Lonac pod pritiskom

Krajem juna Veće petorice Okružnog suda u Beogradu optuženima za zločin na Ibarskoj magistrali izreklo je kazne od po 15 godina zatvora. Samo tri nedelje kasnije Veće trojice Posebnog odeljenja za organizovani kriminal istog suda izreklo je optuženima za ubistvo Ivana Stambolića i pokušaj ubistva Vuka Draškovića u Budvikazne od po 40 godina zatvora. Oba zločina su izuzetno teška, zbog čega su oba veća zaključila da optuženi zaslužuju maksimalne kazne. Pa, ipak, ako se stavite u položaj optuženog, neuporedivo je povoljnije da se na vas primeni “prvi slučaj” nego “drugi”. Tako će u istoriju srpskog pravosuđa ući činjenica da isti sud, držeći se istih raspoloživih sredstava, u kome rade ljudi koji pripadaju istoj pravnoj školi, drugačije tumači zakon u odnosu na dve neodoljivo slične pravne situacije. Slučajnost, neznanje ili nešto treće?

Ili, javnost!

Već posle presude “u prvom slučaju” za Ibarsku magistralu porodice oštećenih burno su reagovale, javnost (uglavnom laička) gromoglasno se čudila, a na veće sudije Bojana Mišića sručila se nekontrolisana lavina zamerki, pitanja i, na kraju, optužbi da se radi o kompromisnoj presudi kao posledici “dila vlasti i Legije”. Odbijala se svaka mogućnost da sudija možda čita zakon po savesti. Vuk Drašković (što bi zbog njegove uloge žrtve u slučaju Ibarska magistrala bilo i manje podložno kritici) čak je “naložio” Vrhovnom sudu da preinači kazne. Ali, pošto se, ipak, radi o “nosiocu izvršne vlasti”, dara je prevršila meru, i nosioci sudske vlasti su odlučili da brane čast, dostojanstvo i nezavisnost suda i sudija. Posle svega je ipak ostao utisak da pritisak javnosti i javni politički pritisak mogu ozbiljno da “priprete” nezavisnom sudstvu.

Nije prvi put da javnost unapred sudi i presuđuje, pokazujući iščašen odnos prema pravosuđu i pravdi. Istorija nam pokazuje da to u Srbiji traje još od doba kneza Miloša Obrenovića, kada je on sam i sudio i presuđivao. Ali, činjenica jeste da i kada bi sudio u ime naroda, sud bi se vrlo često pretvarao u kaznenu ekspediciju. Nije li u ovoj javnosti u raspravi pri ukidanju smrtne kazne bila sramota i pomenuti razloge za njen ostanak? A onda su prošle nedelje u slučaju nasilja nad trogodišnjom devojčicom gotovo svi zavapili za ukinutom smrtnom kaznom, i to dok istraga još nije utvrdila ni osnovne činjenice u ovom slučaju.

Nažalost, iskustva koja nam dolaze iz demokratskih društava ne unapređuju odnos prema nezavisnom sudstvu. Šta reći za društveni uticaj Haškog tribunala, navodnog obrasca pravde iz “velikog sveta”, na pravnu kulturu ovih društava kad gotovo niko u regionu taj sud ne doživljava kao sredstvo za ostvarenje kakve- takve pravde. Odnos prema sudu, pravu i pravdi se kroz ovaj “svetao primer” politizira do razmera poništavanja smisla raspravljanja o zločinima i nepravdama. “Presude” izvikane u medijima, na javnim manifestacijama i uobličene pre bilo kakvog kompletnog i proceduralnog izvođenja dokaza, ostavljaju utisak da su tužioci ti koji “dele pravdu”. Ako je tužba pravovremeno obezbedila podršku javnosti, sudiji ostaje da odrema za vreme izvođenja dokaza odbrane i izbegne grešku pažljivog čitanja zakona. U takvoj atmosferi ništa i nije normalnije nego da profesionalni zaštitnici ljudskih prava nalaze da se u domaćem pravosuđu jedino može imati poverenja u – specijalnog tužioca. Doduše, takva “izgradnja pravnog sistema” podrazumeva da kad se promeni ličnost specijalnog tužioca, verovatno se menja i to u šta prepolitizirani ljubitelji ljudskih prava – imaju poverenje.

Ako laička javnost, zbog nestručnosti, ima pravo da paušalno iskazuje svoj stav i mišljenje, ako lobistički deo civilnog društva ispunjava ulogu za koju je plaćen, ako je paušalno osporavanje u političkoj sferi bezobzirna upotreba svega za stranačku i ličnu promociju, ipak je nedopustivo proizvođenje nepropisanog vaninstitucionalnog pritiska izvršne vlasti na sudske predmete. Biće da smo kao društvo još podaleko od društveno efikasnog modela osnovnog demokratskog principa – odvojenosti izvršne i sudske vlasti. Ima tu i drugih problema: tako će se ministar inostranih poslova lako odlučiti za trapavi pritisak na domaći sud u slučaju koji se njega tiče, ali će izbegavati da po funkciji “uputi notu” i molbu da se razmotri politička dimenzija pravne odluke koja šalje u zatvor arhiepiskopa Jovana u susednoj Makedoniji.

Ne bi bilo logično iz ovoga zaključiti kako se “ukorevajući” javne pritiske hoće reći da je naše sudstvo utočište sve samih anđela kojima rade o glavi toliki crni đavoli. Jer, sudije su samo građani kao što su to i naši lekari, advokati, trgovci, od kojih, takođe, ne očekujemo da se ponašaju kao sveci, već kao ljudi koji se pridržavaju vladajućeg sistema moralnih, društvenih vrednosti. Ovde se radi samo o tome da sudovi i sudije moraju da dobiju tretman koji im omogućava da nezavisno sude. Jeste granica između opravdane kritike i nedopustivog pritiska na nezavisnost suda često vrlo tanka. Sudije se ne mogu istrgnuti iz društvenog miljea koji podrazumeva sve manje građanske kuraži i odvažnosti, i u privatnom i u javnom životu, a sve više povijanja pod pritiscima, od koruptivnih do onih sa pretnjama fizičkom likvidacijom. Taj štap i tu šargarepu vrlo je teško izdržati a da se ostane čistog obraza i savesti.

Kad se u to uključi neodgovorna javnost, i ono malo dostignute demokratske političke kulture iščezne netragom. Ispada da bi nam opet dobrodošli oni, već zaboravljeni, “ljudi posebnog kova”. A zar nismo sve bacili niz reku tvrdeći da nam treba zdrava društvena klima, slobodni ljudi i jake institucije!? Ništa od ovoga se ne može podići na permanentnom proizvođenju haosa.