Srbi umiru od srca

Čovek bi mogao ironisati kako slovenska duša teško pati pa je srce izdaje češće no pripadnike drugih naroda. Istina će biti na drugoj strani – Srbi imaju genetsku predispoziciju, ali u 80 odsto slučajeva bolesti srca su posledica loše ishrane i lošeg načina života. Dakle, nekvalitetno živimo i pogrešno se hranimo. I otuda smo, zajedno sa Rusima, prvaci sveta u umiranju od bolesti srca.

Ujedno, prvaci sveta smo i kad je i pitanju čekanje u radu za intervenciju u slučaju zapušenih krvnih sudova. Jedan od onih na koga se najviše čeka je profesor dr Miodrag Ostojić (59), direktor Instituta za kardiovaskularne bolesti na Klinici za kardiologiju Kliničkog centra Srbije. Među zainteresovanima se priča da 3 000 pacijenata čeka da im akademik Ostojić ugradi stent, on sam na početku ovog razgovora za NIN kaže da je reč o njih 1 500. Uobičajeno srpsko preterivanje u ovom slučaju ima osnova jer biografija našeg sagovornika impresivno svedoči o uspesima jednog od najboljih kardiologa. Uveo je prve diletacije sa balonom, zatim je prvi ugradio stentove kod nas, širio krvne sudove nogu...Kada je video da ne može da uradi koronarografiju svim bolesnicima koji čekaju, uveo je specijalnu metodu ispitivanja tako što se bolesnicima koji trče na pokretnoj traci ubrizgavaju lekovi, tzv. stresna ekokardiografija. Zbog tog otkrića je citiran u američkim časopisima i ud`benicima. Proveo je tri godine u Americi na specijalizaciji, bio je gost-profesor u Hjustonu, imao je mogućnosti da karijeru vrhunskog naučnika nastavi u SAD, ali njegovo objašnjenje zbog čega to nije uradio je do te mere bizarno da mu odmah poverujete:

- Ne bih mogao da živim u Americi uprkos svim fantastičnim uslovima koje sam imao. Ne vredi, ja bez ovog naroda i ove zemlje ne mogu. Radio sam u Teksaškom medicinskom centru gde je zaposleno 36 hiljada ljudi. Dok prolaziš hodnicima, nemaš za kime da se okreneš. A kad ideš od Slavije do Kalemegdana, imaš šanse da udariš u banderu od okretanja za lepim ženama.

Uskoro će biti godinu dana od kada je klinika na kojoj radi dr Ostojić postala vlasnik dve nove sale koje služe za ispitivanje funkcije srca i srčanih arterija. Ne propušta da kaže kako je ubijeni premijer Zoran Đinđić najzaslužniji za činjenicu da je posle devet godina njegovog pisanja raznim vladama, Klinički centar Srbije to konačno dobio:

- Ne postoje bolje od Beča do Atine. Imamo aparate koji predstavljaju poslednju reč tehnologije i kad uradim koronografiju, ja sam u roku od dva minuta poslao snimak u Čikago ili Milano kako bih se konsultovao sa kolegom. Sve što se u svetu radi, imao i mi ovde.

Miodrag Ostojić nam pokazuje mali kateter čiji je prečnik žice jedan milimetar i kojim se ulazi unutar krvnog suda i koji snima sva suženja u njemu. Pokazuje nam i stent, tu malu metalnu cevčicu koja se ubacuje u krvni sud i šireći ga, spasava bolesniku život. Kaže da imamo hardver, dakle sve ono što postoji u Metodističkoj bolnici u Hjustonu, na primer, da imamo izvanredne lekare, odlično obučen viši i srednji medicinski kadar, ali nemamo para za potrošni materijal. I da ispada najveći problem što se u ovim salama radi u dve smene, pa se tako pacijenti primaju od pola osam ujutru do pola osam uveče. A dr Ostojić bi hteo da se radi u tri smene, jer oprema koja se nalazi u ovim salama ima garanciju tri godine na sve rezervne delove i na sav rad, pa smatra da je pametnije sve to koristiti punim kapacitetom u te tri godine:

- Znate kako je to. U šerpi ima para koliko ima. Ako manje radiš i time koristiš manje potrošnog materijala, taj novac duže traje. A mi radimo nonstop i novac se, naravno, brže troši. Ja se snalazim tako što resterilišem ovaj kateter, na primer, pa ga još jednom koristim. To je, odlukom Evropske unije zabranjeno, ali ja sam procenio da bolesniku preti veća opasnost ako ovo ne uradim, nego da mu uradim sa resterilisanim kateterom. A kako svi naši prijatelji po svetu znaju kako stojimo sa potrošnim materijalom, pomažu nam koliko god mogu. Nedavno sam došao iz Milana i doneo kofer vredan 30 hiljada evra potrošnog materijala. Poklona, naravno. Sada smo mirni mesec i po, do dva meseca.

Običan stent koji se ubacuje u krvni sud košta između 300 i 400 evra i besplatan je. Naš sagovornik ga zove čistom građevinom, armaturom, nasuprot novoj generaciji stenta koji predstavlja finu armaturu koja dva meseca lokalno oslobađa lek i košta 2 400 evra:

- Ovaj stent je u upotrebi od 2002. godine i on je u medicini ravan otkriću parne mašine – kaže dr Ostojić i objašnjava da se do 1977. ova vrsta intervencije radila metodom poznatom kao baj-pas. To znači da se bolesniku otvarao grudni koš, uzimala se vena sa noge i na aorti se premošćavalo suženje. Od 1985. koristila se metoda ugradnje “balona” na mestu suženja, a od 1994. koristi se stent.

Kada je dr Ostojić počeo da radi 1971. godine, godišnje je vršio 52 operacije:

- Sada uradim dnevno između 18 i 22 pacijenta. Volim da citiram našeg akademika Gojka Nikoliša koji je operisan u Hjustonu. Posle toga je napisao kako je jako razočaran Hjustonom, jer taj serijski rad totalno dehumanizuje medicinu i da čovek više nije subjekt nego objekt. Mi se trudimo da dehumanizacija medicine, uprkos serijskom radu, bude svedena na minimum. Da svakog bolesnika maksimalno upoznam, da me ne zanima samo kakav mu je krvni sud, već da znam i koliko ima dece, kakva mu je materijalna situacija, da li može sebi da dozvoli kupovinu najboljeg stenta ili ću mu ugraditi ovaj koji sam doneo iz Milana, a on je donacija pa ne košta ništa.

Pitamo na kraju doktora Ostojića kada je poslednji put pregledao svoje srce:

- Pre deset godina. Imao sam neke ekstrasistole i tada sam protrčao peti stepen. Inače, redovno plivam u bazenu, kraul, po sat vremena, jednom nedeljno, tako da nisam loš. To mi je test. Mada je moj otac imao operaciju baj-pas u svojoj 61. godini, a evo sada je napunio 83 godine. A ja, u stvari, samo održavam kondiciju i kilažu iz studentskih dana. I stalno ponavljam da je najvažnije biti zdrav. Sve drugo je minorno i nevažno. Gledajući pacijente i ono što doživljavam sa njima, gledam da budem srećan svako jutro kada se probudim i vidim da mrdam i levo i desno, i nogom i rukom, da se sećam šta je juče bilo, što znači da se nisam šlogirao. Čovek mora da ima i malo skromnosti i shvati šta je život.

Haške muke Sretena Lukića Profesor Ostojić je, kako sam kaže, kao lekar treniran u Americi, gde je oboje njegove dece završilo četvrti razred gimnazije kod njegovih kolega. Ali, od kada je prvi put, 1997. godine, kao lekar bio u Hagu, njegov utisak je isti: - Za mene je Hag neprijatno otkrovenje kad je reč o lošoj zdravstvenoj zaštiti bolesnika. I sve što se dogodi, tretira se kao kolateralna šteta. Od trojice zatvorenika koje sam pregledao 1997. dvojica su umrli. I to njihovim izjavama. Mada sam ja tamo nešto potpisao sada kad sam bio 17. aprila ove godine, da ne bih smeo da dajem izjave, ali ovo je činjenica koja govori o duplim standardima. Taj boravak profesora Ostojića 17. 18. aprila 2005. bio je povodom policijskog generala Sretena Lukića, haškog pritvorenika kome je u Beogradu ugrađen jedan stent koji oslobađa lek. Doktor Ostojić je išao da vidi kakvo je stanje pacijenta Lukića, da li se sprovode adekvatne mere lečenja: - Naše zvanično mišljenje koje smo napisali posle pregleda je da smatramo kako bi Sreten Lukić do suđenja trebalo da se brani sa slobode jer je zaista bolestan. Mi već imamo iskustvo koje govori da ima lečenja koje je gore od osnovne bolesti. Ne znam da li u pravu postoji slična definicija po kojoj gonjenje postaje gore od pretpostavljenog krivičnog dela, jer takvim gonjenjem i takvim tretmanom možeš da ubiješ čoveka. Ovo može da se desi u slučaju Sretena Lukića jer on je zaista bolestan čovek i to gonjenje treba prilagoditi toj činjenici, da ne bi bilo gore od onoga za šta se čovek tereti.