Slavlje poraženih

Nepomirljivost istorijske istine sa upornim traganjem za potpunim oprostom saradnicima fašizma i zahtevima da se konačno osude partizanske odmazde posle Drugog svetskog ratane prestaje da produbljuje međusobne netrpeljivosti Slovenaca. Najnoviji “slučaj” Ribičič pretvorio se u priču sličnu nirnberškoj i poslednjem lovu na naciste. Sada, međutim, poraženi po svaku cenu traže odgovornost pobednika.

Javnost “dežele” uznemirena je kao malo kada, a pravnici su posvađani. Dok preživeli domobrani i kolaboracionisti slave, sve ređi partizani zapanjeni su, a njihove organizacije protestuju. Za desničarsku vlast namicanje omče jedinoj živoj legendi antifašizma u Sloveniji zamašan je politički poen.

Slovenačka policija podnela je krivičnu prijavu protiv osamdesetšestogodišnjeg Ribičiča u sklopu akcije “Pomirenje”, nakon što je pre tri meseca otkrila u Arhivu Slovenije do tada nepoznati dokument. Analizom je utvrđeno da je reč o jednom od registara zatvorenika, u kojem je čak 6 000 od ukupno 12 000 osoba prvih nedelja posle zvaničnog kraja rata upisano uz njegovu saglasnost, odnosno s “glasom druga majora Mitje”, tada pomoćnika načelnika OZNE generala Matije Mačeka. Međuoko

6 000 pritvorenih kraj čijeg imena jestajalo “drug Mitja”, 234 bili su žrtve posleratnih likvidacija, tvrdi inicijator prijave, vođa grupe kriminalista Pavel Jamnik. Uveren je, naime,da između osumnjičenog Ribičiča i žrtava postoji pravno relevantna dokaziva veza na osnovu koje je pokrenuta prijava.

Optuženi Ribičič tvrdi da je nevin.

“O svemu sam saznao dok smo žena i ja gledali centralni dnevnik državne televizije. Šokantno!”

Prema pojedinim podacima, jedinice Jugoslovenske vojskeubile su u Sloveniji maja 1945. godine 3 000 domobrana. Posle osamostaljivanja sve su češći pokušaji da se dokaže da ih je likvidirano od15 000 do 30 000. Ribičič tvrdi da to nije istina.

“Sada među žrtve računaju i sve one koji su ubijeni za vreme rata. Saveznici su nam vratili oko 8 000 domobrana i ostalih saradnika fašista koji su pokušali da prebegnu u Austriju. Ako računamo da je pretežna većina njih streljana, rekao bih da je to oko 7 000. Ali, moramo uzeti u obzir takođe element osvete, kao i činjenicu da su žrtve bili i mnoge ustaše i četnici”, seća se Ribičič, ne poričući da je od prvih posleratnih dana bio u Ozni za Sloveniju.

Nekadašnju svoju izjavu da je “ubijala vojska”, koja je protumačena kao pokušaj skidanja odgovornosti sa Ozne, objašnjava tvrdnjom da su jugoslovenske vojne jedinice “postupale prema strateškim vojnim interesima i direktivama protiv armije kvislinga i nemačke vojske. U tom smislu bila su to i vojna pitanja. Radilo se o dva interesa – jugoslovenskom i slovenačkom. Slovenački je štitila slovenačka vlada, prvenstveno Kidrič, a jugoslovenske je štitila OZNA za Jugoslaviju, sa Rankovićem i njegovim ljudima u Sloveniji. Okolnosti su bile stravične. Pola jugoslovenske armije, tada je brojala oko 800 000 ljudi, nalazilo se u Sloveniji. Polovina nemačke armije, koja je imala oko 500 000 ljudi, išla je preko Slovenije, jer drugde nisu mogli. Na slovenačkoj teritoriji tumarala je za spasom takođe sva kvislinška armija, ne samo belogardejci i domobrani, nego istovremeno ustaše, četnici, balisti... Bilo ih je više od 200 000.”

Ribičičev advokat Peter Čeferin, inače poznat kao stručnjak za najteže slučajeve i “stalni pobednik”, uveren je da njegov klijent nije počinio nijedno pripisano mu krivično delo. Takođe upozorava da je optužba za genocid pravno i činjenično potpuno neosnovana.

Igor Šaranović

Ko je Mitja Ribičič? Tužilac, ministar, premijer Mitja Ribičič rođen je 19. maja 1919. u Trstu. Malo pre početka Drugog svetskog rata upisaose na studije prava u Qubljani. Član Komunističke partije postao je oktobra 1941. Sledeće godine postavljen je za komesara Koruške grupe odreda. Više meseci pre kapitulacije Nemačke školovao seu Moskvi na čuvenoj sovjetskoj akademiji NKVD. U Sloveniju se vratio na dan oslobođenja kao jedan od pomoćnika načelnika slovenačke OZNE generala Matije Mačeka. Godine 1951. postao je javni tužilac, kasnije republički sekretar (ministar) unutrašnjih poslova, član slovenačkog i jugoslovenskog Centralnog komitetapartije. Bio je predsednik savezne vlade SFRJ, a više godina takođe čelni funkcioner republičkog i državnog Socijalističkog saveza radnog naroda. Penzionisan je 1986. godine, kada se povukao iz politike i sve ređe se pojavljivao u javnosti. Do sada se već dva puta našao na meti istražnih organa zbog navodnog genocida. Prvu krivičnu prijavu protiv njega podneli su advokat Dušan Kolnik i domobran, informbirovac, Valter Smolej, maja 1998. Tužilaštvo ju je odbacilo kao neosnovanu. Iz istih je razloga svedočio pred istražnom komisijom slovenačkog parlamenta 1994. godine.