Strah od juriša globalizacije

Ginter Ferhojgen, komesar Evropske unije, donedavno je bio zadužen za njeno proširenje. I danas sa puno žara brani projekat daljeg širenja EU.

Gospodine Ferhojgen, koliko ste uznemireni zbog aktuelne krize u Evropi?

- Negativan odgovor birača na referendumima u Francuskoj i Holandiji nije me toliko pogodio – na kraju krajeva, to se moglo predvideti. Ali, ono što se od tada dešava pogađa me veoma: svuda gde se planira održavanje referenduma raspoloženje je poljuljano. Ne samo zbog ustava. Dešava se nešto suštinsko: izbija na videlo veliko nezadovoljstvo. Čini se kao da decenije evropske prakse nisu ostavile traga na ljude.

Kako je to moglo da se desi?

- Sve je povezano: sporazumi EU, tobožnje licemerje briselskih birokrata, navodna korupcija, zabrinutost zbog socijalnog pada, proširenje – sve! Sve to se meša sa pravim problemom – globalizacijom. Za mene je ovo najvažnije objašnjenje sadašnje krize: strah od budućnosti koji osećaju ljudi u zemljama kao što su Nemačka, Francuska i Holandija – u starom industrijskom srcu Evrope koje je najžešće izloženo globalnoj promeni strukture. Pri tom je EU najbolji instrument za prevazilaženje problema globalizacije.

Međutim, za mnoge ljude je proširenje već postalo mala globalizacija.

- To je pogrešno. Sa padom Berlinskog zida 1989. godine otvorio se ekonomski prostor koji je pre toga bio hermetički zatvoren. Ovo otvaranje tržišta desilo se davno pre proširenja. Ali tek sa proširenjem ono je uređeno na fer način i postavljeno na zajedničke osnove. Jednostavno nije tačno da su ekonomske posledice za stare države članice negativne. Istina je apsolutno suprotna. Ekonomski jake, stare države EU profitiraju mnogo više od rasta i dodatne potražnje iz novih država EU nego ove. Veliki dobitnici proširenja su Nemačka i Austrija.

Pa, ipak, ljudi misle da su njihovi poslovi otišli na Istok.

- Ništa ne može da se uradi, preduzeća koja su otišla iz Nemačke i nastavljaju da odlaze imaju čitav svet na raspolaganju. To je mit koji opterećuje proširenje.

Prema anketama javnog mnjenja, mnogi zapadni Evropljani ne veruju u to.

- Zato što talas populizma, u kome se krije i delić ksenofobije, preplavljuje. U Nemačkoj i Francuskoj očigledno trenutno vlada ideja da na našim istočnim granicama žive nomadski narodi u šatorskim selima koji samo čekaju to da nas napadnu, da unište sve što imamo – i to je apsurd. Čini se da je zaboravljeno sve što se nekad naučilo. Ali, ipak, više Nemaca sa radnom dozvolom radi u Poljskoj nego što je slučaj sa Poljacima u Nemačkoj.

Uskoro će EU pristupiti Rumunija i Bugarska. Vlada u Beču je zabranila medicinskim sestrama ili baštovanima iz ovih zemalja da rade u Austriji. Nemačka ne – da li je to greška, kao što tvrdi CSU?

- Ne može se Rumunima i Bugarima reći: mi ćemo vam isporučivati automobile i

kompjutere, ali vaši ljudi nemaju kod nas šta da traže, čak ni privremeno. Ne možemo im uskratiti sve što može da im donese makar malo koristi.

Kako to objašnjavate radnicima na Zapadu koji su gubitnici ovih promena?

- To je osnovni problem: globalizacija stvara u industrijskim zemljama nova radna mesta, ali ne uvek tamo gde ukida stara. Meni je žao kad ljudi izgube posao. Ali, oduvek sam znao: bez proširenja bi sve bilo još gore...

Hteo bih da znam zašto Nemci, Francuzi ili Holanđani smatraju da oni prirodno pripadaju EU, a Poljaci ili Rumuni ne. Da li su Poljaci manje Evropljani nego mi Nemci? Činjenica je da ovi narodi nisu bili od početka tu samo zato što su kao žrtve Drugog svetskog rata morali da žive na pogrešnoj strani gvozdene zavese. Za to su odgovorni Nemci. Istorijska odgovornost za sve probleme o kojima ovde govorimo leži u Nemačkoj. A pošto je to tako, mi stvarno imamo sve razloge da se posvetimo EU i njenom proširenju.

Vaši argumenti su moralne i istorijske prirode, ali tako ne možete da se borite protiv strahova.

- Svet se promenio i ljudi to osećaju, ali teško da se iko usuđuje da to izrazi. Umesto toga, namerno se podstiču strahovi. Ali, i pogrešno shvatanje realnosti je realnost. Tu pomaže samo jedna stvar: moramo da objašnjavamo više nego ikad.

Samo objašnjenja? Zar ne moramo da zaustavimo proširenje ili barem da ga usporimo?

- Momenat! Mi imamo sporazume po kojima Bugarska i Rumunija treba da pristupe EU u januaru 2007, a koji su potpisani pre samo nekoliko nedelja. Šta su od tada, za ime Boga, Bugari i Rumuni uradili pogrešno? Ne smemo da dozvolimo da zbog dvostrukog “ne” evropskom ustavu ispaštaju ova dva naroda. Wihovo pristupanje je u najvećem interesu EU – bez njih ne može da bude stabilnosti u jugoistočnoj Evropi. Zar smo svi već zaboravili Kosovo?

Evropski demohrišćani zahtevaju da EU konačno postavi granice proširenja.

- Sa tim se slažem, ove granice se već odavno vide: Bugarska i Rumunija pristupaju EU, sledeći kandidati su Turska i Hrvatska. Time su granice već utvrđene.

Šta će se sada dešavati kada je reč o ustavu?

- Više ne može da se ostvari prvobitni cilj da ustav stupi na snagu 2007. godine. Određivanje tesnog vremenskog okvira sada bi bilo potpuno pogrešno. Velikom broju zemalja je jednostavno potrebno vreme za diskusiju, da bi se ponovo uspostavilo neophodno poverenje javnosti u Evropu.

Samo diskusije ne mogu da izvedu Evropu iz krize.

- Naravno da ne. Ova kriza zadire u principe. Za njeno rešenje potreban je politički odgovor, jasna strategija za budućnost Evrope u dobu globalizacije. Za to mora da postoji rukovodstvo. Sada mi se čini da nam izmiče tlo pod nogama. U stvarnosti, već dugo postoji potreba da se evropski društveni model sačuva od juriša globalizacije. Na kraju krajeva, pri tom ništa manje nije u igri nego naša ideja o jednom životu dostojnom čoveka.

(Süddeutsche Zeitung, Minhen)