Dani Đenerala

Ravna gora, 14. i 15. maja

Flaša „knjaza Miloša” kružila je među ljudima, koji su se okupili u rano subotnje jutro ispred crkve Svetog Marka. Svako onaj ko bi pokušao da odbije, ućutkivan je neoborivim argumentom. “Domaća!” Spremno se došlo na zborno mesto, ne ide se, ipak svake subote na Ravnu goru. Već samo jedne, one prve posle Đurđeva dana.

Iz Beograda samo dva autobusa „Nove Srbije”. Wihova uporišta su malo južnije. A Srpski pokret obnove, bar ovaj deo koji je ostao veran Vuku Draškoviću, obeležavanje četničkog ustanka pomerio je za nedelju. Da stigne da potvrdi Vuku predsedničko mesto i da izbegne „starog otpadnika” Velju Ilića i „nove” Vojislava Mihailovića i Verka Stevanovića.

Pravi četnici nisu imali dilemu da li da dolaze u subotu ili nedelju; oni su došli ranije. Dejan Mijajlović je stigao iz Ugljevika, Republike Srpske, još u sredu. Postavili su šator, ispred veliku fotografiju vojvode Mande, to je znameniti lokalni četnik, i parolu da će „sve do smrti i do sudnjeg dana braniti komandanta Ratka i brata Radovana”. „Donijeli smo pive, rakije, janjadi, krmadi. Kako i dolikuje četnicima i super nam je ovdje. Vuk, Veljo, govori – to nas ne zanima. Mi smo ovdje zbog Draže i kao što su sada konačno posle 50 godina priznali da je bio junak, tako će jednoga dana priznati da su to bili i Karayić i Mladić”, kaže Dejan.

Milovan Dimitrijević iz Šapca je došao u petak. U punoj borbenoj opremi, šinjel, sablja, čizme, kokarda. On je tu, „zato što je četništvo temelj Srpstva i zbog Draže”, a ne zanimaju ga političari. „Odslušam svakog ali samo toliko. I gledam. I uživam.”

U subotu, nešto pre podneva stiže i Velimir Ilić. Izlaskom Velje iz „audija” nastaje oduševljenje. Skandiraju mu, vuku ga, ljube, čak. Velja, otpozdravlja Ćuretu, Miku i još mnogima, poimence. Ima Ilić jatake u planini i ako opet bude trebalo da se krije, ima gde. Jedan momak prekodrinskog akcenta i šljivovičkog zadaha pokušao je da mu saopšti da je izdajnik ali ga je okolina ubrzo smirila.

Duž tog puta kojim se Velja grlio sa četnicima – poznata ikonografija. Draža, Kalabić, kralj Petar, Karayić, Mladić. Na svemu gde može da stane njihov lik. Iskreno smo se uplašili kad smo ugledali štand na kome se prodavao donji veš („od Arilja”). Srećom, bez razloga.

Na novinarsku znatiželju jesu li Karayić i Mladić i za njega, kao i za veliki broj prisutnih heroji, ministar za kapitalne investicije odgovara: „Ako narod kaže da su heroji, onda su heroji.” A narod odobrava.

Na štandovima i jagnjetina, prasetina, pljeskavice, užička „lepinja sa sve”. Točeno valjevsko „atlas” pivo je 40 dinara, „granata” piva “jelen” je sto a čašica domaće se može naći i za dvadeset dinara. Nudi se i čaj i to ravnogorski, „koji pomaže u borbi protiv komunističkog zatvora i leči jugonostalgiju”. Jedan, s istančanim osećajem za biznis, čak je doneo i živog majmuna i naplaćuje fotografisanje. Wegovim aparatom 300, vlastitim sto kinti.

Dolazi i gradonačelnik Kragujevca Veroljub Stevanović. Pitamo ga na koju će stranu Šumadija a on, već u priličnoj euforiji, govori: „Da ste pitali za Beograd, za južnu Srbiju, rekao bih da će biti kako–tako ali Šumadija će sva na jednu stranu. Na našu, na stranu pravih srpskih domaćina. A i ostala Srbija je, osećam, prepoznala kukolj i svi će na ovu stranu.”

Žuri Verko, prvi je govornik na nečemu što se zvanično zove „Sabor ujedinjenja” a „koji treba da objedini u celovit politički blok sve što je naše: demokratsko, nacionalno, narodnjačko i prozapadno, rečju – ravnogorsko.”

Šest do sedam hiljada ljudi, u tom momentu na Ravnoj gori, vijore se stranačke, državne, četničke zastave. Stevanović poruči narodu da se raduje, jer ima zašto, „odlikovanjem najvećeg među velikanima nestala je nepravda koja je pritiskala narod” a pride, vrati se opet kukolju, „otišli su od nas oni koji nisu u srcu imali ideju Ravne gore već vlastite interese”.

Na kraju, reč uze i Vojislav Mihailović, Dražin unuk i obznani ime nove stranke: Srpski demokratski pokret obnove! U nju pozva „sve srpske patriote, sve one koji su odani ravnogorskoj ideji đenerala Mihailovića i nacionalno–demokratskim načelima”. Nije baš Voji retorika jača strana, nije da je „zapalio” masu ali aplauzi nisu izostali.

Po završetku Sabora razgovaramo sa Bogoljubom Pejčićem, dugogodišnjim članom SPO-a, sada funkcionerom novog SDPO-a. Zadovoljan je odzivom ljudi, zadovoljan je atmosferom. Zadovoljan je što su u SDPO ušli prvi potpredsednici SPO-a: Rakitić, Miković, Rončević. Kaže, ne ostaje na nedeljnoj vladinoj proslavi. „Mi smo došli kao i uvek o svom trošku, u subotu, a to što oni prave, mene ne zanima. Pametnije bi Vuku bilo da je za tih 35 miliona dinara, koliko je dao na tu proslavu, podigao 35 kuća u svojoj rodnoj i poplavljenoj Međi.”

I Velimiru Iliću postavljamo pitanje hoće li ostati u nedelju. „Meni je drago da će i sutra ovde biti ljudi. Kamo sreće da svakog dana ovde bude živo i veselo. Ali ja nisam dobio poziv kao što ga nije dobio ni premijer. To je, izgleda, Kojadinovićeva interna proslava.”

Što zbog vladinog pokroviteljstva, što zbog harizme Vuka Draškovića, u nedelju mnogo više sveta na Ravnoj gori. U podne za kad je najavljen početak Sabora, bilo ih je možda i preko deset hiljada. To najbolje oseća Mirko Devetak, koji okreće jaganjce i prasad na ražnju ispred najvećeg šatora. Ipak, veli nije mu teško, kad je na Ravnoj gori, i posao i dosadna proletnja kiša lakše se podnose.

A da mu je šator koju stotinu metara više, mogao je i da nastrada. Naime, organizatori istakoše zastave, francusku, britansku, rusku, srpsku i američku. Ona, crveno–bela sa zvezdicama nekome je bola oči pa je čovek lepo prišao i sekirom isekao jarbol na kojem se vijorila. Organizatori nemaše kud, skinuše našu, ponovo podigoše američku i staviše čoveka pored da čuva.

Vuk Drašković se pojavio nešto posle 11 sati, u yipu. Sa prednjeg sedišta maše oduševljenom narodu a sa zadnjeg se smeškaju Danica Drašković i Dragan Kojadinović. Qudi se guraju ka vozilu, vrište, skandiraju Vuku i Dani. Kojadina niko ni da pogleda. A ne samo da je na čelu Organizacionog odbora već je voštanog Dražu iz svog Ministarstva doneo u Spomen-dom na Ravnu goru.

Razgovaramo sa Vitom Uroševićem, Dražinim vojnikom iz sela Lastovac kod Topole. Došao je, kaže, zbog Vuka „jer je on sredio da i mi Ravnogorci dobijemo penziju”. Mada, još nije primio nijedan dinar, zna i zašto, „onaj Lalović to oteže”, pisao je on njemu više puta ali zna da će Vuk da se izbori i za to. „Samo njemu verujem, nikom više.”

Vuk i Dana prvo odlaze do crkve, pa se probijaju do Spomen-doma, tu otvaraju izložbu fotografija. A narod za njima. Oni koji su stari za tiskanje oko Draškovićevih, gledaju sa strane i lociraju. „Eno Vuka, vidiš, poznam ga po frizuru!”

Neposredno pre ulaska u Spomen-dom i mi se probijamo do njih i za utiske pitamo Danicu. Ona ipak nije diplomata, ni po funkciji a ni po karakteru. Kaže, lepo je, svečano, zadovoljna je što se okupilo ovoliko naroda. Na pitanje kako se oseća dok je sa štandova i majica ljudi gledaju Radovan Karayić i Ratko Mladić, odgovara pitanjem. „A gde ste vi to videli? Ja nisam videla nijednu njihovu fotografiju a prošla sam čitavu Ravnu goru. Možda toga ima negde gde su ljudi iz Republike Srpske ali većina sigurno ne podržave takve ljude.”

Sasvim po strani, neupadljivo stoje dva nova potpredsednika SPO-a Vlajko Senić i Srđan Srećković. Narod ih ne prepoznaje.

Srđan Srećković nam kaže da su uredno pozvali sve pa i premijera Koštunicu i ministra Ilića a to što nisu došli, on ne zna. I kaže da Pejčić preteruje kad je izdvojeni novac za proslavu u pitanju. „Kakvih 35 miliona, vlada je uložila maksimalno dva miliona dinara.”

Reče Drašković da se na ovaj dan čekalo od 1945, da se u ime sadašnje države klanja generalu Mihailoviću i njegovoj vojsci i da svi treba da im se poklonimo. Taman kad se učini da je to onaj negdašnji Vuk, on udari po jugonostalgiji i zaključi „da su pobedili oni koji nisu pobedili, Jugoslavija se nikad ne bi raspala, bila bi jedna od najsrećnijih država i bila bi u Evropi”.

Kako Vuk završi, prolomi se pljusak i narod pohita ka postavljenim šatorima. A tamo uz jagnjetinu i kupus, rakiju i pivo, nove varijacije na stare teme. „Izađi, Rašo, izađi iz rupe, da te Karla poljubi u dupe.”