Varvari pred vratima

U jesen 2001. godine grupa novinara iz Srbije posetila je jednu od poznatijih advokatskih kancelarija u Londonu, u kojoj je jedan od partnera bila i Čeri Bler, supruga britanskog premijera Tonija Blera. Povod je bio razgovor o jugoslovensko-hrvatskom sporu pred Međunarodnim sudom pravde: međunarodno-pravni ekspert koji je u to vreme zastupao Hrvatsku u Hagu bio je veoma ljubazan i predusretljiv, ali je do kraja razgovora u svojoj londonskoj kancelariji učtivo branio stav da mu lično poimanje advokatske etike ne bi dopustilo da pred tim sudom umesto Zagreba zastupa Beograd, s obzirom na prirodu zločina koje je izvršio režim Slobodana Miloševića.

Goste iz Srbije to nije naročito iznenadilo: njihova zemlja tek što je bila izašla iz međunarodne izolacije, a njen bivši predsednik bio je poznat pod nadimkom “balkanski kasapin”. Više su ih iznenadile stroge mere bezbednosti kojima su podvrgnuti prilikom ulaska u kancelariju u centru Londona. Domaćin se nasmejao: to nije imalo nikakve veze sa zemljom iz koje su novinari dolazili. Imalo je veze sa činjenicom da je ova advokatska kancelarija zastupala četiri čoveka osumnjičena za liderske pozicije u Al kaidi, a dan uoči posete počelo je bombardovanje Avganistana, u znak odmazde zbog septembarskog terorističkog napada na njujorški Trgovinski centar i zgradu Pentagona u Virdžiniji.

Al kaida, da, ali Beograd, ne? To je i onda i sada iz beogradske perspektive delovalo zbunjujuće. Mnogo šta se u međuvremenu promenilo: London danas predsedava Evropskom unijom, i u tom svojstvu predstavlja zemlju koja sa više truda od drugih članica EU “gura” Beograd i ohrabruje evropske ambicije Srbije i Crne Gore. U sklopu toga, London danas predvodi diplomatske napore da se sporovi koje Beograd sa najbližim susedima vodi pred Međunarodnim sudom pravde, okončaju van suda, dakle pomirenjem umesto parničenjem. Bilateralni odnosi su dobri, a Beograd ceni britanski napor da se na Balkanu razbije začarani krug nasilja i osvete, i sam se trudi da sa najvećim mogućim razumevanjem prilazi osetljivosti svojih budućih evropskih partnera na terorizam. Upadljivo je ovih dana i to da britanske vlasti pred terorističkim naletom pribegavaju potezima koji su i Beogradu prvi pali na pamet posle atentata na premijera Zorana Đinđića. Jedna od prvih mera vlasti bila je da uhapšenima u operaciji “Sablja” uskrati kontakt sa advokatima cela dva meseca. U Velikoj Britaniji je, po važećim propisima, po specijalnom odobrenju osumnjičenog za terorizam moguće držati najduže 14 dana bez kontakta sa spoljnim svetom: ovog je utorka, međutim, premijer Bler održao uspešan sastanak sa liderima opozicije koji su podržali njegov zahtev da se u zakonu produži vreme pritvora bez kontakta sa advokatom. Bler predlaže čak tri meseca, što se ne sviđa Majklu Hauardu koji javno gunđa da ne valja kada neko sedi u zatvoru tri meseca a onda se još ispostavi da nije ni trebalo da bude uhapšen, pa protiv njega niko ne podigne ni optužnicu. U Velikoj Britaniji se za takve mere, ipak, unapred traži saglasnost opozicije, i one se ne donose bez podrške Parlamenta niti preko noći. Konkretne izmene zakona sačekaće jesenje zasedanje Parlamenta, mada nije isključeno ni ranije sazivanje deputata, ali će se zato verovatno odmah preduzeti druge mere za koje nisu potrebne posebne zakonodavne aktivnosti, već samo politički konsenzus.

Među takve poteze verovatno spadaju odluke o deportaciji radikalnih islamskih sveštenika, koji pozivaju na “džihad” po britanskim džamijama i zbog čije je slobodne i javne delatnosti prestonica Velike Britanije dobila nadimak “Londonistan”. Jedan od takvih je šeik Omar Bakri Muhamed, koji u svojim propovedima 19-oricu mladića koji su 11. septembra 2001. godine izveli terorističke napade na Ameriku naziva “19 veličanstvenih”. Koristeći se građanskim slobodama zagarantovanim u liberalnoj Velikoj Britaniji, šeik Bakri rutinski poziva mlade muslimanske vernike na “globalni džihad”, a ni posle napada na London ne libi se da javno kaže, usred Londona, da su za londonsku smrt i razaranja krivi “britanska vlada i britanski narod”, koji su 5. maja ponovo na vlast izabrali Tonija Blera, čije su ruke “crvene od krvi muslimana u Palestini, Iraku i Avganistanu”. I ne samo to: britanska štampa ovih dana puna je napisa o radikalnim islamskim sveštenicima koji usred Londona i drugih britanskih gradova agituju protiv britanske vlade i pozivaju muslimanske vernike na rat protiv britanskih “okupatora” u Iraku, i to još čine o trošku britanskih poreskih obveznika. Neki od imama, naime, primaju stotine funti mesečno u vidu pomoći za nezaposlene, u okviru socijalnih programa koji važe kako za državljane Velike Britanije, tako i za one koji su na ostrvu potražili utočište od diktatorskih režima ili ekonomske bede u njihovim matičnim zemljama.

Tu svaka sličnost sa nama prestaje: ovde se vrhuncem tolerancije i poštovanja građanskih prava uzima tolerisanje delatnosti nevladinih organizacija koje se po pitanju shvatanja ljudskih prava ili odnosa prema ratnim zločinima nalaze u direktnom raskoraku sa većinskim javnim mnjenjem. Ali pošto je Srbija u novijoj istoriji dovoljno dugo bila na listi zemalja izopštenih iz redovne komunikacije u krugu liberalnih demokratija, ovde se još zadržala sposobnost identifikacije sa onima koje veliki, razvijeni i moćni svet gura na marginu civilizacije, pa ma kakvi da su njihovi gresi.

Ovde još postoje antene za rano otkrivanje svekolikih belosvetskih nepravdi, osećaj viktimizacije nije teško prenuti iz sna, a sve je pomešano sa tek raspaljenom željom da se pripada velikom i moćnom svetu, da se poistovećuje sa baštinicima zapadne civilizacije. Sudbina nesrećnog Žana Šarla de Menendeza, brazilskog električara koji je streljan u londonskom metrou pod novim sloganom britanske antiterorističke policije “pucaj da ubiješ”, dirnula je mnoge ravno u srce, ali je niko u Srbiji izgleda ne dovodi u vezu sa žrtvama prekomerne upotrebe policijske sile, iz sudara srpske policije sa onim što se 1998. i 1999. s pravom nazivalo albanskim terorizmom na Kosovu.

Istovremeno, ovde postoji i iskustveno saznanje, na vlastitoj koži stečeno, da nije svaki neprijateljski poriv prema Zapadu proizvod mržnje prema zapadnim vrednostima i zapadnom načinu života, kako nam složno sugerišu i Bušova administracija i Blerov kabinet. Ovde dosta uverljivo zvuče tvrdnje islamskih ekstremista da predmet njihove mržnje nisu “zapadne vrednosti” već okupacija Iraka, invazija Avganistana, nekritička i bezrezervna američka podrška Izraelu. Ni jedno, ni drugo, ni treće ne može, moralno ni politički, opravdati napade na civile u Londonu, NJujorku ili Jerusalimu. Ali i jedno i drugo i treće predstavlja politički problem, koji zahteva političko rešenje. Uzroci tih problema su političke prirode, ne moralne niti civilizacijske. Uzroci nisu vekovne mržnje, kao što kosovski mit nije prouzrokovao kolaps Jugoslavije i krvave secesionističke ratove, već je Jugoslavija kolabirala usled žestokih sukoba suprotstavljenih političkih interesa koji bez rata nisu hteli ustuknuti niti priznati poraz. I koji su bili osokoljeni podrškom političkih sila spolja.

U jesen 2001. godine srpskim se novinarima u Londonu činilo da njihovi domaćini, ugledni međunarodni pravni eksperti, stavljaju Slobodana Miloševića i njegovu državu u neku zasebnu kategoriju zla, koja nema nikakve veze sa Londonom, Hagom, Evropom i civilizacijom. NJegov je režim, međutim, bio grozan odgovor na grozan politički problem: taj problem se nije dao rešiti moralnim osudama, kao što se ni terorizam neće otkloniti moralnim osudama. Današnje Kosovo je dokaz za to: ono predstavlja politički problem koji rušenje režima Slobodana Miloševića nije rešilo. London je 7. jula kao udarac u pleksus primio vest da je izveden prvi napad bombaša samoubice u ovom gradu. Ali ni Bagdad nije znao za bombaše samoubice pre britansko-američke intervencije u sudbinu ove nesretne zemlje. Od trijumfalnog rušenja statue Sadama Huseina u Bagdadu i proglašenja “kraja rata”, u Iraku je, vele zapadni izvori, poginulo 25 hiljada civila. Tamo dnevno gine tridesetak žrtava terorizma. Još nije potvrđeno, ali britanska štampa sumnja da su policajci u civilnim odelima, koji su po izlasku iz kuće pratili brazilskog električara da bi mu razneli mozak sa osam metaka, zapravo bili pripadnici SAS-a, britanskih specijalnih jedinica. Pripadnici tih jedinica su obučeni da ubijaju ubice, ne da ih raspoznaju u odnosu na mirne građane, i zato nisu najpogodnije osobe za policijski rad u Londonu. Oni su učinili ono za što su obučeni: pucali su da ubiju. Takvi isti vojnici patroliraju ulicama Basre, a njihove američke kolege održavaju “čekpointe” na prilazima bagdadskom aerodromu: i oni pucaju da ubiju, o čemu svakog drugog dana svedoče mrtvi irački civili. Razumljiva je njihova nervoza pred neprijateljski raspoloženim stanovništvom i pred bombašima samoubicama, koji svakog dana izlaze na prilaze Bagdadu, kao što je razumljiva i nervoza britanskih policajaca koji štite mir prestonice. Ali nije razumljivo očekivanje Londona da irački civili sopstvene žrtve smatraju “kolateralnom štetom”, a londonske “žrtvama varvarskog terorizma”.

U oktobru 2001. godine londonskim se intelektualcima činilo da je rat u Jugoslaviji bio rezultat mitološke uobrazilje Srba da stoje na predziđu kršćanstva. Iz beogradske je perspektive danas isto tako neuverljiva tvrda uobrazilja engleske vlade da je svaki razgovor o uzrocima terorizma čista apologija terorizma, da su bombaši jednostavno “zli” i da je svaki pokušaj da se shvate motivi terorista samo ohrabrivanje terorizma. Britanski liberali se ovih dana žale da je primetno nastojanje vlasti da svaki pokušaj da se terorizam u Londonu poveže sa britanskom ulogom u Iraku unapred proglašen izdajničkim, kao što je u Americi posle 11. septembra 2001. svaki pokušaj da se u kontekstu napada na NJujork govori o američkoj politici na Bliskom istoku proglašavan izdajničkim. Politički urednik Bi-Bi-Sija Endru Mar je posle sedmojulskih napada intervjuisao Frenka Gardnera, novinara Bi-Bi-Sija koji je delimično paralizovan u napadu Al kaide u Saudijskoj Arabiji. Mar je Gardneru sugerisao vladino objašnjenje napada: nije li istina, rekao je politički urednik, da islamski ekstremisti mrze naš multikulturalizam (kratica za “zapadne vrednosti i način života”)? Nije istina, rekao je Gardner. “Oni mrze politiku zapadnih vlada, a posebno prisustvo zapadnih trupa u islamskim zemljama, naročito u Iraku i Avganistanu.” Bio je to engleski ubitačan i efektan način da se odbaci mit o odbrani civilizacije protiv varvara.