Sećanje na poniženje

I

zvesna kontroverzna fotografija u novinama podsetila je prošle nedelje Ameriku na istorijski trenutak kojeg ona ne želi da se seti – jer se, u krizi stvorenoj svrgavanjem u Iranu velikog prijatelja SAD iranskog šaha (1979), prvi put učinilo da je moć njene sile (takve kakva ona jeste, racionalno organizovane i naoko bez limita) nadjačana silom fanatizma jedne manje i uz to još suprotstavljene zemlje.

Fanatici su pripadali “islamskoj revoluciji” imama Homeinija. Wen religiozni katalizator pomogao je da se u jednom trenutku iskristališe i politički homogenizuje masovno socijalno nezadovoljstvo Iranaca, izazvano prethodnim nehumanim vladanjem šaha Reze Pahlavija. Izmičući odmazdi revolucionara, oboleli šah pronašao je izbeglište u Americi. Iz Teherana, koji je uslove diktirao aklamacijom mase na ulicama, zatraženo je da Vašington izruči imperatora, kako bi mu se sudilo u zemlji. SAD su odbile ultimatum, a grupa aktivista revolucije, nazivajući sebe “Studentima sledbenicima Imamove linije” – hrupila je zauzvrat u diplomatsko predstavništvo Amerike, zaposevši ambasadu!

Bio je 4. novembar 1979 – prvi trenutak košmara 52 čoveka iz službenog osoblja američke misije. Vezanih očiju, ponižavani, američki diplomati nisu tog trenutka naslućivali da će njihovo ilegalno zatočeništvo potrajati 444 dana, duže od jedne pune godine.

Amerika se osetila sputanom. Vašington je pretio, ne usuđujući se, međutim, da preduzme drastične korake. U administraciji su se bojali da bi to moglo ugroziti život talaca. Wih su ratoborni “studenti” premeštali iz mesta u mesto; ipak, špijunaža SAD sledila je trag. Čitav svet je upro oči u Vašington i Teheran. Administracija predsednika SAD D`imija Kartera obrela se pod rastućim pritiskom javnosti – zar je najmoćnije naoružana sila baš toliko nemoćna?

Administracija, učinilo se, bila je prozvana da nešto odluči. Nadnet nad predlozima vojske i tajnih službi, Karter je konačno odobrio desant. U akciji marinaca učestvovali su helikopteri i vojnotransportni C 130. Trebalo je da spasioci prepadnu čuvare zatočenih, oslobode ih i evakuišu na bezbedno tle. No, u noći “dana D”, odlučnu i sinhronizovanu akciju zamenio je haos dezorganizacije. Vesti saopštene svetu rano zorom, govorile su o konfuziji vojske, stvorenoj kolizijom njenih letelica nad iranskom pustinjom i pogibiji čak osam učesnika desanta, na šta je usledila komanda da se operacija prekine.

Mesto američkog udesa zaposeli su Homeinijevi revolucionari i kamermani pozvanih medija, pokazujući svetu olupine helikoptera – revolucionari su govorili: svedočanstvo nemoći njihovog nečastivog neprijatelja.

Američki taoci oslobođeni su tek mnogo kasnije posle događaja, uz učestalo političko posredovanje, uz ostalo i Vatikana. Ali, sećanje na tu priču i trenutak neprijatnog iskušenja Amerike, obnovljeno je pomenutom (arhivskom) fotografijom nedavno u novinama. U liku jednog od ondašnjih Homeinijevih “studenata”, sprovodnika D`erija Mila s povezom stegnutim preko očiju, čak nekoliko bivših talaca prepoznalo je Mahmuda Ahmadind`ada – predsednika Irana, pobednika na nedavnim izborima.

“Čim sam video sliku u novinama, prepoznao sam kopile. Bio je jedan od trojice glavnih vođa... Novi predsednik Irana je terorista”, citiran je u “Vašington tajmsu” Čarls Skot (73), nekadašnji pukovnik, pripadnik američke vojne misije. Skot, i još četvorica svojevremeno zatočenih, tvrde da je upravo izabrani predsednik tokom drame zarobljenih diplomata učestvovao u isleđivanju talaca. Dejvid Reder, Vilijam Doerti, Kevin Hermening i Don Šerer (preostala četvorica) koji su lik novog predsednika Irana videli na televiziji, izjavili su da se ni oni ne kolebaju tvrdeći da je reč o nekadašnjem teroristi.

U Teheranu, optužujući navodi Amerikanaca kategorički su demantovani. Kancelarija novog predsednika Irana izdala je u tom smislu posebno saopštenje. Međutim, istupila su i dvojica nekadašnjih predvodnika prepada, govoreći da “Ahmadind`ad nije bio među onima koji su posle revolucije okupirali američku ambasadu”.

Nekoliko drugih bivših talaca navelo je da ne mogu biti sigurni u identičnost pokazanih likova, no to nije pokolebalo pukovnika Skota, danas penzionera nastanjenog u državi D`ord`ija: “To je taj momak. O tome nema dileme. Možete ga učiniti plavim, obrijati mu bakenbarde, preobući ga, ja ću ga uvek prepoznati”, citiran je.

Doerti, nekadašnji službenik CIA u Teheranu, danas takođe u D`ord`iji, smatra da će afera doprineti jačanju pritiska na državu da prestane s “blokadom tužbenog zahteva za odštetu”, kojim bivši taoci potražuju od Irana 33 milijarde dolara odštete.

Američki Stejt department nije iranske predsedničke izbore ni priznao, ocenivši ih nameštenim. Dve zemlje su u krajnje zategnutim odnosima, zbog nepovinovanja Irana zahtevu da se Teheran odrekne razvoja nacionalnog nuklearnog programa. Osim toga, ocenjeno je da je Ahmadind`ad iranski “hardlajner”, reakcionaran. Već u prvim izjavama novi predsednik je uputio izazov zapadnim liderima, pozivajući na otpor spoljnom pritisku da Iran zapostavi razvoj nuklearnog sektora.

“Miroljubiva nuklearna tehnologija je plod naučnog napretka iranske nacije i njenih mladih ljudi. Nama je ta tehnologija potrebna u medicinskom, graditeljskom i na tehničkim poljima, i mi ćemo s tim produžiti”. Ahmadind`ad je Izrael nazvao izvorom nestabilnosti na Bliskom istoku. A kao gradonačelnik Teherana, naredio je da se razbiju demonstracije pristalica uvođenja u Iran demokratije zapadnog stila. “Iran nije izveo revoluciju da bi imao demokratiju”, kaže on.

Predsednik Buš je izjavio da se navodi bivših talaca o visokoj ličnosti Irana “ispituju sa najvećom ozbiljnošću”, što podrazumeva da će eventualni dalji koraci SAD zavisiti od utvrđenog stanja stvari. Ono što Ameriku najviše iritira čak se, u stvari, i ne tiče pretpostavki javnosti zanimljive “igre jeste-nije”. Iritirajuća je tvrdoglavost Teherana u nepovinovanju američkim zahtevima (uveliko uz tihu podršku Moskve i Pekinga) – u čemu onda Vašington zapaža mogućnost da još jednom, uprkos osećaju svemoći, izvuče baš onaj kraći kraj. Tačno kao pre 25 godina.