Čovek i njegova persona

Betmen (čovek-ljiljak, čovek-šišmiš) izborni je identitet Brusa Vejna, persona, javna maska, naime, pod kojom on štiti Gotam, svoj grad (čiji je dobrim delom i vlasnik) od tvrdokornih zločinaca, krvopija i pljačkaša svih fela. Ovog junaka – kome je život, tušem i perom, u stripu, udahnuo Bob Kejn, pre šest i po decenija – na filmu smo upoznali krajem osamdesetih, i to u akciji protiv zloglasnog DŽokera, koga je igrao DŽek Nikolson; ulogu Betmena tada je igrao Majkl Kiton. U poređenju sa živopisnošću, ironijom i elokvencijom DŽokera tj. Nikolsona, Kitonov Betmen bio je senka jedne prinudne egzistencije. Uprkos tome što se borio na strani dobra, dok je DŽoker bio “u zagrljaju đavola”, simpatije gledalaca bile su tada, prirodno (sic!), na DŽokerovoj strani. Među koordinatama zabavnog filma, u sistemu drugačijem i dalekom od drame života, plesač zla pruža neuporedivo više zabave nego bogalj dobra. Najnoviji, peti film o Betmenu, film o genezi lika i dela, završava se molbom policijskog narednika maskiranom junaku da likvidira DŽokera – eto kopče sa prvosnimljenim filmom.

“Betmen počinje” ima sve dramaturške pretpostavke jednog bildungsfilma: trauma u detinjstvu, inicijacija, uobličavanje traume u vrlinu životnog zadatka. Mladi Vejn, izdanak aristokratske porodice, naime, sin humanog finansijskog mogula (koji poseduje skoro ceo Gotam Siti), pati od paničnog straha od slepih miševa. U jednom yeparoškom prepadu, pred njegovim očima, ubijeni su mu roditelji. Vektor njegovog života postaje žudnja za osvetom, koja se, potom, preobražava u borbu za vrlinu, pravdu i istinu. Vejn može da ispravlja zle tokove svog okruženja jer, osim što je fizički spreman za borbu (u planinama Dalekog istoka iniciran je u borilačke tajne ninya), i što je tehnički opremljen izvrsnom moći slepog miša, on je, pre svega, finansijski dramatično uticajan. Betmen je spoj psihičke traume, kapitala, tehnologije i dalekoistočne borbene veštine. Dakle, autori su bili svesni ne samo činjenice da psihička trauma u ranom detinjstvu može da odvede ličnost ili u lečilište ili u vrlinu, što zavisi od jezgra ličnosti i porodično-društvenih okolnosti, već i činjenice da je posed ozbiljnog finansijskog kapitala neizostavan uslov za onog ko hoće da se u širim društvenim razmerama suprotstavlja zlu.

U filmu postoji i scena kada Betmena, zapravo Vejna, njegov batler (Majkl Kejn) savetuje da ne vodi usamljenički život jer će upravo tako dovesti u pitanje tajnost svojih šišmiš-akcija. Mladi Vejn – jedna povučena, introvertna priroda, svom zadatku monaški posvećena – razumno usvaja savet odanog čoveka i mi ga potom vidimo kako započinje da vodi, s vremena na vreme, u dozi neophodnog utiska, raspustan javni život. Ovakav nastup, koji čuva skriveni, suštinski egzistencijalni zadatak ličnosti, dakako, iz onog je relikvijara postupaka kojem pripadaju i Hamletovo i Odisejevo pretvorno ludilo. Međutim, dok su dva prethodna legendarna junaka, koja pripadaju svetu umetnosti, samo privremeno navukla maske suprotne svom biću, legendarni junak zabavnog filma, Brus

Vejn, na sebe, jednu za drugom, navlači maske koje mora da nosi trajno. Između identiteta Betmena (što je Vejnov intimni život) i društvenog identiteta bonvivana bogataša, koji je takođe glumljen, sve je manje vremena i prostora da bi se ispoljavalo ono što bismo mogli da nazovemo Brusom Vejnom a da to bude eho neke egzistencije.

“Betmen počinje”, kao i svaki film-tržišna stvar, borbu dobra i zla koristi da bi zabavio i čulno opsenio publiku, a ne da bi je angažovao u nekakvom estetsko-etičkom smislu. Zahvaljujući odličnoj glumi Kristijana Bejla i nedostatku rivala kojeg bi igrao DŽek Nikolson ili Danijel Dej Luis, ovde je zabava ipak neuporedivo pretežnija na tasu dobra – i u tome je razlika, doduše nebitna, u poređenju sa filmom iz 1989. godine.