Žena za Evropu

Sad kad je Roksanda Ninčić zamenila Pavla Jevremovića na mestu našeg predstavnika u Briselu, svaka slučajnost je isključena. Rudarski evropski poslovi u Srbiji i Crnoj Gori – i zajednički i oni obaška – voljom nekoga ko bi valjda hteo da bude duhovit, prepušteni su ženama. Skroz. Toliko skroz da to može buditi samo podozrenje. Gledajmo na to pozitivno, kaže jedna od odabranih, Jela Baćović, direktor Kancelarije za pridruživanje EU na nivou SCG, a sama gleda u pravcu sve tri vlade gde su žene-ministri prava retkost (tek Ivana Marković-Dulić u Srbiji), ili u pravcu parlamenata gde žene takođe nisu osvojile ni evropskih 30 odsto, a kamoli norveških 50 odsto zagarantovanih mesta. Direktore velikih javnih preduzeća da i ne pominjemo, kaže sama Baćović, tu tek nema nijedne žene. Dakle, tamo gde se stvarno odlučuje, ni pomena. Ni tamo gde su pare. Mada se srpski ministar finansija hvališe da su mu zamenik i dva glavna pomoćnika žene, od kojih je jedna i direktor moćnog republičkog trezora, pa se još sve tri zovu Vesna. Do istorijskog preokreta u vrednovanju ženskog pola u Srbiji i Crnoj Gori, daleko bilo, nije došlo.

Za Evropu odabrane žene lako su za poslednje četiri godine i politički trošene. Nijedna se nije dugo zadržala na svojoj evropskoj funkciji. Tako je Kancelarija za pridruživanje EU državne zajednice od petooktobarskih promena promenila tri direktorke: Maju Kovačević, Milicu Delević-Đilas i sada joj je na čelu Jela Baćović, “iz drugog pokušaja”. Posle smene Maje Kovačević, Baćovićevu, kandidata tadašnjeg ministra za ekonomske odnose sa inostranstvom Branka Lukovca, pobedila je Milica Đilas, kandidat Demokratske stranke, odnosno Vlade Srbije. A kad je Đilasova smenjena avgusta 2004. godine – “zbog nerešavanja političkih pitanja harmonizacije ekonomskih odnosa Srbije i Crne Gore i saradnje sa Međunarodnim krivičnim tribunalom”, kako je sama izjavila i što je “medijski bilo veoma praćeno, meni nije bio nimalo razumljiv paket”, kako kaže Baćovićeva, sadašnja direktorka je smatrala da je najpogodniji naslednik Đilasove Duško Lopandić, godinama poznat kao stručnjak za evropska pitanja. NJena sugestija nije prihvaćena, postavili su je dok je bila na odmoru u Egiptu. Saglasnost je dala telefonom.

Ni Radmila Milivojević se nije suviše dugo zadržala na mestu sekretara Komisije za pridruživanje EU VladeRepublike Srbije. Pošto je razrešena te funkcije, nju je nedavno zamenila Tanja Miščević, profesorFakulteta političkih nauka. A kad je i u Narodnoj skupštini Republike Srbije formiran Odbor za evropske integracije, pa pošto se na žensku predodređenost za ovaj posao nisu ni trošile dragocene poslaničke reči, ko je najgrlatija žena u vladajućoj poslaničkoj ekipi, ako ne Ksenija Milivojević koja nikad nije volela da ima žene za šefove.

Po novinama se nešto spekulisalo sa crnogorskim prigovorima na imenovanje Roksande Ninčić, ali samo zbognavodne želje da u Brisel ode jedna druga žena, ali izPodgorice.

Pojava prepuštanja evropskih poslova ženama nije naš specifikum, pa je utoliko zanimljivija. Sad već davne 1990 – 93. ženu ministra za evropske integracije (Elizabet Gigu) imala je Francuska, sada tu funkciju u Hrvatskoj vrši takođe žena, gospođa Kolinda Grabar-Kitarović, a na mestu predsednika parlamentarnog Odbora za evropske integracije u Skoplju takođe je, prema infomacijama NIN-ovih sagovornika u Beogradu, veoma uticajna Karolina Ristova. Gospođa Ristova ima bogatu bibliografiju stručnih radova upravo o zastupljenosti žena u raznim oblastima u istočnoj Evropi. Gospođa Gigu je nastaviladugu ministarsku karijeru u drugim resorima. Većina žena o kojima je reč veoma su obrazovane, sa bogatim specijalizacijama u inostranstvu.

ZAŠTO JA? Svakome ko politički misli usnažno mačističkoj Srbiji mora pasti na pamet par pitanja, čak i ako je po ubeđenju protiv ženskog pisma u književnosti i principa o propisanoj zastupljenosti “žena, seljaka i omladine” tamo gde se to političko-marketinški knjiži.

Dakle, šta ovim evropskim mestima fali kad su tako velikodušno prepuštena ženama. S nestrpljenjem čitača kriminalnih romana, mora se čitaocu skrenuti pažnja da kraj ove priče potvrđuje podozrenje sa njenog početka. Ali, strpljenja.

Dakle, šta ovim mestima fali? Jesu li slabo plaćena, da li je posao monoton i dosadan, je li osuđen na propast, ili su šanse za napredovanje nikakve. Samo takvih bi se mesta tako velikodušno odrekli muškarci uopšte, a politički karijeristi posebno.

Ksenija Milivojević za NIN kaže da za njenu platu ova funkcija nema značaja, jer ona prima ono što pripada i svakom drugom poslaniku, dok Jela Baćović podseća da tu nema mnogo razlike u plati između njenog i drugih mesta u državnoj upravi. “Ja sam od nekih koleginica čula zanimljivu teoriju da muškarci generalno ne vole da se bave takozvanim malim temama, a ovde baš ima gomila poslova koji se ne mogu podvesti pod visoke državne poslove.” I Jela Baćović tvrdi da se tu radi o “strašno mnogo posla koji zahteva mnogo rada koji se ne vidi ni na prvi ni na drugi pogled, ciljevi su veoma daleki, u principu to ništa nije na rok danas-sutra sa profitabilnim političkim back up-om”. A to muškarci ne vole. “Radi se o jednom ozbiljnom poslu koji je dosadan, mogu tako da kažem, monoton. . . Ksenija Milivojević, međutim, smatra da je doživljaj dosade vrlo individualna stvar. “Ja mogu da kažem da je ovo izuzetno zanimljiv posao – uvođenje evropskih standarda i vrednosti u naš sistem zanimljivije mi je od samog usaglašavanja propisa, a neko drugi će vam reći da se time ne bi u životu bavio.” Da bi taj posao postao interesantan dovoljno je malo se odmaći odBeograda, tamo gde svako ima neku svoju viziju života, pa uvođenje evropskih standarda doživljava kao atak na svoju ličnost.

Priča o ograničenjima u pečenju rakije i klanju prasića već je poslovična. I Milovojevićevalično, kao pušač, ima primedbi na evropske propise ozabrani pušenja u svim mogućim javnim institucijama, a u Irskoj čak i u kafićima. “Mi pušači kažemo da ćemo se boriti da to bude primenjeno pred sam kraj, da primenu tog standarda odložimo maksimalno.”

I jedna i druga sagovornica NIN-a imaju obrazovanje ili radno iskustvo u međunarodnimpolitičkim i ekonomskim odnosima, pa je suvislo pitanje da li su im funkcije koje nisu poželeli muškarci ispale tako prihvatljive kao prečica ka nekoj diplomatskoj karijeri. Milivojevićevapodseća dase i obrazovala u tom smeru, a da bi i svoju dalju karijeru gradila na istom putu. “Trebaće nama još poprilično vremena da stignemo u EU, pa se tu može govoriti o nekoj srednjoročnijoj karijeri na tom putu, a kasnije o karijeri u samoj EU.” Onazna da su članovi pregovaračkihtimova sadašnjih članica Unije u njoj nastavili karijeru, “kao parlamentarci ilikao visoki činovnici u samojEvropskoj komisiji”. Ksenija Milivojević ne krije tu krajnju ambiciju, a s obzirom na svoje godine ona ima vremena da čeka i rok koji kao najoptimističkiji pominje Baćovićeva: “Nema šanse da budemo članica pre roka od deset godina, sve drugo je naučna fantastika.” Tako da na pitanje da li sebe vidi negde kao službenika Evropske komisije Jela Baćović kaže: “ Biću vrlo iskrena. Moj radni vek će se završiti pre nego što naša zemlja postane članica Evropske unije, pa ja nikakvu ličnu ambiciju te vrste nemam.”

PROPAO USTAV ILI CEO POSAO: U poslednje vreme ćete na tribinama građanski orijentisanih intelektualaca ređe čuti prezrive prigovore našoj istorijskoj nagnutosti ka ruskoj Evropi naslonjenoj na Aziju. Politička propaganda čuda čini, mada endemske sklonosti svako malo nenadano i ničim izazvano izbijaju. Narod je prosto prilegao na evropsku perspektivu, ma šta to značilo, od koje ga sada samo špahtlom mogu odvajati dokoni intelektualci – gubitnici tranzicije. Sad bi bilo na mestu napisati: “Kud svi Turci, tu i mali Mujo” da nam Francuska nije odaslala baš turski obojene odgovarajuće poruke, a Jela Baćović citira i, po njenom uverenju budućeg kancelara Nemačke Angelu Merkel, kako Turska i Balkan nikada ne mogu biti članovi Evropske unije, a francusko odbijanje evropskog ustava komentariše i ovako: “Francuzi su se našli u ekskluzivnoj situaciji da kažu: ne, ne mogu Turci da budu ravnopravni građani Evrope, niti možemo dozvoliti da imamo Ustav EU koji će izjednačiti bilo koga iz istočne Evrope ili sutra Balkan sa nama.”

Sa funkcija na kojima se nalaze, od njih bi teško bilo očekivati nešto drugo, ali nijedna od naših sagovornica neće ni da čuje da bi evropski posao mogao biti dat bašženama zato što se radi o propalom poslu. Da postoje evroskeptici, to smatraju čak i zdravim, ali evropska ideja za njih nema alternativu.

I po mišljenju Baćovićeve, uopšte nije bitno kad ćemo postati član i da li ćemo uopšte postati član, bitno je da usvojimo evropske standarde i vrednosti . A usvojićemo ih, po njenom mišljenju, ako smo ikakvu pouku izvukli iz svoga iskustva. Nama će, misli ona, biti dovoljno da izvučemo korist iz situacije i da se multinacionalne kompanije iz Mađarske, Češke i Slovačke, koje su za njih postale skupe, spuste do nas. Nama je sa EU dovoljan Sporazum o stabilizaciji koji nas dovodi dovoljno blizu nje, a ne obavezuje na neka pravila ponašanja koja mi nismo u stanju da pratimo. “Mi smo jedna razbarušena družina, koja prvo ne zna šta će sama sa sobom, a tek ne može da se snađe u priči u kojoj joj se postavljaju pravila komunikacije sa njih 25. Ne, mi nismo za to. Niko sa Balkana nije za to. EU je predominantan bezbednosno-politički kriterijum. Vladavina prava je ključna reč. Ne postoji vladavina prava ni u jednoj balkanskoj zemlji.”

Eto sad, pa onda kažu da nisu u pravu Francuzi i buduća nemačka kancelarka. Ala naše evropske žene brzo uče. I jedino što muti svu skepsu sa kojom je ovaj tekst započet je činjenica da naši muškarci i evropsku završnicu, ako do nje kojim slučajem dođe, drže za sebe. Šef srpskog pregovaračkog tima je, a ko bi drugi, potpredsednik Vlade Srbije Miroljub Labus, a na nivou državne zajednice se premišljaju između Vuka Draškovića, ministra za spoljne poslove i Predraga Ivanovića, ministra za ekonomske odnose sa inostranstvom. Možda Evropa i nije tako propao projekat ni za sebe ni za nas.

Narodu ne smetaju vize “Da sam ja srpski premijer ili ministar unutrašnjih poslova, i da stvarno hoću da mi narod želi, ceni i podržava evropske integracije, ja bih se potpuno, sto posto fokusirala na pitanja viza. Da se režim Šengena uvede za celu populaciju, to je ozbiljan posao koji bi, ja vam garantujem, mogao da bude urađen za godinu, godinu i po dana. Samo kad bismo se ozbiljno bavili time. Ovako izgleda da narodu postojanje viza i nije tako veliko ograničenje kako neki od nas misle. Jer da jeste, narod bi vršio pritisak na vlast da to reši. Izgleda da mi i ne znamo koji je stvarni nivo srpskog građanina, koga je baš briga, ja se stvarno nosim mišlju da je tako, koji realno negde ima dobar osećaj: pa, čekaj šta znači za jednog čoveka koji u životu nikad nije bio napolju, koji i nema nikakve ambicije da otputuje napolje, da ima Šengen? A šta mi možemo da uradimo? Pa sve možemo da uradimo. Sve je na nama. Postoje kriterijumi, merila, šema u koju morate da se uklopite. Prvo, moramo da imamo jasne, čvrste i kontrolisane granice. Da imamo integrisano upravljanje granicom što znači da na granici funkcionišu policija, carina, veterina i sanitarci, da svi oni razmenjuju informacije, da svi znaju sve. Zatim da imamo kontrolisanu migraciju, i legalnu i ilegalnu. Pa da imamo rešeno pitanje azila. Ovako, kad neko traži azil kod nas, mi ne znamo kako da ga tretiramo. Moramo imati siguran zaštićen pasoš, sigurna dokumenta, da nam još negde ne postoje dokumenta iz SFRJ, da hiljade naših dokumenata ne koriste i ne zloupotrebljavaju kriminalci po svetu. Mi sve ovo što se zahteva sada nemamo. Pa kad naši političari pričaju kako idu u Brisel da traže relaksaciju viznog režima, to vam je isto kao kad biste vi pričali da baš odoste kod Kartijea da vam pokloni prsten, a znate sigurno da vam ga neće dati na poklon.Najviše što se pri postojećem stanju stvari može učiniti, jeste relaksacija viznog režima za pojedine segmente i grupe, ljude koji su stvarno već platili cenu izolacije i statusa naše zemlje: naučnici, studenti, đaci, možda ugledni privrednici. Ali za mene je merilo pasoš koji nešto vredi, a ne ovaj u kome mi daju vizu na tri dana. Kunem vam se, kad mi je Moldavac upisao dva dana, najradije bih taj pasoš pocepala. Za Brisel bi viza trebalo da mi bude izdata na dve godine, da ne moram na to uopšte da mislim, a ne na šest meseci, evo ističe mi ovih dana.”