Norveški teško

Sva je prilika da su u istoriji srpsko-norveških odnosa ključ uspeha našle tri žene – književnica Isidora Sekulić, poratna jugoslovenska ambasadorka Stana Tomašević-Arnesen i književnica, rediteljka, dramski pisac, profesorka i ambasadorka Srbije i Crne Gore Vida Ognjenović. Možda o tome treba voditi računa ubuduće, bar kad je o diplomatiji reč.

Krajem prošle nedelje Drama Narodnog pozorišta iz Beograda gostovala je u Oslu sa predstavom Nezvani gost norveške autorke Nine Valse (1962-2002) koja je za ovu svoju dramu dobila najveće priznanje u svojoj zemlji – Ibzenovu nagradu. Ovaj komad je na scenu Raša Plaović pre godinu i po dana postavila Vida Ognjenović. Bilo je ovo tek jedno u nizu gostovanja umetnika iz Srbije i Crne Gore u protekle tri i po godine koliko je

Vida Ognjenović ambasador.

- Pre nje nismo ni znali ko nam je ambasador – reklo nam je nekoliko ljudi iz dijaspore. Inače, od doktorke, anesteziologa Zorice Mitić, saznajemo da u Norveškoj živi i radi 10 251 građanin Srbije i Crne Gore. Od tog broja, blizu osam hiljada su Albanci. Na predstavi u Black Box teatru sreli smo neke od preostalih dve hiljade i nešto koji su oduševljeno pozdravili glumce Narodnog pozorišta. Tačnije, upoznali smo ih na prijemu koji je održan posle izvanredne igre Aleksandra Đurice, Aleksandre Nikolić, Sene Đorović, Slobodana Stefanovića i Mihaila Lađevca, a u efektnoj scenografiji Borisa Maksimovića.

Zanimljiv susret u Oslu je bio sa sveštenikom Vlajkom Spasojevićem, parohom za Norvešku, koji služi i u Rejkjaviku, budući da na Islandu ima više od 300 pravoslavaca iz bivše Jugoslavije i SCG. On je te subote vršio svetu liturgiju u Kristijansendu (najjužniji deo Norveške, 360 kilometara daleko od Osla) i posle službe došao na predstavu. Malo je zakasnio, ali nizašta na svetu ne bi propustio da dođe:

- Srećan sam da sam video ovu snažnu, odlično režiranu i izuzetno aktuelnu predstavu. Ona samo potvrđuje istinu o ovom svetu punom laži i kompromisa, o ljudima kojima je više stalo do puke forme nego do suštine života.

Zanimljiva je priča o Black Box teatru u kome su gostovali beogradski umetnici. Ovo pozorište postoji 20 godina, a poslednjih godinu i po dana nalazi se u novoj zgradi, nepretencioznoj (kao što je sve u ovoj bogatoj zemlji čiji je godišnji dohodak po stanovniku 33 hiljade dolara), veoma funkcionalnoj i što je najzanimljivije, ovaj teatar nema stalni glumački ansambl. Godišnje u njemu gostuje četrdesetak predstava, od čega 30 odsto iz drugih zemalja, a ostale su iz Norveške. Neki od komada koji su se tu igrali imali su i svoju uspešnu promociju na beogradskom Bitefu. Inače, publiku koja dolazi u ovo pozorište čine uglavnom mladi ljudi i ono slovi za jedno od najposećenijih u Oslu. Umetnički direktor Black Box teatra Kristijan Seltun bio je očaran predstavom koju je gledao, čiji tekst nije razumeo, ali ga inače dobro zna. O kući ne čijem je čelu kaže:

- Posebno mi je drago što sam video predstavu koja dolazi iz druge kulturne sredine, iz sasvim drugačije tradicije nego što je norveška. Uživao sam u snažnoj i impresivnoj igri.

Posle predstave upoznali smo ambasadorku Republike Hrvatske u Norveškoj, gospođu Jagodu Vukušić koja je gledala beogradske glumce i izrekla zanimljivo zapažanje:

- Ova Vidina predstava je vrlo norveški teška i potpuno je u duhu teksta.

Nema sumnje da je opus Nine Valse prepoznatljiv kao norveška drama. A savremeno dramsko stvaralaštvo u ovoj zemlji Vikinga (na 324,220 kvadratnih kilometara u koju spada i 50 hiljada malih i velikih ostrva, živi 4,6 miliona stanovnika, a 86 odsto su evangelistički luteranci) bavi se sasvim običnim ljudima i njihovim egzistencijalnim konfliktima koji nastaju usled usamljenosti, ljubomore, nemogućnosti komunikacije.

Inače, Norveška neguje uspomenu na lik i delo svog najvećeg dramskog klasika Henrika Ibzena, mnogo više negoli na svoje književnike, nobelovce. Možda zato što ih ima čak trojicu – Bjornstjerne Bjornson, Singrid Undest i Knut Hamsun. Na prijemu u rezidenciji ambasadorke Vide Ognjenović upoznajemo gospođu Astri Seter, direktorku Ibzen centra koji postoji 12 godina i koji predstavlja ustanovu od izuzetnog značaja. Kaže nam da će u avgustu iduće godine u Oslu okupiti 140 stručnjaka iz celog sveta koji će biti učesnici konferencije posvećene Ibzenu.

U Oslu, na predstavi srećemo i beogradskog filmskog reditelja Dejana Karaklajića i njegovu lepu i zanimljivu suprugu Hajdi. Posle dve decenije koje je proveo u SAD, vratio se u Beograd, odnosno u Oslo, i već je u novim poslovnim projektima. Kao i obično, okrenut je izazovima budućnosti, ovog puta na planu televizije. I kad već govorimo o budućnosti, za agilnog upravnika Narodnog pozorišta Dejana Savića bilo je ovo prvo međunarodno gostovanje u svojstvu upravnika. Zahvaljujući ambasadorki na njenom velikom angažmanu i trudu koji ulaže od kada je pre tri i po godine došla u Oslo, predao joj je srebrenjak Narodnog pozorišta, kao znak najvišeg priznanja Narodnog pozorišta. Boravak u Oslu novi upravnik, inače poznat kao dirigent koji je nekoliko puta sa uspehom gostovao u Norveškoj, iskoristio je da se sretne sa svojim starim poznanikom Jernom Simensenom, dugogodišnjim direktorom Opere u Oslu. Zbog domaće aktuelnosti, treba reći da je u Oslu (oko 508 000 hiljada stanovnika) pre dve godine počela da se zida nova zgrada Opere koja po planu treba da bude gotova 2008. godine, međutim biće završena godinu dana ranije i svečano otvaranje je predviđeno za 10. septembar kada će biti izvedena opera Don Karlos. Dirigovaće Zubin Mehta, koji je svoju međunarodnu karijeru počeo u Tronthajmu gde je pet godina bio šef orkestra. Te iste, 2007. godine, Dejan Savić će dirigovati u Oslu na izvođenju opere Evgenije Onjegin. Međutim, u ovom trenutku mu je bilo najvažnije gostovanje Drame:

- Oduševljen sam profesionalizmom naših umetnika koji su pokazali ne samo da su dobri umetnici, već sjajni profesionalci koji su odgovorni prema poslu, prema svojim društvenim i socijalnim obavezama. Wihov umetnički rezultat je zaista bio na najvišem nivou.