz nevladinih institucija, poput američkog Instituta za mir, pokušavaju da nas ubede da je sve oko Kosova već rešeno, da tu Srbi ne mogu previše da utiču, jer je već odlučeno da će Kosovo da bude nezavisno. Oni nas uveravaju da ostaje samo da se sve ovo rado i veselo prihvati i da, pevajući, Srbija navali na rad da bi dostigla sve ostale međunarodne standarde i zahteve kako bi postala koristan deo šire zajednice.

Teško je odbiti savet prijatelja, ali u ovom slučaju to baš i nije toliko teško, jer koliko god oni govorili da nam sve ovo predlažu iz iskrenog prijateljstva i želje za našu bolju budućnost, mi dobro znamo ko su oni i šta nam žele, a još više znamo da procenimo šta je stvarno u našem interesu i šta bi bilo prihvatljivo kao rešenje za Kosovo.

Da bismo se uverili da nam naši dobronamerni novi prijatelji ne govore potpuno iskreno (niti punu istinu), moramo samo dobro i pažljivo da pogledamo njihove argumente i savete. Ako je tačno da je sve oko Kosova već odlučeno, onda zbog čega im je stalo da Srbija i Srbi to što pre prihvate? Zašto međunarodna zajednica samo ne proglasi nezavisnost Kosova i da se ta priča tako dovede do kraja? Zašto im je potrebno da Srbi prihvate ovo rešenje ako je doneseno bez njihove saglasnosti?

Odgovor na ova pitanja je jednostavan – nema ništa od nezavisnog Kosova ako Srbija to ne prihvati. Bez saglasnosti Beograda priča o nezavisnosti Kosova je samo to – priča, jer neko mora da garantuje tu nezavisnost, a ona može da postigne pozitivne rezultate samo ako ne ugrožava mir i stabilnost u balkanskoj regiji. Bez saglasnosti Beograda niti ima trajnog mira niti stabilnosti.

Sve to naši novi prijatelji dobro znaju, a još bolje znaju da bez saglasnosti Beograda ne postoji ni saglasnost u međunarodnoj zajednici, a ni politička volja da se stvara nova nezavisna država (koja bi bila nezavisna od NATO-a kada je u pitanju njena bezbednost, a od Zapada nezavisna kada se radi o ekonomskoj stabilnosti). Zbog svega ovoga važno je dati do znanja našim novim prijateljima da smo zahvalni za njihove savete, a da bismo bili još zahvalniji kada bi nas ostavili na miru.

Obrad Kesić