Nebriga o velikanima

Dositej Obradović i Vuk Karadžić zajedno počivaju u porti Saborne crkve u Beogradu, a i muzej koji im je posvećen je zajednički. Ustanovivši 1949. godine zajednički muzej za ova dva velikana, Srbija je dala do znanja ne samo koliko je velik njihov doprinos našoj kulturi već je naglasila činjenicu da nijedan od njih nije najveći, već to mesto pripada obojici.

I sama zgrada u kojoj je smešten muzej ima veze sa životom ovih velikana; u njoj se nalazio Dositejev licej, a jedan od polaznika tog liceja bio je i Vuk Karadžić. Pored istorijskog, zgrada ima i izuzetan arhitektonski značaj i nalazi se pod zaštitom kao spomenik kulture. Kolektiv ovog muzeja je mali, pored LJiljane Čubrić, muzejskog savetnika koja je ujedno i upravnik muzeja, tu su još četiri čuvara i spremačica.

“Ja sam jedino stručno lice koje je ovde zaposleno tako da je celokupna administracija i organizovanje rada muzeja na meni”, kaže LJiljana Čubrić.

Problemi sa kojima se ona suočava su mnogobrojni.

“Zgrada u kojoj se nalazi muzej je značajna u svakom pogledu. U licej je išao i Karađorđev brat i on ga je najverovatnije ovde obilazio. Pa ipak, ja se pitam hoće li se jedan odžak uskoro srušiti jer su poslednje veće popravke bile 1987. godine kada je bila proslava ‘Dva veka Vuka’. Ni sami Beograđani se ne odnose prema muzeju sa pažnjom. Ograda oko muzeja je sagrađena pedesetih godina i u njoj su ostavljeni otvori da bi se videla sva lepota građevine. Stanari okolnih zgrada kroz te otvore puštaju svoje pse iako im je Kalemegdan pod nosom.

Muzejska postavka nije menjana od osnivanja muzeja i LJiljana Čubrić bi želela da se eksponati izlože na savremeniji način ali za to nema novca.

“Mi smo memorijalni muzej i naša postavka je uglavnom kompletirana. Ipak, ponekad se pojave predmeti koji bi mogli da uđu u našu postavku ali mi nemamo novca za otkup. Svojevremeno nam je ponuđen crtež zgrade našeg muzeja, rad poznatog slikara za koji se mislilo da je izgubljen. Vlasnik je tražio za njega 250 evra ali mi nismo imali taj novac. Pokušala sam da prikupum tu sumu ali nisam uspela.”

I ovaj muzej svoje fondove obogaćuje poklonima. LJiljana Čubrić se sa zahvalnošću seća darodavke koja je muzeju poklonila tri knjige Dositejevih dela koja su bila izdata pre 1850. godine. Najveći odjek u javnosti izazvalo je nedavno darivanje dve košulje Vuka Karadžića.

“Sve je počelo slučajno. Čuvar me upozorio da se u muzeju nalazi školska ekskurzija i da je profesorka rekla đacima da se u njenoj porodici čuvaju dve košulje Vuka Karadžića. Prišla sam im i pitala o čemu se radi i oni su mi obećali da će ih doneti u muzej. Kada su se pojavili i kada sam videla te dve košulje, naježila sam se jer mi je bilo jasno da su prave. Nisam stigla ni da razmišljam o tome kako da ih otkupimo kada su kazali da će ih pokloniti muzeju.”

O tome kako je bila sigurna da su te košulje baš one koje je nosio Vuk Karadžić, LJiljana Čubrić kaže:

“Darodavac je ispričao od koga je njegova porodica dobila te košulje, a detalje o tome šta je bilo sa Vukovom zaostavštinom ipak znaju samo dobri poznavaoci Vukovog života. Zna se koliko je Vuk bio visok i dimenzije košulje su odgovarale njegovim. Osim toga, sačuvana je Vukova putna torba koja se nalazi kod nas i u njoj se nalaze dugmad za košulju koja su ista kao na košuljama koje smo dobili.”

Uprkos nemaštini, Vukov i Dositejev muzej uspeva da izaće u svet. U oktobru će u palati Bordžija u organizaciji austrijskog Ministarstva kulture biti postavljena izložba o Mini Karadžić koja se trenutno može videti u ovom muzeju.

Izgleda da su naši velikani interesantniji strancima nego nama.