Simetrija zla

Mesec dana je Srbiju držao blagi, veoma uzdržani evropski entuzijazam. Veoma diskretno su počele rasprave o briselskim perspektivama, negde su se mogle čuti patetične rečenice o izlasku sa slepog koloseka savremene istorije, a dobar deo javnosti pomislio kako je konačno došlo vreme da se ratovi, zločini i istorijske nepravde presele u čitanke. Narodi bivše Jugoslavije su, navodno, počeli da trče evropski maraton sa preponama, zaboravljajući na bliske susrete u paklu sa kraja prošlog veka. Onda je to sve pokvarilo jedno parče metala.

Amerikanci su uručili Trumanov orden ćerki đenerala Draže Mihailovića, ravnogorski simpatizeri su to prihvatili sa oduševljenjem, što je bio sasvim dovoljan razlog za novo raspirivanje prijateljstva na Balkanu. Na pitanje da li treba prekinuti normalizaciju odnosa sa Srbijom, čak 94 odsto gledalaca emisije Otvoreno na hrvatskoj televiziji je odgovorilo potvrdno, dočim su učesnici u velikom okršaju istomišljenika imali samo dilemu da li treba prekinuti diplomatske odnose odmah ili dati malo vremena Srbiji da se koriguje. Goran Milić, koji je uspeo da bude najlojalniji jugoslovenski komunista na beogradskoj, reformator na sarajevskoj i nacionalista na hrvatskoj televiziji, najavio je propagandni prilog o Ravnoj gori na groteskan način – mnogi će prosvjedovati što prikazujemo ovaj prilog, ali mi to činimo da poslije neko ne bi rekao da nije znao. Čim je uz pomoć Gorana Milića hrvatska javnost saznala da u Srbiji postoje četnici, drugi nacionalni udarnici na HRT su pokrenuli kampanje kakve su građani Srbije već gledali na Miloševićevoj televiziji.

Hrvatski predsednik Stjepan Mesić otkazao je posetu Srbiji zbog ravnogorskog sabora na kojem se po prvi put od kraja Drugog svetskog rata na bini pojavio predstavnik države. Možda je skup obeležen ikonografijom ukradenom iz partizanskih filmova, sa sve suvenirskim kamama, kompromitovao zalaganja da se napravi revizija komunističke istorije, koja je čvrsto zasnovana na simetriji zla. Odgovarajući nezvanično na Mesićev potez, srpski zvaničnici će kazati da je dva dana ranije predsednik Sabora Vladimir Šeks govorio na skupu u Blajburgu, dok su među slušaocima ponosno paradirali momci sa ustaškim obeležjima i pevušili pesme posvećene Anti Paveliću. Niko iz Beograda nije rekao ni reč. Hrvati će već reći kako Blajburg simbolizuje najveće stradanje hrvatskog naroda u modernoj istoriji, ali potomke jasenovačkih žrtava izgleda sudbina pobijenih ustaša ne pogađa previše. I u drugim evropskim zemljama fašisti su bili izloženi surovoj pobedničkoj pravdi – više od tri miliona Nemaca je Benešovim dekretima proterano iz Češke iako većina njih nisu bili pripadnici nacističke vojske, ali je njihova sudbina neuporedivo bolja od sudbine miliona ljudi koji su završili u koncentracionim logorima.

Ali ta istorijska rasprava zapravo ne govori ništa o fašizmu na Balkanu, ništa ne kaže o komunizmu, demokratiji i ljudskim pravima, kao što ništa neće reći ni o budućnosti dela Evrope sa kojim je i pokojni Patris Lumumba svojevremeno plašio plemena u Kongu. “Nećemo nikada dozvoliti da se Kongo balkanizuje”, govorio je dok su mu Belgijanci proglašavali nezavisnu Katangu. Rasprava o četnicima ili ustašama samo govori o netrpeljivosti koja ideologije, velike sile i velike ideje koristi samo kao dobar izgovor za osvajanje teritorija ili makar onemogućavanje komšija da počnu normalno da žive.

Draža na ramenu srpskog košarkaša, skup na Ravnoj gori ili srpske izbeglice koje su se usudile da glasaju na lokalnim izborima – sve je to dobar povod za novi veliki derbi između dva isfrustrirana kolektiva, koji još nisu skinuli zavoje a već su primorani na nove integracije. Zato i istorijska regresija dva bratska, zakrvavljena naroda, koji su na putu u Evropu odlučili da naprave mali izlet u proleće 1941. godine, nije nikakva priča o čeprkanju po sanducima na tavanu gde se kriju dokumenti i korespondencija iz prošlosti. Ni veliki napor hrvatske države da predsednik Mesić dobije orden od Putina nije samo odraz želje da Hrvati dobiju licencu kako su se borili na strani pobednika, dok je samo hrvatska država bila na strani fašista. Kao što ni srpska elita ne može da nađe nikakvo opravdanje za besmisleno distanciranje od Rusije, jer je ta velika zemlja u nekim glavama svedena na utočište Mire Marković, ali možda u toj akciji misli da će konačno skinuti sa sebe oreol poslednjih evropskih komunista.

Ta istorijska šizofrenija će na Balkanu rađati najaktuelnije političke vesti sve dok Evropa ne odluči da uđe na Balkan ili da Balkan izađe iz nje. Nije sprovedeno nikakvo istraživanje, ali bi se moglo naslutiti da bi mnogo više Hrvata volelo da uđe u EU pod uslovom da u toj velikoj familiji ne bude Srba ili da makar Srbi uđu sa ozbiljnim zakašnjenjem. Ne zna se tačno zbog čega, ali i u Srbiji se svaki put kada EU pokaže crveni ili žuti karton Hrvatskoj spontano pojača evropski entuzijazam. Zato će integracija bivše Jugoslavije u EU prerasti u glavni test održivosti velike evropske ideje – ako je Srbi, Hrvati i ostala braća ne budu srušili, ona će ostati večno, rekli bi ovdašnji cinici. Pod uslovom da Evropa zaista ozbiljno računa na nas. Ili njih.