Potapanje na kratkom talasu

Radio Jugoslavija se i dalje zove Radio Jugoslavija, a ne Radio Srbija i Crna Gora. Možda se baš time može započeti priča o zakonskoj regulativi i finansiranju programa na stranim jezicima koji su valjda u celom svetu shvaćeni kao strateški nacionalni interes i – državni prioritet? Ili će se ova priča brzo završiti maglovitim prisećanjem “tamo nekog” radija s puno problema?

Direktorka Radio Jugoslavije Milena Jokić kaže da programi kratkotalasnih radio stanica, odnosno svetski servisi po pravilu nisu obuhvaćeni Zakonom o radio-difuziji, već se regulišu posebnim zakonskim aktima. “U svim slučajevima evidentan je interes države da finansira ovakve servise koji predstavljaju zemlju u svetu, njenu političku strategiju i kulturu u okviru globalnog komunikacijskog uticaja.”

Priroda kratkotalasne frekvencije je takva da, za razliku od ultrakratkotalasne i srednjotalasne, prenosi radio-signal do veoma udaljenih tačaka na planeti, što je čini pogodnom za informisanje naših ljudi u dijaspori, na brodovoma, itd. Kratki talas je dragocen nacionalni resurs jer država ima samo jedan koji je na raspolaganju, što uglavnom onda podrazumeva i kontrolu odnosno brigu države nad tim dobrom.

Jokić će reći i da ove stanice kao javni servisi (Bi-Bi-Si), ili javno-pravne ustanove za radio-difuziju (Dojče vele) – koje finansiraju vlade, ili često ministarstva spoljnih poslova – imaju samostalnu uređivačku politiku. Tvrdi da na većinu njih vlada nema nikakvog uticaja. Mi tvrdimo da se sećamo uticaja Ivana Markovića iz JUL-a dok je bio na čelu Radio Jugoslavije, a isto tako i lako možemo da zamislimo našeg šefa diplomatije Vuka Draškovića na Glasu Amerike, iako se ovaj program niti vidi niti čuje u SAD. Gde, recimo, ima puno ljudi s Balkana koji bi rado da saznaju šta prvi diplomata SCG ima da izjavi i objasni.

U Radio Jugoslaviji je još i ovako: zbog izuzetno restriktivne buyetske politike u dužem periodu, kada su sredstva za finansiranje permanentno smanjivana, sve unutrašnje rezerve potpuno su iscrpljene. “Uspeli smo da broj zaposlenih smanjimo za skoro 40 odsto i pored toga što za te namene nismo dobili nikakva sredstva. Trenutno su zaposlena 154 radnika, dok ih je 2000. bilo 242.”

Drugo, verovatno će upravo plate najbolje pokazati kako stoje stvari. Direktorka radija, inače vanstranačka ličnost, kaže da su prosečne neto plate novinara, prevodilaca, inženjera i tehničara 13 000 dinara, što je za trećinu manje od republičkog proseka. Ima li smisla?

I želi li, dakle, neko, to jest neki iz državnog vrha da idu na varijantu tihog i sporog gušenja i gašenja tona radio stanice kakvu imaju sve zemlje sveta? Mnogobrojna obraćanja Savetu ministara i potpredsedniku Vlade Srbije Miroljubu Labusu ostala su bez odgovora. A: “Ukoliko se nešto hitno ne preduzme već sada – prilikom rebalansa buyeta – predstoji zatvaranje ove radio stanice, time i značajne informativne funkcije naše države prema svetu i dijaspori.”

Podaci o zakonima i davanju državnih para na programe na stranim jezicima – u svetu, kao i iskustva zemalja iz okruženja, svrstavaju nas, nažalost, na dno skale državnog interesa u oblasti informisanja planetarne javnosti. Model približavanja brojne dijaspore matici veoma teško podnosi činjenicu da susedna Rumunija na kratkim talasima emituje sedam puta više programa na rumunskom, nego Radio Jugoslavija na svim jezicima – 90 sati rumunskih naspram naših 12 i po sati i to na čak 12 jezika.

Naravno da će se onda postaviti i dilema oko ranije gužve oko kratkotalasnog centra u Bijeljini koji je, prema Sporazumu o sukcesiji, ostao u vlasništvu Radio Jugoslavije, kao imovina SCG koja se nalazi na području druge države (mada se danas koristi samo jedan od ukupno četiri predajnika)? Najzad, da li ćemo konačno prestati da slušamo jednu jedinu priču o Radio Jugoslaviji, o tome kako, kao, propada. Nekad više, nekad manje. Danas, izgleda, više.