Priroda moralnog razloga

Najzad smo dobili prvi prevod jedne Herove knjige na srpski jezik (prevod i pogovor Aleksandar Dobrijević). Ovog uglednog i uticajnog britanskog filozofa morala mnogi smatraju jednim od najznačajnijih filozofa morala dvadesetog veka, ili možda i najznačajnijim posle Imanuela Kanta. Bilo kako bilo, poređenje sa Kantovom “metafizikom morala” nameće se, između ostalog, i zato što se Herova pozicija u literaturi danas često označava kao “kantijanski utilitarizam”, što je samo po sebi veliki izazov, budući da je zdravorazumsko stanovište da su metafizika i utilitarizam nespojive i nesaglasne pozicije. Ali, vidim da se i Dobrijević priklanja ovom tumačenju.

Dakle, pitanje da li je Her, i na koji način – doista utilitarist vredi postaviti otvoreno i kritički. Tim pre što sam Her razlikuje tri nivoa moralnog rasuđivanja: intuitivni, metaetički i kritički. Odnosno, intuitivni, kritički i normativni nivo. U knjizi “Moralno mišljenje” Her je, doista, pokušao da izgradi koherentan etički sistem razmišljanja. Zato se njegovo stanovište opravdano naziva i konstruktivizmom. Analizirajući strukturu naših moralnih iskaza, ili jezika morala, Her tako izdvaja tri osobine moralnih iskaza: njihovu univerzalibilnost (sklonost, ili težnju univerzalizaciji), preskriptivnost ili propisivački karakter, i nadvladavanje, pošto moralni sudovi podrazumevaju moralne izbore i odluku.

Pokazaće se da je ova poslednja osobina moralnog jezika, ne samo najvažnija nego i najteža racionalno objašnjiva. Jer, ne samo da je analiza moralnog jezika, ili rasuđivanja, kako bih rekao, najkorisnija u rešavanju čestih i praktičnih moralnih sukoba, nego ona podrazumeva i odgovor na pitanje (teško pitanje) o opravdanosti i razlozima moralnog suđenja. Tako Dobrijević misli da je glavno Herovo nastrojenje upućeno na ukidanje razlike između deontologije, što je stručni termin za normativizam, i utilitarizam. Nastrojenje, koje na kraju, daje jednog utilitarističkog Kanta, ili “kantijanski utilitarizam”. Kako bi se to moglo jednostavnije izraziti, ne princip korisnosti, nego korist od principa! To bi značilo da Herova analiza moralnog jezika, on razlikuje diskriptivne i normativne iskaze, ili tzv. indikative i imperative, ne završava ipak u zdravorazumskom, ili naivnom utilitarizmu, ali svakako izražava preovlađujući utilitaristički duh savremenog doba.

U čemu je teškoća ovog analitičkog pristupa moralnom jeziku? Iako je osnovni dictum analitičkog stila u filozofiji “clare et distincte” (jasno i razgovetno) on, po mom mišljenju, ne pravi jasnu distinkciju između mišljenja (logike) i jezika. Lakan je, recimo, tvrdio da je “nesvesno struktuirano kao jezik”. Logička analiza jezika, pa i moralnog jezika, zato ima svoju granicu. To je druga strana Herovog nastojanja. Pokušavajući da obrazloži, ili zasnuje moralne razloge, Her na kraju govori o “principijelnoj odluci”, ili “jednom načinu života”, kao temelju ili “razlogu” moralnog prosuđivanja. Tu poziciju Svetozar Stojanović, koji je pre Dobrijevića pisao o Heru, s razlogom će nazvati antikognitivizam. Dakle, ne samo utilitarizam nego i antikognitivizam. Priroda moralnog razloga je, doista, zbunjujuća.

Nenad Daković