Putinov recept

Izudaran kritikama na račun američke administracije kojoj domaća javnost sve otvorenije zamera da u Iraku nije dobro isplanirala razvoj situacije posle obaranja režima Sadama Huseina, predsednik Amerike Yory Buš je pokazao da ume da se uhvati u koštac sa problemima. Prvo je priznao: “Jedna od lekcija koju smo naučili u Iraku jeste da nemamo civilne snage spremne da se brzo rasporede po svetu kao što to čine naše vojne jedinice.” Ovo je rečeno na skupu u Međunarodnom republikanskom institutu još 19. maja, što je Buš iskoristio kao povod da obelodani novi globalni plan iza kojeg hrabro stoji, a koji se svodi na to da Amerika priprema civilne snage za brze intervencije: “Na putu od tiranije ka slobodnom društvu, sve zemlje prolaze kroz velika iskušenja i naša je obaveza da im pomognemo da što pre izgrade nove institucije neophodne za stabilnost i napredak.”

Zanimljivo je da ova vest nije doživela veliki publicitet ni kod nas ni u Zapadnoj Evropi. Izgleda da ju je jedino Putin ozbiljno čuo i o njoj ozbiljno razmišljao. Kako i ne bi. Istom prilikom šef Bele kuće je pohvalio svoju strategiju za “širenje sloboda po svetu” – konkretno navevši niz promena režima u zemljama Bliskog istoka i bivšeg SSSR-a, od Iraka i Libana do Gruzije i Ukrajine. “To je tek početak”, rekao je, obećavši pomoć demokratskim pokretima “gde god oni postoje”.

Humanizam i solidarnost pokazao je priznanjem da je njegova administracija dosad u “demokratske promene” širom planete uložila ukupno 4,6 milijardi dolara. Za start “službe za aktivno reagovanje” obezbeđena su 24 miliona dolara ovogodišnjeg buyeta. Još nije stigao jasan odgovor hoće li američki poreski obveznici želeti da podrže “demokratiju” od Maroka do Pakistana, uključujući bivše republike SSSR-a?

Sve je tim tužnije što postaje jasno da se ni u Ukrajini, ni u Gruziji, ni u Kirgiziji nisu dogodile “demokratske revolucije”, već samo smena političkih klanova. Znači li to da SAD žele da nastave dalje “sponzorisanje promena” u tim zemljama? Mnoge akcije su u toku a Buš je tog 19. maja izdvojio Belorusiju: “Uz pomoć Međunarodnog republikanskog instituta, Poljska, Litvanija i Letonija rade sa liderima građanskog društva u Belorusiji, kako bi doneli slobodu u poslednju diktaturu Evrope.”

Posle jednoipomesečnog analiziranja već prilično jasne poruke, Putin se odlučio za nepopularan potez – da spreči finansiranje NVO iz inostranih izvora koji imaju ambiciju da utiču na politički život. To je i u Srbiji odjeknulo. Sociolog Slobodan Antonić kaže: “Rusija kao država staje na noge i vidi se da dolazi do izvesnog samopoštovanja te da zajedno sa Rusijom delimo slične probleme koji su vezani za slabu državu i slabe institucije. Problem je u tome što su se naše pa i ruske NVO pretvorile u grupu od desetak ljudi čija moć ne dolazi od dela civilnog društva već od njihovih dobrih veza sa centrima političke moći iz inostranstva i njihove finansijske moći koja je povezana sa finansiranjem iz inostranstva. I kod nas i u Rusiji nekoliko NVO su u političkom i finansijskom smislu moćnije od mnogih manjih parlamentarnih stranaka.”

Naš sagovornik ističe da u opisanim uslovima “takve NVO prerastaju u transvladine ili čak nadvladine organizacije”. S obzirom na to da je Putinova inicijativa dočekana sa simpatijama u jednom delu ovdašnje zavađene javnosti, postavlja se pitanje da li je realno da se i naša vlast odluči na sličan potez: “Mi nemamo Putina. Putin uostalom uživa veliku popularnost, podržava ga 65 odsto građana. Kod nas bi bilo dovoljno da se finansiranje iz inostranstva učini transparentnim. To je bitno jer će onda svako moći da vidi da li su neki stavovi naših NVO motivisani iskrenom željom da se politički ili građanski deluje ili su motivisani odgovarajućim donacijama iz inostranstva. Naravno da je mnogo više organizacija koje su nastale u želji da reše konkretan problem ali evidentno je da nekoliko njih nastoje da utiču na političke odluke i na raspoloženje javnog mnjenja povodom nekih političkih pitanja a bez želje da se isprobaju na izborima”, objašnjava Antonić.

Isto je uočila i “majka svih domaćih NVO”, Sonja Liht, koja je nedavno u NIN-u rekla da NVO nemaju demokratski legitimitet već da su oblik samoorganizovanja građana: “S kojim pravom oni dominiraju političkim životom ako im građani nisu dali mandat da kreiraju naš politički život?”

Istraživanja pokazuju da se u Srbiji čak 74 odsto NVO finansira iz inostranstva. Dalje, kaže se da aktivizam u nevladinim organizacijama ne postoji odvojeno od političkog opredeljenja i partijskog aktivizma. I na kraju, poražavajući podatak – samo 20 odsto anketiranih građana ima kakvo-takvo znanje ili informaciju o NVO. Osim što cvile nad ponašanjem političara, NVO imaju primedbe i na štampane medije, gde je čak navodno 65 odsto njih negativistički raspoloženo prema njihovom radu.

“Naše zagovornike Putinove ideje najviše boli suočavanje sa prošlošću. NVO i jesu na neki način savest društva. One će uvek prve da istupaju i upozoravaju na probleme koji većini ne smetaju. Političke stranke takve teme uglavnom zaobilaze dok NVO nema problem sa izlaskom na izbore i uživa u luksuzu da može da govori ono što mnogi ne žele da čuju. Sve što mogu da stave na sto je njihov ugled. Wihovo je samo da ukazuju na slučajeve dok je na državnim organima da sprovode istrage. Svestan sam da se većina teško miri sa političkim radom NVO, ali se sve u suštini bave politikom jer je u najširem smislu reči politika briga o zajednici. Malo ko danas govori da političke stranke rade na štetu Srbije a rade, i logično je da neke ne rade, kao što je slučaj i sa nekim NV organizacijama. Dušebrižnicima mora da bude jasno da neće sačuvati srpstvo kopirajući Putina”, uveren je Zoran M. Marković, član Upravnog odbora Centra za razvoj neprofitnog sektora.

Marković ističe da NVO odavno insistiraju da se donese Zakon i da sve njihove aktivnosti dođu pod lupu javnosti: “Ali, vlast očigledno misli da je NVO lakše kontrolisati ukoliko je sfera njihovog delovanja nekontrolisana.” Dalje, kaže da “treći sektor” ne želi pomoć pomoći radi. Očekuju da država kaže šta su njeni prioriteti, da raspiše konkurse. Žele projektno finansiranje, dakle, ono što ima jasnu namenu, cilj, merljive vrednosti. Sada su glavni donatori kod nas USAID i EU. Naš sagovornik želi da podvuče da Bušovu inicijativu ne treba gledati u lošem svetlu. Jer: “Ako se neka ideja ne primi u narodu, možete milione da potrošite a ona neće uspeti. Ako nema odjeka u javnosti, ništa se ne postiže... Putin se pokazao mudrijim jer je naglasio da država treba da finansira NVO ali da ne želi da to izgleda kao podmićivanje. Kod nas stranke na vlasti NVO doživljavaju kao konkurenciju. Siguran sam da ogromna većina iz ‘trećeg sektora’ želi da pomogne svojoj državi.”

Danko Ćosić je direktor ProKoncepta koji je podrška razvoju neprofitnih struktura. Tvrdi da je pitanje civilnog društva pitanje demokratije i da nema demokratskog društva bez uticajnih NVO. Najveća količina novca kojim raspolaže Kongres SAD distribuira se preko za tu namenu osnovane agencije USAID. Reč je o novcu američke države koji sufinansira infrastrukturne projekte i u našoj zemlji. “Kad novac dolazi za projekte u kojima učestvuje država, a jedan deo tog novca išao je preko Koordinacionog centra, niko nije optužen da protežira interese Amerike. Čim, međutim, mala organizacija po buyetskoj liniji u toj istoj zajednici dobije novac za implementaciju, onda su oni strani plaćenici ili izdajnici. U tome je licemerstvo Putinove teze”, kategoričan je Ćosić.

Naš sagovornik je pre nego što je osnovao svoju NVO bio direktor CESID-a. I članovi ProKoncept tima uključuju konsultantski rad u Srbiji, Bosni, Ukrajini, Azerbejyanu, Gruziji, Makedoniji, Rumuniji, Mađarskoj i Moldaviji. Ćosić govori o svojim iskustvima u Ukrajini i Moldaviji. Šest meseci je prošle godine proveo kao civilni savetnik jedne od američkih NVO, koja u Moldaviji ima svoj program. Imao je neku vrstu poludiplomatske zaštite, posao mu je bio da asistira u organizovanju posmatranja izbora. “Želim da verujem da su Moldavci imali koristi od mog boravka. Recite mi, molim vas, kakav objektivno američki interes može da postoji u Moldaviji? Neka zvuči prepotentno, ali američka politika je u tih šest meseci sledila moje savete a ja sam se samo trudio da naprave efikasnu i nepristrasnu domaću misiju za posmatranje izbora... Što se Ukrajine tiče, ona je bila jedno zatvoreno društvo u kojem su se vrednosti za koje se zalaže civilizovan svet negirale. U tom kontekstu legitimna je svaka aktivnost koja teži da se to stanje prekine. I u Srbiji je bilo legitimno usprotiviti se nepravdi”, objašnjava Ćosić.

Na pitanje koliko je bio plaćen za ispravljanje nepravdi, odgovara: “Različito. Nekad sam radio bez para, nekada za smešne honorare a nekada za naše uslove vrlo visoke honorare. Naravno da je moja savest čista, jer se ne mešam u unutrašnja pitanja drugih država.”

U državama koje koriste poresko zakonodavstvo kao instrument za podsticanje razvoja neprofitnog sektora, donacije neprofitnom sektoru uglavnom su oslobođene poreza. Kod nas je to simbolično tako da su donacije iz aktuelnog poslovnog sveta zanemarljive. Još nisu uvažene specifičnosti neprofitnog udruženja i njihova, kako kaže Danko Ćosić, suštinska potreba da se oslobode zavisnosti od stranih neprofitnih udruženja i vlada. Ovako, zašto se čuditi što strani donatori usmeravaju njihov rad. Pogotovo što strane donacije polako ali sigurno presušuju, što dokazuje podatak da čak 63 odsto naših organizacija (2 000 je stvarno aktivno), nije obezbedilo sredstva za tekuću godinu. Zašto se onda pitati zašto su neke od najprominentnijih NVO pristale da, kako ih mnogi optužuju, propagiraju ne samo zapadne vrednosti nego i zapadnu percepciju stvarnosti i zapadne ciljeve. Izgleda da je tu realna osnova za razumevanje odijuma koji neki građani osećaju prema, pre svega, organizacijama za zaštitu ljudskih prava. Pogotovo što su se mnogi složili da taj diskurs povremeno ima ukus rasizma i mržnje prema sopstvenom narodu. A on nema nikakve veze sa realnim konstruktivnim kriticizmom te je jasno zašto se čini da obavljaju zadatke koje im neko drugi zadaje.

Američko iskustvo Možete za račun stranaca uticati na američke političke procese, ali to morate raditi potpuno transparentno, i vlast i javnost to moraju o vama znati, tako dakad procenjuju vaše stavove i vaše delovanje, mogu da ih dovedu u vezu sa vašim motivima ili interesima Sjedinjene Američke Države zabranjuju stranim državljanima i/ili njihovim vladama da finansijski utiču na vlast u Americi. (Izuzetak su jedino stranci koji imaju “zelenu kartu”, odnosno koji su prijavljeni u SAD sa stalnim mestom boravka i tamo plaćaju porez.) To znači da zabranjuju bilo kakve donacije ili kontribucije kandidatima na izborima za bilo koju političku funkciju u Americi, bilo na lokalnom, državnom ili saveznom nivou. Američko zakonodavstvo se pobrinulo da američka javnost i američka zakonodavna vlast tačno znaju ko šta u Americi radi za tuđe (strane) pare. Od 1938. godine, kada je u Americi delovalo mnogo propagandista u korist nacističke Nemačke, postoji FARA (Foreign Agents Registration Act), zakon koji reguliše rad stranih agenata. Agent, u kontekstu ovog zakona, nije špijun već bilo ko (pojedinac ili organizacija) ko deluje za račun, po naređenju, ili pod upravom stranih organizacija, političkih ili drugih. Prema tome, možete za račun stranaca uticati na američke političke procese, ali to morate raditi potpuno transparentno, i vlast i javnost to moraju o vama znati, tako dakad procenjuju vaše stavove i vaše delovanje, mogu da ih dovedu u vezu sa vašim motivima ili interesima. Preneseno na naše prilike, sličanzakon bi moždapodrazumevao da ljudi poput Miljenka Derete iz Građanskih inicijativa, ili Sonje Biserko iz Helsinškog odbora, na primer, ukoliko primaju novac iz stranih izvora za svoje aktivnosti, budu navedeni na odgovarajućem veb sajtu, zajedno sa svojim poslodavcima i finansijerima i iznosima koje su primili od stranaca za svoje aktivnosti. Takav bi zakon takođe podrazumevao da Ministarstvo pravde redovno obaveštava parlament onjihovim aktivnostima i finansijskim prihodima na poslovima zastupanja stranih interesa. Tako se radi u Americi. Za vreme bombardovanja Jugoslavije 1999. godine, na primer, FBI je poveo istragu o nekoliko srpskih organizacija u Americi (počev od najpoznatije, Srpskog kongresa ujedinjenja). Ispitivao je da li te organizacije primaju novac i direktive iz Jugoslavije (u to su vreme ove grupe bile veoma aktivne u organizaciji protestnih skupova protiv NATO bombardovanja Jugoslavije). Pokazalo se da te organizacije ne primaju ni novac, ni direktive iz Jugoslavije. Finansijska pomoć iz inostranstva ne dovodi nužno neku grupu pod udar FARA, odnosno pod obavezu da se registruje kao strani agent. Potrebno je da postoji procena da grupa radi po nalogu izvana. U našem slučaju bi, recimo, nevladine organizacije koje štite ljudska prava mogle da tvrde da bi se one i ovako i onako bavile zaštitom ljudskih prava, čak i da ne primaju novac spolja, da to čine zato što to žele a ne zato što primaju naloge iz inostranstva.