Pogled sa rezervne klupe

Uvek je zadovoljstvo razgovarati sa Evom Ras, glumicom, piscem i slikarom. Zato što ona i ima šta da kaže i ume to da kaže. Pa i da odbrusi. Ona je, jednostavno, iskrena osoba. Koja je ostala radoznala i otvorena uprkos godinama i životu koji joj nije bio sklon...

Upravo ste, na Palićkom filmskom festivalu, dobili nagradu za životno delo. Ozbiljno i iskreno govoreći, šta to vama i kaže i znači?

- Pre svega da sam ostarila, jer nagrade za životno delo se dodeljuju vremešnim ljudima. To mi nije drago jer nikada u svojim životnim planovima nisam imala stavku da ostarim, ali nikada nisam želela ni da umrem, pa me evo sa 65 godina: primila sam nagradu koja znači i to da se prokazani crni talas naše kinematografije posle četiri decenije ovako visokom nagradom odlikuje. Primila sam je i u ime onih koji su već napustili ovaj svet a da nisu snimili filmove i odigrali uloge koje su želeli. Upravo u tome vidim zločin komunizma: mi nikada nećemo saznati kakvi bi to bili filmovi i naša kinematografija je zakinuta za sva ta unapred zabranjena, nesnimljena dela.

Prilika je, ipak, ovo da se čovek zapita oko pređenog puta. Koliko je tu bilo, posmatrano iz ovog trenutka, a po ukupnom sećanju, radosti i gorčine?

- Nije lako biti čovek na planeti Zemlji, ali je to lepo i čovek je dužan, uprkos svemu, da živi svoj život jer ne znamo ima li čega posle ili je samo ovaj deo bio dat... Bilo je mnogo teških trenutaka u mom životu i sada ih ima. Verujem da nam je Bog rođenjem dao određenu putanju, telo, dušu, sudbinu i dovoljno snage da stignemo do kraja puta. Tešim se tako da ne sabiram zla koja me snađu i ne prebrojavam suze koje mi naviru. Tears njith smile.

Jednom ste mi, prilično davno, rekli nezaboravnu rečenicu: moje vreme je prošlo bez mene. Čini se, ipak, da se vi tome stalno suprotstavljate?

- Mislila sam na propuštene godine u toku moje karijere. Bila sam uglavnom zapostavljena, nezaposlena, bez sredstava za život, izopštena. Za sve je bilo prividno opravdanja, imala sam akcenat, tobože, nisam znala jezik, bila drugačija, dakle nepotrebna, suvišna. Svojim delima podrivala sam socijalistički sistem. Nisu me hapsili niti zatvarali, samo su me ostavljali sa strane, sedela sam na klupi za rezervne igrače. Ono što je bilo najbolnije, to je da su mnogi, meni bliski ljudi, smatrali da sam uljez pa shodno tome moram podnositi sve što me je snašlo.

I glumica, i pisac, i slikar: šta to govori o vama osim da ste neumorna, baš kao i ambicioznaosoba?

- Jesam ambiciozna, ne volim to ali vidim da jesam, i sada mislim da živ čovek mora da se trudi oko nečega, zato je živ, to stanje podrazumeva da morate zapinjati. Uvek sam izmišljala sebi teške zadatke, da učinim nemoguće, i uvek sam imala strpljenja. Nikada nisam gubila nadu, zalupe vrata preda mnom, izbace me, a ja verujem i dalje u srećni obrt. Ne umem sebe da obeshrabrim, ništa ne vredi, uvek se nečemu dobrom nadam...

Kako ste i zbog čega prvo prepoznali glumu kao ono čime biste se bavili? Recite malo podrobnije o tojbitnoj liniji vaše karijere?

- Nisam maštala o tome da ću biti glumica, ali nisam položila prijemni ispit na Likovnoj akademiji i setila sam se da dobro recitujem i otišla ulicu niže na Pozorišnu akademiju. Kad sam tamo videla mali milion kandidata, a među njima mnoštvo lepih devojaka, bilo mi je jasno da ću morati nešto da smislim... Znala sam da moram biti primećena da bih bila primljena. Bila sam siromašna, loše odevena i još sam imala čmičak na desnom oku... Odlučila sam da upletem svoj konjski rep u kike, uzela belu bluzu i teget plisiranu suknju, obula cokule i dokolenice, stavila palac u usta i izigravala devojčicu. Odmah su me primetili i sekretar Sreta Melentijević je prišao i rekao da ne mogu da konkurišem dok ne postanem punoletna. Dok sam dokazivala da jesam, neprestano sam plakala, svi su me tešili i postala sam poznata, a kad se ispostavilo da ne znam dobro srpski, pesnik Dušan Matić, tadašnji dekan, već je bio za to da me prime, možda je prozreo da dobro glumim i u životu. Ognjenka Milićević je rekla: “Ne zna jezik, biće teško...” Dušan Matić je slegnuo ramenima: “Naučićemo je.” Tako sam postala glumica.

Ime ste, pa i slavu, stekli igrajući u filmovima Dušana Makavejeva. Smatrate li ga presudnom ličnošću koja vam je donela prekretnicu, koliko ste mu danas zahvalni?

- Bila sam već poznata kad me je Makavejev angažovao. Olga Božičković je već napisala čuvenu kritiku povodom filma Zemljaci Zdravka Randića da sam “otkrovenje koje zrači sa ekrana čistotom istine i neposrednosti”. Igrala sam i u koprodukcionim filmovima kod Roberta Siodmaka, koji je bio oskarovac.

Koliko sam zahvalna Makavejevu?! Pošto on nije nimalo zahvalan meni, nisam ni ja njemu! Nije on skinuo gaće, razgolitio se i igrao moju ulogu, suze sam ja ronila a ne on! Sve moje uloge sam potpisivala svojim licem a ne njegovim, tako da jedino što mogu reći to je da sam igrala u njegovim filmovima, i volela bih da vidim da me iseče iz njih a da ostanu i bez mene remek-dela! Koliko ja treba da budem zahvalna njemu i on treba meni! Ova opaska baca svetlost na odnos reditelja i glumaca, koji će morati da se promeni, da se zakonima drugačije formuliše. Pošto smo ušli u novi milenijum, mnogi pojmovi će morati da se redefinišu, po sadašnjim zakonima autor filma je reditelj, a glumci su izvođači radova, što nikako ne odražava pravo stanje u filmskoj delatnosti. Ne znam kako je došlo do tog ponižavajućeg položaja glumaca, ali mislim da to neće opstati u novom vremenu.

I dalje vas pozivaju, i dalje igrate u filmovima, i to veoma atraktivnih reditelja. Mislim, na primer, na Srđana Dragojevića. Kada biste vi pravili svoju listu omiljenih režisera, kako bi ona izgledala?

- Kusturici se divim, bez obzira što ga prati svita uvek aktuelnih političara i bez obzira što on mene više ne angažuje. Kusturica je kulturno blago ove zemlje. Da je genijalan, to sam videla na snimanju Oca na službenom putu, on je jedini reditelj s kojim sam sarađivala a koji je u glavi već imao završen film i nas bi, glumce, okupio samo da bi ga materijalizovao.

Znam da već dugo, dugo slikate. Koliko u tome ima traženja mira a koliko i, recimo, načina da dodatno zaradite? Posle svega, vi ste ženau penziji, što već dovoljno govori...

- Uzela sam Rasovu penziju, jer ga niko ne pominje, zaboravljen je kao da nikada nije konstruisao ćiriličnu azbuku, imao privatno pozorište za vreme komunizma, bio mecena pesnicima, mladim glumcima... Ta penzija je zaista mala i od nje ne mogu živeti, ali me i to podseća na njega... Slikati je težak fizički posao, ne umem da slikam sedeći, i moje slike su vrlo komplikovane, dugo radim na njima, vene mi iskoče na nogama, i taj rad može samo da me iscrpi a ne da me smiruje. Slikam samo po naruybinama, kojih ima čas više – čas manje, a živim od knjiga koje objavljujem.

Tako dolazimo do vašihromana koji sečitaju i dobro prodaju, ljudima je nekako postalo veoma zanimljivo da otkrivaju šta vi, u stvari, mislite?

- Već petu godinu živimo u novom milenijumu, čitaoci više ne žele da im se u knjigama prodaju muda za bubrege, dočekali su u meni spisateljicu koja ima petlju da kaže ono o čemu i oni sami misle, a to je da živimo u vladavini careva koji ne vole svoj narod i ne brinu o dobrobiti ove zemlje.

Posebno je provokativan bio vaš roman “Sa Evom u Raj”. Zašto ste, ali zbilja zašto, hteli javno da o sebi i onima s kojima ste život proveli, javno i jasno i glasno saopštite svoja sećanja i zapažanja?

- Govoreći o sebi, pisac govori o svojim savremenicima. Put do univerzalnog vodi preko pojedinačnog. Bez razotkrivanja sopstvenog sveta nema literature kao što njoj ne priliči ni uglađenost. U životu sam dobro vaspitana, ali literatura ne haje za to.

Vaše knjige se i prevode, upravo je objavljen na engleskom “Cock on the Block”, preveo ga je Timoti Bajford. Kako ste se vas dvoje našli?

- Kad je Bajford došao u Beograd, angažovao me je da igram majku blizanaca koji ne liče u TV seriji Qubiše Kozomore Babino unuče, tada smo se upoznali i on se kao i ja zaljubio u Srbiju i ostao da živi ovde, ja sam postala srpska glumica, srpska spisateljica, a on više ne režira, imam sreću da voli kako ja pišem i prevodi moje knjige na engleski jezik, ali to nisu prevodi, jer on nikad nije prestao da bude Englez, on moje knjige presađuje na svoj jezik. Čita ih na srpskom a piše na engleskom! To je dar božji za mene, jer su moje knjige i na engleskom jeziku, bez zamuckivanja i grešaka, zaista savršene.

Ne mogu a da vas za kraj ne pitam: šta vas još drži Eva, šta vas još toliko pokreće? To pitam iz divljenja...

- Sad bih već mogla da otegnem papke, da prdnem popu u kesu, kako se kaže... Upravo sam se ovih dana upisala u istoriju književnih nagrada Engleske. Prvi sam dobitnik nagrade čitalaca ove godine ustanovljenog internacionalnog Men Bukerovog odličja. Nagradu žirija je dobio Ismail Kadare, albanski pisac, a ja, srpska spisateljica, Eva Ras, nagradu čitalaca. Da ne bude zabune, to su moji čitaoci, naši ljudi koji su rasuti po svetu, ima ih na svim kontinentima, jer je Tito šezdesetih godina otvorio granice i pustio na stotine hiljada nezaposlenih da odu, svoju sreću i parče hleba nađu negde drugde, da ne kukaju više da su gladni i kvare sliku o uspešnoj zemlji, zatim su mnogi odlazili zbog raspada Jugoslavije, ratova, beznađa... Deo tog sveta je glasao za mene, na taj način pokazujući da nas nisu zaboravili, da im je srce ostalo u zavičaju...